Bosna i Hercegovina u srednjem vijeku

    Indeks članaka

    1. Bosna do pojave prvih Kotromanića

    Smatra se da se ime Bosna po prvi put javilo u jednom spisu Konstantina Porfirogenita (sredina X veka) i to na onom mestu gde o u opisu Srbije navodi: "U krštenoj Srbiji jesu ovi naseljeni gradovi: Destinikom, Cernauvski, Megiretus, Dresnik, Salines, a u kraju Bosni Katera i Desnik". U to doba Bosna se nije smatrala državom već samo delom Raške kojom je tada vladao knez Časlav. O Bosni su i inače veoma siromašni podaci i do sredine X veka o njoj se ne zna bilo šta pouzdanije. Nazire se tek da je njome upravljao ban, a ova titula ima verovatno avarsko poreklo. "Ponekad je vladao celom Bosnom samo jedan vladar, a ponekad je vlast bila podeljena na mnogo vladara od kojih je svako vladao za sebe" (Mavro Orbin).

    Nakon Časlavljeve smrti, počele su smutnje u Raškoj, što je Bosna iskoristila i osamostalila se. No, to nije dugo trajalo, tek do 968. godine kada hrvatski kralj Mihailo Krešimir I udari na Bosnu i zauzme celu zemlju. Bosanski ban je pobegao u Ugarsku, a Bosna je postala sastavni deo hrvatske države. Ni hrvatska vlast nije dugo trajala, već je uskoro smenjuje Vizantija. Nakon smrti vizantijskog cara Vasilija (1025.) naglo opada moć carstva što koriste Bosna, Duklja i Raška i osamostaljuju se. U vremenu između 1082-1085. godine dukljanski kralj Bodin uspeva da sve te tri države stavi pod svoju kontrolu. U Bosni je postavio za bana nekog Stefana, dok je u Rašku postavio Vukana.

    Ni ovo jedinstvo nije dugo trajalo, tek do Bodinove smrti (1102. godine). To je bilo poslednji put da je Bosna bila u sastavu Raške države i od tada ona vodi svoj samostalni život koji će biti često u sukobu sa onim koji se vodio u Raškoj. Iste te godine kada je umro Bodin (1102.), pala je i Hrvatska pod Ugarsku vlast. Nedugo potom uzeli su Ugari i Bosnu, a kralj Bela II je na saboru u Ostrogonu (1139.) svome mlađem sinu Ladislavu (tada maloletnom) dodelio Bosnu. Iz nekog teško objašnjivog razloga Ugari Bosnu tada nazivaju Ramom, a ugarski kralj nosi naziv "kralj Ugarske, Dalmacije, Hrvatske i Rame". Nejasan je razlog tome, budući da je Rama bila tek deo Bosne, a sasvim je izvesno da su Ugari držali celu Bosnu pod svojom vlašću.

    Bosnom su i do tada upravljali banovi, a tako je bilo i za vreme ugarske vladavine. Ko su oni bili ostaje tajna, a prvi o kojem se nešto više zna jeste ban Borić. Za celo vreme svoje vladavine bio je verni ugarski vazal i u okviru ugarske vojske ratovao je protiv Vizantije pod Braničevom. Neku istaknutu ulogu u ovom ratu nije odigrao pa ni po tome nije ostao upamćen. Nakon te kratkotrajne ratne avanture ban Borić se umešao u dinastičke borbe u Ugarskoj, ali na slabijoj strani što ga je dovelo u sukob sa ugarskim kraljem. Rezultat te nesmotrenosti bilo je njegovo smenjivanje. Odmah potom Bosna je pala opet pod Vizantiju (1166.) i pod njenom vlašću bila sve do smrti cara Manojla I Komnena (1180.).

    Ostaje otvoreno pitanje da li je odmah nakon pada Bosne pod Vizantiju (1166.) bansku čast zauzeo Kulin ban. Ako je tako, odnosno ako je Vizantija bila ta koja ga je postavila na bansku čast, on je bio bez sumnje njen štićenik. Ovo je samo mogućnost pošto nije sigurno u koje je vreme Kulin stvarno došao na vlast, tako da nije bez osnove misliti da je na vlast došao kasnije budući da se po prvi put spominje tek od 1180. godine. U to vreme u Raškoj već duže vreme vlada veliki župan Stefan Nemanja koji je bio pokoran Vizantiji ne iz ubeđenja, već iz nužde. Međutim, odmah nakon smrti vizantijskog cara Manojla I, udruženi Rašani, Ugari i Bosanci odluče da iskoriste trenutne smutnje oko novoga cara i provaljuju na vizantijsku teritoriju. To je inače bilo jedino ratno dejstvo Kulin bana jer je on izbegavao vojne sukobe, oslanjajući se uglavnom na ono što može da se postigne politikom. Smrt cara Manojla donela je Bosni oslobođenje od Vizantije, međutim ne za dugo jer odmah potom ponovo dolazi pod Ugarsku vlast. Sada je Kulin ban vazal ugarskog kralja Bele III.

    Kulin ban je ostao u dobroj uspomeni kod naroda, a što nije čudno budući da se radilo o veoma spretnom političaru koji je umeo da bude sa svima u dobrim odnosima. "U njegovo vreme bilo je (kažu) u izobilju svega blaga božjega, tako da i danas običan puk, kad ima velikog obilja, obično kaže: Vratila su se vremena Kulina bana" (Mavro Orbin). Sa porodicom velikog župana Stefana Nemanje se čak i orodio budući da se Kulinova sestra udala za Nemanjinog brata Miroslava. Dok je u Bosni, zahvaljujući Kulinu, vladao mir u Raškoj se počinjale smutnje. Tokom 1196. godine sa prestola u Raškoj se povukao Stefan Nemanja, a tokom 1200. godine je i umro. Stefan Nemanja je ostavio Rašku na vladanje mlađem sinu Stefanu, ali to stariji sin Vukan nije nikako mogao da pretrpi budući da je on bio stariji i da je po dotadašnjim pravilima Raška trebala pripasti njemu. Potajna netrpeljivost je uskoro prerasla u krvavi građanski rat, a Vukan je krenuo na brata Stefana. "Posle prestavljenja svetoga starca, dizaše se na sve načine nanoseći neprijateljstvo i zlo bratu svojemu Stefanu samodršcu, i uzimajući u pomoć mnoge inoplemene narode,.."(Teodosije).

    Dok se sve to dešavalo u Raškoj, Kulin ban je imao problema sa bogumilskom jeresi. Ta je verska sekta uzela tolikog maha u Bosni da se papa jedno vreme razmišljao da pokrene krstaški rat i da bogumile istrebi. Moguće da ta jeres ne bi imala toliku snagu da joj vladari Bosne nisu pružali sasvim otvorenu podršku, a to nikako nije moglo ostati papi nepoznato. "Doznali smo da je nedavno splitski nadbiskup proterao iz Splita i Trogira veći broj patarena, a da je plemeniti muž Kulin ban bosanski dao onim grešnicima ne samo sigurno sklonište, nego i javnu pomoć i izložio njihovoj zloći svoju zemlju i sebe samoga, pa ih je častio kao katolike, čak i više nego katolike, nazivajući ih hrišćanima", piše papa ugarskom kralju Emeriku. Uz to mu naređuje da se obrati Kulinu i da ovaj iz Bosne protera bogumile, a u suprotnom, ako Kulin ne posluša, da pokrene vojsku na Bosnu. Kulin je do kraja uspeo da ovaj problem reši na sebi svojstven način. Tokom 1203. godine papska komisija je izvršila uvid u situaciju i na neki način Kulin je uspeo da se opravda, što je za trenutak skinulo opasnost od Bosne. Nedugo potom Kulin je i umro.

    Kulina je nasledio neki Stefan za koga postoje samo maglovite pretpostavke da je Kulinov sin. Od samoga početka Stefan je imao dobre odnose sa ugarskim dvorom i tamo je često boravio. U Bosni nije bio mnogo omiljen budući da je progonio bogumile, što govori da se na vlasti održavao isključivo zahvaljujući ugarskoj pomoći. U vreme njegovo banovanja u Raškoj se mnogo toga desilo. Najpre je Vukan uspeo da svrgne sa županskog prestola svoga brata Stefana, ali samo za kratko. Veoma brzo, uspeo je Stefan (Prvovenčani) da se povrati na presto i da se 1217. godine okruni kraljevskom krunom. Dok se sve to dešavalo, u Bosni su bogumili toliko ojačali da je papa odlučio da ovaj put stvarno pokrene krstaški rat i da tu jeres konačno iskoreni. U tom okviru pokrenuo je veoma živu diplomatsku aktivnost. Za sve to vreme o banu Stefanu nema nigde nikakvih pomena, a papa ga nigde niti hvali niti kudi. Po svemu sudeći bio je gorljivi katolik, ali u Bosni se njegova reč nije mnogo slušala. To je dovelo do toga da bude u Bosni omrznut i da negde oko 1332. godine (ili dve do tri godine kasnije) bude svrgnut sa vlasti. Povukao se u Usoru kod svoga sina, kneza Sibislava, gde je, najkasnije do 1336. godine, umro.

    Bana Stefana nasledio je (po svemu sudeći nasilno) ban Matej Ninoslav. Njega su na bansku čast uzdigli bogumili, što je pomalo čudno budući da je u prvo vreme ban Ninoslav (dok još nije postao ban) bio protivnik bogumila, verni ugarski vazal i gorljivi katolik. Papa mu piše ljubazna pisma i obraća mu se sa "Grleći te iskrenom ljubavi, tvoju osobu i tvoju zemlju Bosnu primamo pod zaštitu sv. Petra i našu sa svim imanjima, koje sada pravedno držiš, i utvrđujemo te zaštitom ovoga pisma te strogo zabranjujemo, da se bilo ko usudi da te uznemirava, dok ostaneš u katoličkoj veri... itd." Tada počinje da se spominje i Ninoslavov rođak Prijezda koji se navodno ponovo iz jeresi vratio u katoličku veru. Kako se Prijezdi nije mnogo verovalo to je morao da Dominikancima ostavi svoga sina kao zalogu svoje iskrene namere da ostane u katoličkoj veri. Budući da se Prijezda isticao progonima bogumila to je izgledalo da je postao iskreni katolik, pa je papa naredio Dominikancima da mu vrate sina. U tom momentu on još uvek nije ličnost većeg formata, ali će kasnija istorija da ga upozna kao verovatnog rodonačelnika porodice Kotromanić.

    Ban Ninoslav je bio jedno vreme verni ugarski vazal, ali na ugarskom dvoru ga nisu ozbiljno shvatali smatrajući ga tek nekim od ugarskih državnih službenika. Takva ponižavajuća uloga je doživela svoj vrhunac kada je ugarski kralj Andrija, kao da ne postoji ban Ninoslav, poklonio Bosnu hercegu Kolomanu (1234.). Time je dovedena samostalnost Bosne u pitanje, ali i vlast bana Ninoslava. Istovremeno, to je ohrabrilo i kneza Sibislava (sina umrlog bana Stefana) da počne da navaljuje na one delove Bosne kojima je vladao Ninoslav, pokušavajući time da uzme za sebe bansku čast. Da se stvar još više zaplete pobrinula se crkva koja se neprestano nosila sa bogumilima, ali uz veoma slabe rezultate. Želeći da nekako slomi tu jeres papa je svrgnuo dotadašnjeg bosanskog biskupa (bogumila po svemu sudeći), a na njegovo mesto je imenovao pripadnika Dominikanskog reda, nemca Johana. U Bosni je buknulo otvoreno nezadovoljstvo jer niko nije hteo nemca za biskupa. To je bilo sasvim dovoljno da i papa Grgur IX izgubi strpljenje i da naredi da 1234. godine započne krstaški rat. Kako je papa smatrao bana Ninoslava za glavnog krivca svih ovih događaja, jer se ban nije dovoljno trudio da iskoreni jeres, a da bi mu još više napakostio, potvrdi darovnicu ugarskog kralja Andrije po kojoj Bosna pripada hercegu Kolomanu (1235.). Rat je trajao skoro pet godina i krstaši su uskoro preplavili Bosnu. U samome početku Bosanci su se uspešno branili, a da je rat bio iscrpljujući vidi se iz toga što je novom biskupu Johanu bilo svega dosta u tolikoj meri da je tražio od pape da ga razreši nove dužnosti. Papa ga je pokušao ubediti pišući mu: "Ako te teškoće ratne pritišću, ljubav prema Bogu, prema tvojoj duši i poverenoj ti crkvi traže od tebe, da do smrti ne bežiš od tvoje teške službe. Stoga te savetujemo, da odustaneš od molbe za ostavku i ne ostaviš upravu tvoje crkve, nego da na jeretike i ostale protivnike katoličke vere muški i jakom rukom udariš". Izgledalo je kao da je cela Bosna protiv pape. Od bosanskih velikaša jedino je Usorski knez Sibislav bio uz krstaše i zbog toga ga papa naziva ljiljanom među trnjem. U svakom slučaju knez Sibislav nije protiv bana Ninoslava ratovao zbog verskog uverenja (pošto je i tada, a i kasnije Ninoslav bio katolik, a nikada bogumil) već isključivo zbog toga što je želeo za sebe bansku čast.

    Ban Ninoslav je pružao od samoga početka otpor, ali pred brojnijim krstašima nije se mogao održati pa se sklonio negde u blizini Dubrovnika gde se sa jednog dela teritorije i dalje branio. U to vreme (1240.) imao je kontakata sa Dubrovnikom i sa njima je sklapao ugovore, što može da znači da je još uvek bio dovoljno moćan da bi ga Dubrovnik uvažavao. Uporan otpor mu se isplatio kada da su tokom 1241. godine Tatari provalili u Ugarsku i na reci Šaj strašno potukli Ugarsku vojsku. Između ostalih tu je poginuo i bosanski dušman, herceg Koloman. Kako je ugarski kralj Bela IV bežao ispred Tatara, Koloman je bio mrtav, to je ban Ninoslav iskoristio povoljnu priliku i povratio celokupnu Bosnu. To mu nije bilo dovoljno pa se počeo strašno svetiti svima onima koji su u proteklom ratu pružali ugarima pomoć. Misleći da ni to nije dovoljno pakosti prema ugarskom kralju Beli IV, ban Ninoslav se umešao i u sukob Splita i Trogira, a na strani Splita koji se pobunio protiv kralja Bele IV. Ovaj rat je, uglavnom zahvaljujući Ninoslavljevoj vojsci, završen uspešno za Split, ali ugarski kralj Bela IV je sve to smatrao veleizdajom. Stoga je 1244. godine pokrenuo dve armije, jednu na Split, a drugu na Ninoslava. Koliko je ratnih dejstava bilo, ne zna se, ali ostaje činjenica da su i Split i ban Ninoslav odmah klonuli te sklopili mir sa Ugarskom.

    I pored svega bogumilstvo se nikako nije moglo iskoreniti iz Bosne, što je navelo ugarskog kralja Belu IV i kaločkog nadbiskupa da ponovo zatraže od pape Inoćentija IV dozvolu za pokretanje novog krstaškog rata. Ovaj put situacija je bilo ozbiljna kao nikada do tada. To je osetio i ban Ninoslav pa se stoga pismima počeo direktno obraćati papi ubeđujući ga da je i dalje revni katolik i da nikada nije bio bogumil. Po svemu sudeći to je bila i istina, a što su papi potvrdile i komisije koje je slao u Bosnu. "Kako smo doznali, nije plemeniti gospodin Ninoslav, ban bosanski, odstupio od prave vere, nego živi kao katolik i opslužuje hrišćanske propise, iako je nekada u nevolji dobio pomoć i naklonost jeretika protiv svojih neprijatelja. Pošto smo po nekim verodostojnim pismima, iako starim, dobili pohvalne potvrde o čistoći njegove vere, naređujemo ti, da dobro upamtiš, da se nadasve mora imati pred očima i postići spas duše, da ne ustaneš protiv spomenutog bana i njegove zemlje, posebno sada ...", piše papa kaločkom nadbiskupu (1248.). Time je za Bosnu skinuta opasnost od novog ugarskog pohoda.

    Sve to moglo bi se uslovno nazvati pobedom bana Ninoslava budući da više nije uznemiravan. Ostatak svoga života on je proveo baveći se uglavnom unutrašnjim stvarima u Bosni. Sa susednom Raškom nikada nije bio u dobrim odnosima, a što se posebno vidi iz ugovora koje je sklapao u dva navrata sa Dubrovnikom (1240. i 1249.). U njima se on obavezuje da će pomoći Dubrovnik "ako se razratite s kraljem raškim, da vas ne dam ni vaš dobitek,..". U vreme sklapanja ovih ugovora u Raškoj je vladao kralj Stefan Vladislav I (ugovor iz 1240.) i kralj Stefan Uroš I (ugovor iz 1249.). Nedugo nakon sklapanja ovoga drugog ugovora (1249.) umro je i ban Ninoslav.

    2. Prvi Kotromanići

    Nakon smrti bana Ninoslava počele su u Bosni smutnje oko njegovog nasleđa. Sam Ninoslav je iza sebe ostavio dovoljno potomaka i rođaka, što daljih što bližih, da bi se između njih mogao izabrati dostojan naslednik. Međutim, sada su se tu pojavile različite aspiracije. Bogumili su hteli da Bosnu preuzme neko ko će njima biti naklonjen, dok su ugari želeli za bana nekoga iz njihove interesne sfere. Na kraju je u toj zbrci pobedu odneo ugarski kralj Bela IV uspevši da naturi svoga kandidata. Bio je to dalji Ninoslavov rođak Prijezda o kojem je već bilo govora. On je izgleda jedno vreme bio bogumil, ali se kasnije povratio u katoličku veru i bio čak jedan od revnijih progonitelja jeresi u Bosni. Kako mu je sin bio talac kod dominikanskih fratara, to se može posredno izvući zaključak da njegovo ponovno pokatoličavanje nije bili toliko dobrovoljno koliko prisilno. Još u vreme krstaških ratova po Bosni u vremenu između 1234-1239. godine pojavljuje se Prijezda sa titulom Bosanskog bana. To postavlja neka pitanja. Naime, u vremenu kada je Bosna pala pod vlast hercega Kolomana, a kako je ban Ninoslav izbegao, to se Bosna smatrala zemljom bez vladara. Moguće da je u to vreme Koloman za bana postavio svoga čoveka, a to je bio upravo Prijezda. Kratko je trajalo njegovo prvo banovanje, jedva dve godine, jer se Ninoslav, nakon ugarske katastrofe na reci Šaj, vratio u Bosnu. Kako se on tada strašno svetio ugarskim pristalicama to je sigurno i sam Prijezda bio u smrtnoj opasnosti, pa je verovatno izbegao u Ugarsku.

    Ovo drugo ustoličenje Prijezde za bana Bosne nije prošlo bez trzavica. Ninoslavovi sinovi, smatrajući da banska čast pripada njima, pružili su otpor koji je bio toliko jak da je kralj Bela IV morao slati vojsku koja bi pomogla Prijezdi da uzme vlast. Da je bilo jakog otpora vidljivo je iz pisama koje je kralj Bela IV slao papi i u kojima se naveliko žali da ga neprijatelji pritiskaju sa svih strana. No, na kraju je pobuna savladana, a Prijezda je preuzeo vlast. Osim Bosne, tada je savladan i Hum (1254.). Nakon svega ugarski kralj odluči da Bosnu podeli na dva dela. Od porečja gornjega Vrbasa i Bosne formirao je banovinu Bosnu gde su vladali banovi iz roda bivšeg bana Ninoslava. Drugi deo Bosne je sačinjen od Usore i Soli gde je ugarski kralj direktno imenovao banove. To je bilo vreme formiranja banovina koje su trebale da štite granice Ugarske. Kralj Bela IV je tada pokušao i da već postojeću Mačvansku banovinu ojača time što ju je nakon smrti svoga zeta Rostislava, koji je njome do tada upravljao, uzdigao na rang hercegovine (vojvodine) i njenom vladaru omogućio širenje uticaja na Usoru i Soli, a moguće čak i na Bosnu. Mačvanska banovina je time postala veoma jaka i njenim gospodarima je omogućavala da u narednim periodima gospodare Bosnom, a ponekad Sremom i Braničevom. Da je bila jaka vidi se iz toga što je herceg Bela (unuk kralja Bele IV), kao gospodar Mačvanske banovine, uspeo da 1268. godine slomi napad Raškog kralja Stefana Uroša I i da ga čak u tim sukobima i zarobi.

    Tokom 1270. godine umro je ugarski kralj Bela IV, a nasledio ga je sin Stevan V. U ratovima koje je tada vodio novi ugarski kralj poginuo je i Mačvanski vojvoda Bela (1272.), a nedugo zatim umre i sam kralj Stevan V. Nasledio ga je desetogodišnji sin Ladislav IV Kumanac (1272-1290.), dok je regenstvo vršila kraljica-majka Elizabeta. U to vreme kao Bosanski ban spominje se neki ugarski velikaš Stefan. To je bila pomalo čudna situacija budući da je i Prijezda nosio istu titulu, ali po svemu sudeći tu vlast nije i vršio na teritoriji cele Bosne i na neki način ta mu je titula bila samo "prazna" počast bez potpune sadržine. Titulu Bosanskog bana dobijali su kasnije još neki ugarski velikaši, a među njima i severinski ban, inače dvorski rizničar (ban Ugrin).

    Ban Prijezda se oko 1287. godine povukao sa vlasti i na svom imanju u Zemljeniku provodio je svoje poslednje dane. Ne zna se šta je moglo biti uzrokom njegovog povlačenja: starost ili je bio prisiljen? Imao je tri sina: Prijezdu II, Stjepana i Vuka. Jedinu ćerku Katarinu udao je u hrvatsku kuću Babonića. Vlast u Bosni su podelila njegova dva sina i to tako da je Stjepan vladao u istočnom delu Bosne dok je Prijezda II vladao u zapadnom delu. Po svemu sudeći bansku su čast delili, a što se vidi iz jednog papinog pisma gde se on obraća "plemenitim muževima Stjepanu i Prijezdi, banovima Bosne".

    U Ugarskoj su se tada dešavala velika unutrašnja previranja koja su imala kasnijeg odraza i na Bosnu. Kralj Ladislav IV je odjednom počeo da vrši reorganizaciju u državi pa je tako Mačvu, Usoru i Soli poverio svojoj majci Elizabeti (Jelisaveti) nazivajući je "vojvotkinjom mačvansko-bosanskom" (1280.). U to vreme ponovo se pojavio problem bogumila u Bosni, ali kako kralj nije imao mnogo volje da se njima bavi to se sve završilo na dopisivanju sa papom.

    Tokom 1284. godine kralj Ladislav IV oduzima majci Elizabeti upravu nad Mačvanskom banovinom i prepušta je mužu svoje sestre Kataline, bivšem Raškom kralju, Stefanu Dragutinu. Sada je eks Raški kralj vladao nad Mačvom sa Beogradom, Usorom i Soli, ali i nad nekim srpskim zemljama noseći naziv "sremski kralj": "i ustavši ode u oblast države svoje, u zemlju zvanu Mačva, koju mu je dao tast njegov kralj ugarski. Tamo došavši sa ženom svojom blagočastivom kraljicom Katelinom i sa jednim delom vlastele svoje,..." (Danilo Drugi). Samim tim dobio je odlučujući uticaj nad onim delom Bosne kojim su vladali ban Prijezde I, a kasnije i njegovi sinovi. Za razliku od svojih prethodnika Dragutin je bio veoma revnostan u prekrštavanju bogumila. "Mnoge od jeretika bosanske zemlje obrati u hrišćansku veru i krsti ih" (Danilo Drugi). Taj njegov rad na prekrštavanju bogumila nije bio praćen nasiljem, tako da nije poznato da ih je on progonio. "Njegovom blagodaću koja sve daje, dođe u tu zemlju da je prosveti, i da narod, koji je bio u tami i mraku neznanja, po učenju božanskoga pisma privede ka svetlosti spasonosnoga života" (Danilo Drugi). Negde tokom 1291. godine prešao je i sam u katoličku veru.

    Kako su Dragutin i ban Prijezda I bili smotreni političari to su ubrzo uvideli da im je jedini način za opstanak zajednička saradnja. Ta se saradnja ubrzo završila rodbinskim vezama tako što je Prijezdin sin, Stjepan I oženio Dragutinovu ćerku Jelisavetu (1284.). Ova rodbinska veza sigurno da je daleko više godila Stjepanu I negoli Dragutinu. Zahvaljujući ovoj ženidbi došao je Stjepan I u najbliže rodbinske veze preko tašte Kataline (ćerka ugarskog kralja Bele IV) sa ugarskom kraljevskom kućom, ali i sa napuljskom kraljevskom kućom budući da je Belina druga ćerka, Marija, bila udata za napuljskog kralja Karla II. Te su se rodbinske veze još više razgranale kada je druga Dragutinova ćerka, Urošica (Ursa) udata za moćnog hrvatskog bana Pavla I Šubića. Naravno, tu je bila i rodbinska veza sa kraljevskom kućom Nemanjića, preko tasta Dragutina. Ove rodbinske veze kasnije će da imaju velikog udela u unutrašnjim previranjima u Ugarskoj, ali i mnogo kasnije kada se Tvrtko I bude krunisao za kralja.

    Dakle, bila je tu čitava zbrka rodbinskih veza sa Arpadovićima, Anžuvincima, Šubićima i Nemanjićima. To je svakako razlog za kasnije legende o poreklu porodice Kotromanić i o njihovom prezimenu. Najpoznatija legenda je ona koju prezentira Mavro Orbin. Po njemu, nakon smrti Kulin bana, ugarski kralj je u Bosnu poslao jednog svog velikaša, poreklom Nemca, koji je imao zadatak da Bosnu zauzme. On se zvao Kotroman, a kako je bio vešt ratnik to je uspeo veoma lako da obavi zadatak. Za nagradu, kralj ga je postavio Bosanskim banom. "Sada, kad je umro pomenuti Kulin ban, kralj koji je u to vreme bio u Ugarskoj odluči, iz ranije navedenih razloga, da zauzme Bosansko Kraljevstvo. Zbog toga je poslao s vojskom jednog svog velikaša po imenu Kotroman Nemac, na glasu ratnika. Kad je Kotroman došao u Bosnu i našao je bez gospodara, lako ju je zauzeo. Da bi ga za to nagradio, kralj ga je imenovao banom Bosne i hteo da se njegovi potomci večno smenjuju na tom položaju. Pošto je porodica Kotromana tokom vremena dobila veliko potomstvo, svi su se po Kotromanu nazivali Kotromanići" (Mavro Orbin). Da je legenda uhvatila korena vidi se iz nekih Dubrovačkih pisama gde se ban naziva "Cotrumano Goto". Danas se misli da Kotromanići nisu stranog porekla i da potiču iz neke bosanske plemićke kuće, a da je ban Prijezda I tek jedan od njenih pripadnika, nikako utemeljivač ove dinastije. To delimično potvrđuje i Mavro Orbin kada navodi da je: "njihova porodica gotovo uvek vladala u Bosni. Nekad su to bili banovi, a nekad kneževi".

    Od ženidbe sa Dragutinovom ćerkom potpao je ban Stjepan I pod njegov uticaj i mnoge stvari koje je činio bile su plod Dragutinove volje. Da to nije moglo uvek izaći na dobro mogao se uveriti nakon smrti ugarskog kralja Ladislava 1290. godine. Kako kralj iza sebe nije ostavio dece to se postavilo pitanje naslednika ugarskog prestola. Veoma brzo nakon Ladislavljeve smrti krunisan je za kralja njegov blizak srodnik Andrija III Mlečanin. Međutim, kako je imao jaku opoziciju to su odmah počele i smutnje. Kao najopasniji protivnik pojavio se napuljski kralj Karlo II (pripadnik Anžujske dinastije), muž Marije, inače sestre kralja Ladislava, koji je za svoga sina Karla Martela zatražio ugarski presto Arpadovića. Ova je stranka bila veoma jaka pa je na kraju papa Nikola IV krunisao Karla Martela za ugarskog kralja. Uz ovu stranu tada su pristupili i najjači hrvatski velikaši, Bribirski knezovi Šubići. U to vreme ovu kuću su sačinjavala tri brata: Pavle I, Juraj i Mladen. Kako je Dragutinova ćerka Ursula (Ursa) bila udata za Pavla Šubića to je sasvim razumljivo da su Dragutin i zet mu, ban Stjepan I Kotromanić, pristupili odmah uz ovu stranku.

    U tim političkim igrama Karlo Martel im je, ne bi li ih zadržao i dalje kao pristalice, svojim poveljama razdelio dobar deo Hrvatske i Bosne. Da li su Šubići dobili uz Hrvatsku i Bosnu, teško je reći, ali se zna da je Dragutinov sin, Vladislav, dobio skoro celu Slavoniju. Izgledalo je da ova stranka ima velike šanse, ali tada iznenada umre Karlo Martel (1295.). Međutim, napuljska kraljica Marija dođe na ideju da na ugarski presto zasedne sin Karla Martela koji se zvao Karlo Robert (njen unuk). U tom njenom naumu iz sve snage ju je pomagao i papa Bonifacije VIII koji je čak Karla Roberta, tada tek dvanaestogodišnjeg dečaka, proglasio za ugarskog kralja (1297.).

    Porodica Šubić, imajući pod svojom vlašću Hrvatsku proširivala je svoj uticaj želeći da i Bosnu podvede pod svoju vlast. Početkom 1299. godine Pavle Šubić se naziva "gospodarom Bosne" (dominus Bosne), a u skladu sa tim, svome bratu Mladenu I dodelio je titulu bana Bosne. Od tada su oni celu Bosnu držali pod svojom kontrolom izuzev jednog dela koji se naziva Donji Krajevi i koje je držao knez Hrvatin Stjepanić. Kako je knez Hrvatin bio odan Šubićima to su oni izvršili pritisak na napuljskog kralja Karla II Roberta da mu izda povelju kojom potvrđuje njegovu vladavinu. "Imajući u vidu na čistoću vernosti, a i na druge korisne i primljene službe što su knez Hrvatin i njegovi sinovi i braća, rođaci plemenitih Pavla, bana Hrvata, a i braće njegove Jurja i Mladena, knezova dalmatinskih gradova, ljubljeni i verni naši, nama činili i sada još čine u poslu Kraljevstva Ugarske, potvrđujemo rečenome Hrvatinu, sinovima i braći njegovoj Donje krajeve zemlje bosanske koje sada drže i poseduju".

    Sredinom 1300. godine uspeo je Pavle Šubić da Karla II Roberta dovede u Split, a onda kroz Hrvatsku u Zagreb. Sada se već spremao rat jer Andrija III Mlečanin nije imao nameru da tek tako prepusti krunu. Međutim, iz nepoznatog razloga u sred priprema za rat umre kralj Andrija III. Iako je ostao bez glavnog protivnika Karlo Robert je imao mnoštvo protivnika u Ugarskoj pa je sve do 1309. godine morao da vodi borbe sa njima.

    Dok se sve to dešavalo Mladen Šubić je pokušavao da celokupnu Bosnu stavi pod svoju kontrolu. Naravno da sve ovo ban Stjepan I Kotromanić nije mirno posmatrao i oružjem se suprotstavio ovim aspiracijama Šubića. No, bio je beznadežno slabiji i do 1302. godine Mladen Šubić je postigao dovoljno uspeha da stavi skoro celu Bosnu pod svoju kontrolu. Stjepan I Kotromanić ipak nije bio poražen i održavao se na jednom manjem delu Bosne. U to vreme tast Dragutin mu nije mogao mnogo pomoći budući da se i sam teško upleo u borbe sa svojim bratom, Raškim kraljem Milutinom, u borbi oko nasledstva u Raškoj. Upravo u tim danima zaigrao je Dragutin Nemanjić veliku igru pokušavajući da svoga sina Vladimira progura na Ugarski presto. Kako je Vladislav bio oženjen Konstancom Morosini, koja je bila u rodu sa pokojnim kraljem Andrijom III, to je i Vladislav imao isto onoliko prava na ugarski presto kao i Karlo Robert. To je bio još jedan razlog zbog kojeg nije mogao da pomogne svome zetu. Ipak i pored toga ban Stjepan I Kotromanić se držao sasvim dobro, a kada se rat pretvorio u verski jer je Mladen Šubić nasrnuo na bogumile, ovi svi listom pređu na stranu Stjepana I Kotromanića. Takva Mladenova neopreznost koštala ga je i života jer ga u jednom sukobu bogumili ubiju (1304). Nasledio ga je sin Mladen II Šubić, ali on nije bio ličnost formata svoga oca. Tek uz pomoć vojske koju mu je poslao Pavle Šubić uspeo je da slomi poslednji otpor. Od 1305. godine naziva se Pavle Šubić "gospodarem čitave Bosne".

    No ni trijumf Pavla Šubić ne traje dugo jer i on 1312. godine umire. Već razočarani ban Stjepan I Kotromanić je umro nešto prije 1314. godine, dakle skoro istovremeno kada i njegov ljuti protivnik. Iza sebe je ostavio tri sina: Stjepana, Vladislava i Ninoslava. U to vreme niko od njih nije boravio u Bosni, budući da su se morali pred navalom Šubića, ali po svemu sudeći i unutrašnjeg nezadovoljstva, skloniti u Dubrovnik. "Kada je, dakle, posle smrti pomenutog bana Stjepana njegov najstariji sin Stjepan, saglasno sa svojom braćom, hteo preuzeti upravu u Bosni, ustali su protiv njega svi najistaknutiji velikaši toga kraljevstva i nisu ga prihvatili. Na ovo ih nije navelo ništa drugo sem to što su videli da su on i njegova braća veoma pametni i vezani između sebe, pa su se jako pobojali da ne bi kojim putem uništili slobodu i ukinuli zakone Bosne. Kad je Stjepan video razjarenost velikaša, smatrao je da je u tom času najpametnije da im popusti i da se prilagodi vremenu, te da čeka da mu bog pošalje neku drugu priliku da povrati očinsku državu. Zato se povukao sa svojom majkom Jelisavetom u Dubrovnik" (Mavro Orbin).

    Za to vreme Mladen II Šubić, koji se sada nazivao "Mladen, knez Zadra, princip Dalmacije i drugi ban Bosanski", nikako nije uspevao da održi svoju vlast na svim onim teritorijama koje je nasledio od Pavla Šubića. Najpre mu je iz ruku iskliznuo Zadar koji se 1313. godine prepustio Veneciji. To kao da je bio znak za sve nezadovoljnike da se pobune protiv njegove vladavine. U retrospektivi gledano, upravo je pad Zadra bio uvod i u konačni slom moći Mladena II Šubića. Nekako su svi tada bili u ljutim nevoljama. Dok je kuća Šubića naletala na sve više neprijatelja, Kotromanići su doživeli gubitak budući da im je ban Stjepan I Kotromanić umro (1314.), a umro je i njegov dotadašnji stalni zaštitnik "Sremski kralj", Dragutin Nemanjić. "Bi prestavljenje ovoga preblaženoga meseca marta dvadeset drugi dan, treće nedelje svete četrdesetnice u petak, u čas deveti i tako se raziđoše svako svojoj kući, slaveći i Sina i sv. Duha, sada i uvek i na vekove vekova. Amin" (Danilo Drugi). Smrt Dragutinova je bila znak za njegovog brata, Raškog kralja Milutina da sa svojim trupama uđe u Mačvu i zauzme je za sebe, a da Dragutinovog sina Vladislava baci u tamnicu. Osim toga, pokušao je Milutin, da zauzme i Hum, ali tu je naleteo na bana Mladena II Šubića, koji je takođe mislio da Hum pripada njemu. To se do kraja izrodilo u oružane sukobe, a vojna dejstva su se odvijala u blizini Dubrovnika. Samo vojevanje je išlo jako loše po Mladena II Šubića pa je do kraja morao pristati da se izmiri sa Raškim kraljem Milutinom i da mu svoga brata, Grgura Šubića, pošalje kao taoca. Grgura Šubića i ostale taoce poslao je kralj Milutin u Dubrovnik i tu su oni boravili sve dok Mladen II Šubić nije ispunio ono što je bilo ugovoreno.

    3. Stjepan II Kotromanić (1314-1353)

    Kako se sve dotadašnje ratovanje Mladena Šubića pretvorilo u stalne poraze, to su u Bosni osetili dobru priliku da se konačno otarase omrznutog bana. Osim toga, bogumili su ponovo podigli glavu, a da je njihov bunt bila ozbiljna stvar, vidi se iz pisma koje papa upućuje Mladenu i u kojem kaže: "Iz verodostojnog smo izvora sa bolom u duši saznali da je Bosna zbog nemara vladara zapala u takve teškoće da su tamo zapuštene crkve, iskorenilo se sveštenstvo, Hristove svetinje su izložene podsmehu, ne poštuje se krst, nema pričesti, a u nekim krajevima se ne zna ni za krštenje". U daljnjem tekstu pisma, papa vrši pritisak na Mladena II Šubića da nešto preduzme po tom pitanju. No, bilo je to lako reći, ali šta je mogao stvarno uraditi budući da se i on sam nalazio u teškom položaju? Najpre se upetljao u sukobe oko Huma sa Raškim kraljem, vlastela mu se po Hrvatskoj bunila, Bosna je puna buntovnih bogumila, a on sam nije mogao na sve strane. I tada dolazi na jednu pomalo čudnu ideju. Doseti se da u Dubrovniku borave sinovi i supruga pokojnog bana Stjepana I Kotromanića i dođe na ideju da ih iskoristi. Osim toga, mogao je sasvim jasno videti da bogumili upravo najstarijeg sina Stjepana I, koji se zvao takođe Stjepan (II), priznaju za Bosanskog bana, smatrajući da po redu nasleđa njega pripada banska čast. Za Bosance Mladen II Šubić nikada nije bio ban kojeg bi oni priznavali i smatrali su ga oduvek samo uzurpatorom.

    Stoga smisli Mladen da na banski presto povrati Kotromaniće, odnosno Stjepana II, ali da ga drži pod svojom kontrolom. Stupio je u vezu sa njima, a oni su izgleda pristali na one uslove koje im je Mladen ponudio, pa su uz njegovu pomoć uspeli da se povrate u Bosnu. Pomalo čudna situacija da Mladen II Šubić, do tada ljuti protivnik Kotromanića, sada odjednom postaje njihov zaštitnik. Pa čak i više od toga. Želeći da bana Stjepana II drži u potpunosti pod svojom kontrolom i da uz njegovu pomoć konačno skrši bogumile dođe na ideju da ga oženi sa jednom princezom iz porodice grofa Ortenburškog koji je vladao u Koruškoj. Radilo se o poznatoj porodici pa ni Stjepan II nije imao ništa protiv da se ženidbom orodi sa njima. Međutim, tu se sada pojavila prepreka budući da su Kotromanići po nekim linijama bili u bliskom srodstvu sa ovom kućom pa je to mogla biti smetnja ovome braku. Kako je Stjepanu II bilo stalo do ovoga braka to je zatražio od Mladena da pokuša da ubedi papu da dozvoli njegovo sklapanje. Papa je rado pristao i dozvolio ovaj brak imajući pred očima prvenstveno politički cilj. Želeo je da ovim svojim potezom pridobije Stjepana II Kotromanića u borbama za iskorenjivanje bogumila. Stoga mu direktno piše i obraća mu s kao "dragom sinu plemenitom vladaru Stjepanu, sinu pokojnog Stjepana bana bosanskoga". Dozvola je dobijena, ali se ne zna da li je brak realizovan.

    Dovevši Stjepana II Kotromanića u Bosnu, Mladen II Šubić je odahnuo i skoro u potpunosti digao ruke od ove banovine. U Hrvatskoj je imao preča posla pošto se odmetnuo Šibenik (1319.), a odmah zatim i Trogir. Plašeći se Mladenove osvete oba ova grada su se tokom 1322. godine prepustila Veneciji koja je i do tada uveliko pravile spletke i podbunjivala sve i svakoga protiv Mladena. On sam nije gubio vreme već je sa vojskom banuo pod oba grada, ali ih nije mogao osvojiti, već se morao zadovoljiti samo time da okolna polja popali a vinograde i voćnjake iseče. Ipak nije odustajao. U proleće 1322. godine sakupi Mladen II sabor hrvatskih knezova pokušavajući da ih pridobije za zajedničku akciju na Šibenik i Trogir. Međutim, to su hrvatski kneževi odlučno odbili, a Mladen, izgubivši živce, sve ih optuži za izdaju, ali i za to da su zaverili da ga ubiju. Ni oni se njemu nisu ostali dužni, a ionako su bili siti njegove samovolje. Tako se raziđu u svađi, a rezultat cele ove gužve je bio da se sada kneževi stvarno urote protiv Mladena.

    U svim ovim dešavanjima primetna je i uloga Stjepana II Kotromanića. On sam je bio suviše slab da bi bilo šta mogao samostalno preduzimati, ali u okviru neke koalicije njegova snaga je bila ipak za respekt. Stoga je trebalo izabrati pravog partnera, a tu je Stjepan II bio veoma vešt. Odmah mu je bilo jasno da su Šubići unapred osuđeni na neuspeh. Ugarski kralj Karlo Robert je budno pratio ove sukobe među hrvatskom vlastelom i imao je svoje sopstvene planove. Činjenica je da svoj dolazak na vlast imao da zahvali upravo porodici Šubić, ali isto tako je bila činjenica i to da su oni koristeći taj svoj položaj toliko ojačali da su mogli da ugroze i njegovu vlast. Stoga je mislio da je ova idealna prilika da ih konačno skrši. Karlo Robert je i do toga momenta uspeo da uništi nekoliko jačih plemićkih porodica u Hrvatskoj (porodica Gizing, Matija Čak) i bilo je jasno da i Šubići moraju doći na red. U ovom sukobu između Mladena II i hrvatskih kneževa on se nije dugo kolebao oko toga kome da pruži podršku jer je konačno dobio priliku da slomi Šubiće i to nikako nije želeo da propusti pa je odmah stupio u dejstvo. Krajem 1321. godine on postepeno izoluje banovinu Hrvatsku kojom je vladao Mladen II i to tako što su Ivan Babonežić, Slavonski ban i ban Bosne, Stjepan II Kotromanić, dobili zadatak da na granici prema banovini Hrvatskoj pojačaju vojne odrede ne bi li onim hrvatskim velikašima koji se bune protiv Mladena II mogli priskočiti u pomoć.

    Time je ban Stjepan II Kotromanić došao pod direktnu komandu Ugarskog kralja. U tome momentu to mu je sasvim odgovaralo jer se time otresao vlasti Mladena II Šubića i ojačao svoju vlast u Bosni. To što mu je Mladen II bio jedno vreme zaštitnik i bio taj koji ga je doveo za bana u Bosnu, nije mu mnogo smetalo da sada služi Mladenu na propast. Računica kojom se on upravljao bila je veoma jasna. Ugarski kralj Karlo Robert je bio sigurno najmoćniji od svih onih kojima bi se Stjepan mogao eventualno prikloniti. S druge strane, suviše veliko naslanjanje na neku od porodica u Hrvatskoj donosilo mu je mnogo nesigurnosti. Hrvatska je bila suviše blizu da bi on stvarno mogao biti nezavistan od svojih eventualnih hrvatskih zaštitnika jer bi oni mogli svakodnevno da mu se mešaju u unutrašnje poslove Bosne. Ugarska je bila mnogo dalje i bilo je sigurno da Karlo Robert neće imati baš suviše mnogo vremena i uvida u ono što se dešava u Bosni i zadovoljiće se samo sa tradicionalnim vazalskim obavezama. Time bi Stjepan II Kotromanić dobio skoro potpunu nezavisnost u svojim delovanjima po Bosni, a što je još važnije, velika previranja koja će uskoro da potresu Hrvatsku i koja su se sasvim jasno nazirala, neće imati odlučujući uticaj na situaciju u Bosni. Osim toga to mu je pružalo priliku da se i on sam umeša u unutrašnje stvari Hrvatske i da igra jednu od značajnijih uloga. Ovde je Stjepan II Kotromanić do krajnosti bio pragmatičan političar koji sasvim jasno vidi realnost i ne pati od bilo kakvih ideja koje bi se mogle nazvati idealističkim, poput zahvalnosti Mladenu II itd., i koje samo mogu da zasmetaju političarima u njihovim aktivnostima.

    Uskoro su počeli i oružani sukobi između Mladena II Šubića i pobunjenih hrvatskih velikaša, a kulminirali su odlučujućom bitkom tokom 1322. godine u okolini grada Skradina, gde je bilo Mladenovo sedište. Kako je ovu bitku izgubio, a time i rat, Mladenu II je jedino ostalo da se zatvori u Klis i da očekuje ugarskog kralja Karla Roberta koji je najavio svoj dolazak. Mladen je naivno verovao da će mu kralj, imajući u vidu svu onu silnu pomoć koju mu je nekada pružila porodica Šubića, pomoći da sačuva bansku čast. Kralj je stvarno došao i smestio se u Knin iz kojeg je pozvao Mladena da dođe. Ovaj je došao, ali odmah je bio zasužnjen i odveden negde u Ugarsku gde je u tamnici i umro. U celini gledavši Mladen II je dobro i prošao budući da je postojala opasnost da ga ugarski kralj još tu u Kninu likvidira, ali se izgleda predomislio videvši one silne poklone koje mu je Mladen II doneo. Život mu je oprošten, ali ne i položaj.

    Dok se sve to dešavalo po Hrvatskoj, Mačvanska banovina je postala poprište sukoba između Ugarskog kralja Karla Roberta i Raškog kralja Milutina. Kako je Milutin tri godine ranije uzeo pod svoju vlast ovu oblast, smatrajući da mu pripada nakon smrti brata Dragutina, to je Ugarski kralj odlučio da sa oružjem raščisti sva sporna pitanja sa Milutinom. Tokom 1319. godine pokrenuo je vojsku i udario na Mačvu. Ugarska vojska je prešla Savu i zauzela grad Mačvu. Tu se nije zaustavila već je nastavila da prodire dolinom Kolubare, a kada je dostigla određenu liniju, ugarski kralj Karlo Robert, smatrajući da je postigao ono što je želeo, zaustavi daljnje napredovanje. No, kako su Srbi odmah povratili sve one teritorije koje su izgubili (misli se samo na teritorije do reke Save), to je 1320. godine pohod ponovljen i ponovo su Ugari uzeli grad Mačvu. Time je Mačvanska banovina došla pod direktnu vlast ugarskog kralja, a za njenog prvog bana imenovan je Pavle Gorjanski. Da bi ova banovina bila dovoljno jaka da se odupre navali iz Raške, a ona se očekivala, pripojene su joj i Sremska, Vukovarska i Bodroška županija. Do kraja se to pokazalo kao suvišno budući da iz Srbije nije došao protivudar pošto je kralj Milutin 29. oktobra 1321. godine umro.

    Nakon svega ovoga prve godine vladanja bana Stjepana II prolaze u relativnom miru i on je uglavnom zauzet sa učvršćivanjem svoga unutrašnjeg položaja u Bosni. Najbolje sredstvo za sticanje prijatelja on je video u deljenju raznoraznih privilegija lokalnom plemstvu. Tako je prva isprava koja je poznata, a koja potiče od njega, ona u kojoj on knezu Vukoslavu daje na poklon neke župe (1322.). U ovoj ispravi on sebe naziva "po milosti božijoj gospodin vsim zemljam bosanskim i Soli i Usori i Dolnim Krajem i Hlemske zemlje gospodin..". Interesantno je da uz svoje ime kao ravnopravnog vladaoca navodi i svoga brata Vladislava nazivajući ga sa "brat moj knez Vladislav". Po svemu sudeći Bosnom je upravljala zajedno porodica Kotromanića, a najistaknutije mesto u tom porodičnom savetu je imao Stjepan II. "Kako su, međutim, Stjepana smatrali pametnijim od druge braće, on je uz saglasnost svih velikaša preuzeo upravljanje nad tim kraljevstvom, pa mu je dodeljena titula bana" (Mavro Orbin).

    Stjepan II Kotromanić se pokazao kao veoma sposoban političar uspevši za relativno kratko vreme da Bosnu stavi pod svoju kontrolu i nije poznato da je imao nekih ozbiljnijih otpora u tim nastojanjima. Da je bio veoma pragmatičan vidi se i iz toga što je umeo da održava dobre odnose sa papom, ali još i više sa bogumilskom crkvom koja je sve do tada bila tako žestoko proganjana. Zarad vlasti on se nije ni jednoga momenta dvoumio u pogledu saradnje sa njima, ne krijući nikada da im daje mogućnost da učestvuju u najpoverljivijim državnim poslovima. Posebno je upečatljiva isprava iz 1323. godine u kojoj ban Stjepan II potvrđuje knezu Vukoslavu već dati poklon i pri čijem sastavljanju se kao svedoci navode čelnici bogumilske crkve (djed, gost i starac) : "pred djedom velikim Radoslavom i pred gostem velikim Radoslavom i pred starcem Radomirom i Žunborom i Vičkom i pred vsom crkvom i pred Bosnom".

    Godine 1323. ban Stjepan II Kotromanić se i oženio, mada bi bilo pravilnije reći da je bio oženjen, pošto je u tom poslu njegova volja i želja bila tek sporedna. Ugarski kralj Karlo Robert, znajući da je Stjepanovo političko uverenje veoma labavo i oslonjeno uglavnom na trenutnu korist, nije se mnogo zavaravao oko podrške koju je trenutno imao od njega. Želeći da ga na neki način više veže za sebe i svoje interese, predložio je Stjepanu II da ga oženi jednom daljom rođakom svoje žene. Radilo se o Jelisaveti, ćerci Kujavskog vojvode Kazimira. Naravno, Stjepanu II nije na pamet palo da ovakvu ponudu odbije. S jedne strane to nije smeo, dok opet s druge strane, prijala mu je misao da se orodi sa ugarskom kraljevskom kućom koja mu je jedina mogla pružiti podršku u narednim previranjima koja su nailazila. Moguće da je Stjepan II sa ovom ženidbom imao i opipljivije materijalne koristi budući da se u nekim poveljama on spominje i kao gospodar nad severnim bosanskim oblastima koje su ranije držali kralj Dragutin i Mladen II Šubić i koje nikada do tada nisu ulazile u domen bosanskog bana. To navodi na pomisao da je nakon ženidbe on od ugarskog kralja Karla Roberta dobio ove oblasti kao nagradu, odnosno kao ženidbeni poklon. To je bio Stjepanov, po svemu sudeći, već treći brak. Već je navođeno da su vođeni pregovori oko njegove ženidbe sa ćerkom Majnharda Ortenburškog i nema razloga sumnjati da je taj brak do kraja i ostvaren, tim više što je i papa na njega dao odobrenje. Nakon te ženidbe, pominje se kao Stjepanova žena i ćerka bugarskog cara, što može da znači da se on tada i po drugi put oženio. Kakva je sudbina ovih prethodnih žena, nije poznato. Iz ovih brakova, koliko je poznato imao je samo troje dece i to sina Vuka i ćerke Katarinu i Jelisavetu.

    Dok se Stjepan II u Bosni postepeno učvršćivao, u Hrvatskoj su nakon pada Mladena II Šubića nastavljena previranja. Postavilo se pitanje ko bi mogao da nasledi Mladena II Šubića. Kandidata je bilo više, a kao najozbiljniji se toga momenta pokazao knez Nelipac. Doduše, kralj Karlo Robert je za novoga bana postavio Ivana Babonežića, međutim u novom rasporedu snaga on nije značio mnogo i malo je bilo onih koji su ga priznali. Uskoro je najjači velikaš u Hrvatskoj, knez Nelipac, odmah nakon kraljevog odlaska iz Hrvatske isterao kraljevsku posadu iz Knina i sam useo u njega. U to vreme je on bio veoma jak budući da su mu i, tada veoma ogorčeni, Šubići pružali sasvim otvorenu podršku. O tim događajima piše trogirski knez: "Novina nekih nemam da pišem, nego samo to da ban Ivan Babonežić još nije došao u Hrvatsku. Knezovi Đura, Pavle i Grgur, braća nekadašnjeg bana Mladena, zajedno sa knezom Nelipcem drže grad Knin, neće da im navedeni ban dođe u banovinu Hrvatsku. Drugi opet hoće, i zato mislim da će doći do razdora među njima". To je sada već ličilo na potpuno otkazivanje poslušnosti ugarskom kralju, a to naravno nije moglo proći bez njegove reakcije.

    Tokom 1323. godine kralj Karlo Robert je smenio bana Ivana Babonežića jer je bilo očigledno da ovaj neće biti u stanju da umiri Hrvatsku. Taj zadatak je poverio slavonskom banu Nikoli Omodejevu, a istovremeno je naredio i Bosanskom banu Stjepanu II Kotromaniću da ovome pruži svaku pomoć. Ni vojna ekspedicija novoga bana nije imala nekog posebnog uspeha, ali ono što se nije uspelo oružjem dobijeno je spletkom. Među pobunjenim hrvatskim velikašima uskoro je došlo do razdora. Odjednom se prema knezu Nelipcu suprotstavila stranka u kojoj su bili Đura II Šubić (brat bivšeg bana Mladena II), zatim Krčki kneževi (Frankopani), grad Zadar i konačno, Bosanski ban Stjepan II Kotromanić. Iako je sve donedavno pomagao kralja da se sruši vlast kuće Šubića, sada je ban Stjepan II pomagao da se vlast te porodice povrati. Sve se to vrlo brzo pretvorilo u rat, kada su se dve stranke vojno sudarile kod slapova Krke (leto 1324.). Ban Stjepan II Kotromanić pružio je u ovoj bitci značajnu vojnu pomoć stranci Šubića, ali sam nije učestvovao u borbama. Možda je to bila i sreća za njega jer je stranka Šubića doživela masakr pod Kninom, čak u tolikoj meri da je i vođa stranke Đura II Šubić pao knezu Nelipcu u zarobljeništvo.

    Iako krajnje problematičan kada je u pitanju vernost, ovaj put ban Stjepan II Kotromanić se pokazao kao veran saveznik Đuri II Šubiću. Želeći da Đuru II oslobodi zarobljeništva ban Stjepan II je nastavio sa vojnim dejstvima, ali uspeh je bio polovičan. Najpre mu je knez Nelipac oteo grad Visuć, ali nešto kasnije ban je uspeo da ga povrati i to uglavnom zahvaljujući pomoći kneza Vuka Vukoslavića. Iako tek relativni, ovi uspesi strašno su ohrabrili Stjepana II i on nastavlja sa ratnim dejstvima protiv protivnika stranke Šubića. Meta su mu sada bili trogirski trgovci budući da je grad Trogir bio u okviru stranke kneza Nelipca. Nekoliko trgovačkih karavana iz Trogira je bilo opljačkano i do kraja je ovaj grad morao da se ponizno obrati banu Stjepanu II obraćajući mu se sa "uzvišenom i moćnom gospodinu Stjepanu slobodnom vladaru i gospodaru Bosne, Usore i Soli i mnogih drugih mesta i knezu Humske zemlje". Nakon toga došao je i sukob sa Dubrovnikom, ali tu nije bilo vojnih sudara već uglavnom nekih okapanja oko trgovačkih povlastica. Tu se ban Stjepan II pokazao kao veoma nezgodan pregovarač i Dubrovačka diplomatija nikako nije uspevala da postigne kod njega ono što želi. Tek nakon mučnih pregovora sklopljen je sporazum (1326.).

    Uvidevši da u Hrvatskoj još uvek nije ništa postigao i da kneza Nelipca nije ni malo oslabio, odlučio se kralj Karlo Robert da smeni bana Omodejeva i da na njegovo mesto imenuje novoga. Izbor je pao na Mikca Mihaljevića, jednog od najpoverljivijih kraljevih ljudi. U leto 1325. godine ušao je sa svojom vojskom ban Mikac u Hrvatsku. U okviru njegove vojske bili su i vojni odredi koje je poslao ban Stjepan II Kotromanić. "Godine 1326. zauze ban Mikac gradove sinova Babonežića, a onda uđe u Hrvatsku, gde mu se pridružiše Stjepan ban bosanski sa svojom vojskom...." (Miha Madijev). Uspeh i ove vojne ekspedicije je bio veoma slab pa je ban Mikac ubrzo odustao od svega i povukao se u Ugarsku. "No napokon videći da ne može izvesti svoje namere u pogledu gradova u Hrvatskoj, vrati se u Ugarsku svome kralju, ostavivši nešto od svoje vojske u Bihaću" (Miha Madijev).

    Iako je ova akcija za ugarskog kralja predstavljala neuspeh, situacija je bila sasvim drugačija za bana Stjepana II koji je umeo da za sebe izvuče maksimalnu korist. On je pomagao bana Mikca, ali je imao i nekih ratnih akcija za svoj sopstveni račun. Tako je uspeo da svoju vlast proširi na krajeve između Cetine i Neretve koji su se nazivali Krajinom. Po svemu sudeći iz toga vremena potiče i njegova vlast nad Završjem, oblast koju sačinjavaju Livanjsko, Duvanjsko i Glamočko polje. Dok se sve ovo dešavalo, u Raškoj se nakon smrti kralja Milutina na vlasti učvrstio njegov sin Stefan (kralj Dečanski). Negde s proleća 1324. godine bile su završene borbe između Dragutinovog sina Vladislava i Stefana (Dečanskog). Kako je ban Stjepan II aktivno ratovao po Hrvatskoj to nije imao mogućnosti da u većoj meri iskoristi ovaj period unutrašnjih smutnji u Raškoj. Međutim, tu su priliku iskoristila braća Branivojević koja su od vremena kralja Milutina držala Hum. Iako su bili formalno pod vlašću srpskog kralja, u suštini su bili potpuno nezavisni pa su se tako i ponašali. Kako se Hum nalazio u neposrednoj blizini Dubrovnika, to je bila razumljiva zainteresovanost Republike za tu oblast. Stoga ne iznenađuje to što su ban Stjepan II i Dubrovnik veoma brzo našli zajednički interes u tome da se napadnu Branivojevići pa je sklopljen i savez. Do 1326. godine sudbina sva četiri Branivojevića je bila zapečaćena. Srpski kralj Stefan Dečanski nije ni razmišljao o tome da im pruži vojnu pomoć, smatrajući Branivojeviće odmetnicima, pa je ban Stjepan II uspeo da stavi pod svoju vlast Hum i da se nazove "gospodar humski". "Ovakvim svojim postupkom postao je veoma jak i strah i trepet za sve svoje podanike. Među njima su bili sinovi humskog vlastelina Branivoja, koji su bili zauzeli Hum i tamo vršili velika nasilja. Pošto Stjepan to nije mogao trpeti, sakupio je vojsku, zarobio dva Branivojeva sina i pogubio ih. I tako je oružjem osvojio tu oblast i zadržao je u svojoj vlasti za celoga života, a posle njega držao je njegov sinovac Tvrtko, koji ga je nasledio" (Mavro Orbin). Ovim osvajanjem Bosna je u svoj okvir stavila deo primorja od Dubrovnika pa sve do Neretve, a onda od Neretve do Omiša na ušću Cetine.

    Braća Branivojević su u tim sukobima doživela veoma lošu sudbinu. Bosanski ban Stjepan II je ubio dvojicu, a treći je pobegao kod kralja Stefana Dečanskog. Tu je od njega tražio vojnu pomoć ne bi li ponovo povratio Hum. Međutim, kralj je dobro pamtio to da su se ova braća otcepila od njegove vlasti pa je ljutito reagovao. "Vi ste se, dok ste bili četiri brata i dok vam je sve polazilo za rukom, uzoholili, te vam nije padalo na pamet da dođete k meni; što je još gore, vi ste ubili mog vernog župana Crepa i nasilnički zauzeli moje zemlje, ne vodeći o meni nikakva računa. Sada pritešnjeni nevoljom, postali ste smerni i tražite pomoć koju, zacelo, nikada nećete dobiti" (Mavro Orbin). Nakon toga, Branko Branivojević je bačen u tamnicu u Kotoru. Najgoru sudbinu je imao Brajko Branivojević. Na njemu se osvetio Dubrovnik koji je bio posebno ljut na njih. Brajko je najpre pobegao na ostrvo Ston, ali za njim je stigla vojska bana Stjepana II. Brajko je i njima izmakao, ali nešto kasnije Dubrovčani su ga uhvatili i strašno ga kaznili. "Kad su to saznali Dubrovčani, uputili su tamo jednu svoju galiju da ga uhvati. Na toj galiji je doveden u Dubrovnik, i tu je zatvoren u tamnicu. Njegovu ženu su pustili da ide svojoj braći, Vojinovim sinovima. Kada je Raški kralj naredio da se ubije Branko u Kotoru, Dubrovčani isto tako umoriše Brajka glađu u tamnici" (Mavro Orbin).

    Ban Stjepan II nije imao nekih većih problema pri vladavini sa Humom i humska vlastela ga je prihvatila. Samo u jednom momentu protiv njegove vlasti se podigao neki Petar Toljenović: "sem što mu Petar Toljenović, praunuk kneza Andrije, čovek velikoga duha i vešt u oružju, koji je držao Popovo s Primorjem, nije bio pokoran, ne hoteći da prizna nad sobom bosansku vlast" (Mavro Orbin). Pobunu je ban Stjepan II skršio i Petra Toljenovića uhvatio živog. Kazna za njega je bila strahovita. "Pošto je bio potučen i zarobljen u bici, banovi ljudi su ga poveli na konju s okovima na nogama, skopčanim ispod konjskog trbuha. Ali po naređenju bana, pre nego što je došao preda nj, bio je s konjem survan niz jednu strmu obalu reke. Kotrljajući se naleteo je na jedno drvo, i zadržao se dobar jedan sat držeći se za njegove grane i održavajući snagom svojim mišica i sebe i konja. Tada su ga zasuli kamenjem i tako je mrtav pao u reku" (Mavro Orbin).

    Nakon ovoga uspešno obavljenog rata u savezu sa Dubrovnikom, moglo je na prvi pogled izgledati da će odnosi bana i Republike biti dobri. Međutim, nije bilo tako. Banov službenik koji je upravljao Humom počeo je uznemiravati Dubrovačke trgovce i pljačkati ih, a da bi nevolja bila još veća zatražio je Stjepan II da Dubrovnik njemu isplaćuje tzv. mogoriš, tribut koji su Dubrovčani isplaćivali gospodarima Zahumlja. Dubrovnik je to odbio što je dovelo do spora koji je trebao biti rešen pomoću jedne stare pravne ustanove, zvane stanak. Međutim, ban nije poslao svoje ljude na ovu parnicu, time priznajući da je Dubrovnik u pravu. O tome je nešto kasnije izdao i povelju (1332). Ovaj spor u suštini nema neki poseban značaj i ne predstavlja nešto na šta bi trebalo obratiti posebnu pažnju, da sam po sebi ne govori o stilu u kojem je ban Stjepan II vodio politiku. I do sada je bilo sasvim očigledno da njega, osim trenutnog interesa, ništa ne vezuje u savezima koje sklapa. Već je on napustio Mladena II Šubića kojem duguje svoj dolazak na vlast, a sada, u već poznatom maniru, to isto radi i sa Dubrovnikom. Stoga ne iznenađuje i to što je bio u stalnim sukobima sa Srbijom. Kraljevi iz Srbije nisu ni jednoga momenta njemu davali povod za rat i nisu imali bilo kakvih akcija koje bi bile usmerene ka bosanskoj teritoriji. Međutim, ban Stjepan II je iskoristio priliku i preoteo deo Huma (to smo videli), a zatim pripojio neke teritorije u Nevesinju i Zagorju. Tu je bilo i direktnih vojnih sukoba u kojima je srpski "mladi kralj" Dušan (budući car Dušan) teško porazio jedan bosanski vojni odred (1329.). U završnim borbama izgleda da je učestvovao lično i sam ban Stjepan II, a u jednom je momentu došao u smrtnu opasnost kada je pod njim ubijen konj. Spasla ga je samo intervencija Vuka Vukoslavića koji mu je dao svoga konja, ali je njega (Vuka) ta vernost banu koštala života jer je bio ubijen. To je na bana ostavilo takav utisak da u jednoj povelji navodi uspomenu na taj događaj: "kada bih u Rasi i bi mi rbana, i tu Vlk poda me konja svoga podmače poda me, i tu njega isikoše na smrt".

    U spoljnoj politici banu Stjepanu II sve je išlo relativno lako, međutim baš ta osvajanja, koja su mu udvostručila obim države donela su mu nove neprilike. Do toga momenta bosanska crkva je bila uglavnom jedinstvena i bogumili su apsolutno prevladavali, a uticaj katoličke crkve je bio relativno slab dok pravoslavna crkva skoro da nije ni postojala. Međutim, osvajanje Huma je to znatno izmenilo budući da je u toj oblasti bila razvijena pravoslavna crkva i bilo je mnogo pravoslavnih vernika. Osim toga, uz teritorije koje su tih godina osvojene pripojeno je i mnogo katoličkog elementa. Sada bogumili više nisu bili u onoj apsolutnoj većini kao do tada. Stoga se u Bosni od tog doba počela javljati strašna verska netrpeljivost. Već je poznato to da katolici nikako nisu mogli da istrpe bogumile i da je papa već nekoliko puta pokretao krstaše ne bi li oružjem iskorenio ovu jeres. Ni situacija sa pravoslavnom crkvom nije bila mnogo bolja. Još je Stefan Nemanja sa strahovitim kaznama uspeo da u Srbiji bogumile skoro u potpunosti istrebi, a bogumile su nazivali "trikleti babuni koji se nazivaju lažihrišćani i rugaju se našoj pravoj veri". To su sada bili novi problemi a kojima se počeo susretati Stjepan II Kotromanić. Situaciju mu je naglo otežao i papa poslavši franjevca Fabijana kao inkvizitora u Slavoniju, ali istovremeno mu davši nalog da i u Bosni istrebi jeretike. Papa piše banu: "kako smo iz poverljivog izvora saznali, ti si veran nama i crkvi i s pomoću Božjom, koliko to zavisi od tebe ti progoniš jeretike", ali to još uvek nije dovoljno i stoga je potrebno inkvizitoru Fabijanu omogućiti da obavi svoj zadatak i u Bosni. U nastavku pisma papa pomalo i preti navodeći da će ga, ukoliko on (ban Stjepan II) ne pruži svu pomoć Fabijanu, smatrati nemarnim i suviše opuštenim, što će ga dovesti na pomisao da on (ban) štiti jeretike.

    Ovo je bilo vrlo ozbiljno, ali se opet pokazalo da je ban Stjepan II dete sreće. Nije morao on ništa da učini da bi nekako izvrdao ovo papino naređenje, već su to za njega učinili franjevci i dominikanci, koji se između sebe posvađaju oko toga kome pripada "čast" da pali i ubija jeretike po Bosni. Dok se situacija razbistrila prošlo je dosta vremena i tek polovinom 1327. godine dominikancima je inkvizicija zabranjen, a franjevac Fabijan je dobio taj "ekskluzivitet". Kako bez pomoći ugarskog kralja i bosanskog bana, Fabijan nije mogao ništa uraditi to se sada papa direktno obrati ugarskom kralju. U pismu ga moli da utiče na bana Stjepana II ne bi li ovaj pomagao inkviziciju. Ban Stjepan II se tako našao u veoma neugodnoj situaciji. Svi njegovi dotadašnju uspesi su postignuti isključivo zahvaljujući pomoći i podršci koju su mu pružili bosanski jeretici, a sada bilo šta protiv njih preduzimati značilo bi seći granu na kojoj sedi i dovelo bi do sigurnog građanskog rata. Situacija se zakomplikovala kada je 1334. godine umro bosanski biskup Petar pa je nastalo otimanje ko će biti taj koji će da nametne svoga kandidata za njegovog naslednika. U prvo vreme ugarski kralj Karlo Robert je naturio svoga kandidata, sa čime se nije složila katolička crkva. Taj spor se otezao sve do 1336. godine kada je konačno pobedila papska volja. No, to još uvek nije ništa značilo za unutrašnje stvari u Bosni budući da je biskup bio sve samo ne poglavar bosanske crkve, jer u njoj nije ni živeo (boravio u Đakovu) niti tamo smeo da dođe. Na neki način taj spor između pape i ugarskog kralja je bio samo formalne prirode i neko nadmudrivanje čija će volja da pobedi. Ban Stjepan II je bio dovoljno mudar da pusti ovu dvojicu da se svađaju, znajući da time dobija u vremenu.

    Na kraju je papa Benedikt XII izgubio strpljenje pa nije ni čudo što je spremno prihvatio ponudu kneza Nelipca da on bude taj koji će oružjem da iskoreni jeretike u Bosni. Sam Nelipac nije bio gorljiv katolik u toj meri da je zbog stvari katoličke crkve želeo da se lomata po Bosni, imao je on sasvim drugu računicu. I pored protivljenja ugarskog kralja on je postepeno postao apsolutni gospodar u Hrvatskoj, ali imao je želju da poput Mladena II Šubića, raširi svoju vlast i na Bosnu. Za tako nešto je trebalo najpre srušiti ojačaloga bana Stjepana II, a ova situacija je bila idealna. Pod maskom krstaškog rata protiv jeretika on će uz papinu pomoć skršiti bana Stjepana II i za nagradu zatražiti od pape Bosnu. To su mu bila očekivanja, a u tome se nije prevario. Tokom 1337. godine prihvati papa ovu ponudu i pozove hrvatske velikaše da pomognu knezu Nelipcu u narednom krstaškom ratu u Bosni. U pismima koje je papa uputio, kao glavni krivac za svu nesreću koja je preko jeretika zadesila Bosnu, isključivo se okrivljuje ban Stjepan II. Moguće je da ni sam papa nije bio dovoljno upućen u ono što se dešavalo u Bosni i da je njegova ovakva reakcija plod vešte spletke kneza Nelipca. Možda je papa mislio da će ovako na najlakši način rešiti problem Bosne koji je toliko godina prisutan i sa kojim je već nekoliko papa uzalud odmeravalo snagu.

    Bilo kako bilo, računica se pokazala kao pogrešna. Celoj ovoj akciji odmah se oduprla još uvek moćna porodica Šubića. S jedne strane oni nisu želeli da prolivaju krv za račun Nelipca koji je bio glavni uzročnik propasti Mladena II Šubića i slabljenju uticaja njihove porodice. Osim toga u to doba već su uveliko išli pregovori o tome da se orode porodice Šubića i Kotromanića. Radilo se o venčanju Vladislava Kotromanića (Stjepanovog brata) i Jelene, rođene sestre Mladena III Šubića. To venčanje je obavljeno tokom 1337. (ili 1338.) godine u gradu Klisu. No, ni to nije bilo sve. Došlo je do naglog zbliženja kuće Šubića i sa kraljem Srbije, Dušanom Nemanjićem. U sklopu toga došlo je do braka Mladena III Šubića i Jelene, rođene sestre kralja Dušana. Sa ovim novim rodbinskim vezama porodica Šubić je uzela jedan novi politički kurs koji se nikako nije mogao uklopiti sa onim koji je zastupao knez Nelipac.

    To je sada znatno izmenilo planove bana Nelipca koji umesto u Bosnu najpre skrene svoju vojsku na posede Šubića. U tim vojnim sukobima ban Stjepan II je slao svoje trupe u pomoć Šubićima. Na kraju su se ovi sukobi završili time da je knez Nelipac odneo pobedu i prekinuo vojna dejstva tek kada je dobio veliku odštetu od Šubića. Međutim, sada se za sukobe u Hrvatskoj, ali i one verske u Bosni zainteresovao i ugarski kralj Karlo Robert. Tada su počele da se šire i glasine da će kralj Karlo Robert uskoro doći u Hrvatsku i da će sa knezom Nelipcem da postupi isto onako kako je to ranije učinio sa Mladenom II. Čini se da je tih godina i ban Stjepan II imao nekih vojnih dejstava i da je napadao na posede kneza Nelipca, a sve u okviru priprema kraljevog dolaska u Hrvatsku.

    Ti sukobi u Hrvatskoj za bana Stjepana II su imali drugostepenu važnost, ali su bili spasonosni, budući da su unutrašnje nesuglasice u Hrvatskoj u potpunosti otklonile bilo kakvu opasnost od moguće vojne intervencije na Bosnu. Knez Nelipac se bavio sada sa sasvim drugim stvarima i Bosna mu više nije padala na pamet. I tada dolazi jedan majstorski politički potez Stjepana II, potez koji će od Bosne da za sva vremena otkloni krstaške ratove. U to vreme u Ugarskoj je nekim poslom boravio general franjevačkog reda Gerard (1339.). Tu ga kralj Karlo Robert zamoli da ode u Bosnu i tačno izvidi sa kakvim se to problemima susreće katolička crkva i da predloži rešenje. Franjevca Gerarda na samoj granici Bosni ljubazno dočeka sam ban Stjepan II. Od samoga početka ban se pokazivao kao popustljiv i spreman da pomogne da katolička crkva postepeno istisne jeretike, ali se nikako nije mogao složiti da se to radi silom budući da u susedstvu Bosne borave "šizmatici" (tu je mislio na Srbiju) koji bi mogli jereticima pristupiti u pomoć. Tada bi u pitanje došao i opstanak Bosne. Koliko je sve to bilo tačno ostaje stvar procene, ali je sasvim sigurno da je neke od problema ban Stjepan II i namerno preuveličavao, ali činjenica je da se radilo o veoma opreznom političaru koji nije ništa želeo da prepusti slučaju.

    U svakom slučaju uspeo je da papinog legata ubedi i u tome duhu legat piše papi. Sada već i papa menja svoj ton i u februaru 1340. godine, on piše banu: "Dragom sinu plemenitom Stjepanu banu bosanskom pozdrav i apostolski blagoslov. Iz izveštaja fra Gerarda doznali smo, da je na nagovor kralja Karla došao kod tebe i našao te spremna, da se u bosanskoj banovini obnovi služba Božja, koja je zbog mnogih tamošnjih jeretika odatle sasvim nestala, te želiš da se obnove sve crkve, koje tamo leže sada porušene, i da se u njima vrši služba Božja po obredu i običaju crkvenom. Stoga te molimo da dobro promisliš, kolika opasnost tebi i tvojim naslednicima preti, ako u Bosni slobodno ostanu. Zato svoju odluku hrabro sprovedi i ako nam budeš slao poslanike, da nas o svemu obavestiš, a mi ćemo ugarskog kralja i ostale vernike i vladare okolnih mesta pozvati da ti pomognu". Papa je održao reč i slična pisma je stvarno uputio ne samo ugarskim kraljevima već i svim okolnim velikašima.

    Između 1340. i 1343. godine organizovana je franjevačka vikarija u Bosni i počelo je organizovano delovanje katoličke crkve. Podizani su franjevački manastiri, a sve je teklo bez većih smetnji zbog podrške koja je išla od bana Stjepana II. "Isto tako podigli su manastire i u Usori, Humu i, konačno, u Stonu, razume se, uz saglasnost Dubrovčana, koji su (kako je rečeno) postali gospodari toga mesta. Fratri su obraćali i krštavali mnogo jeretika, pa su iz svih onih krajeva, na glas o njihovoj dobroti i dobrim delima koja su činili, svakodnevno hrlile mnoge osobe sveta života u bosansku vikariju, kako se nazivalo glavno njihovo sedište" (Mavro Orbin). U svakom slučaju ban Stjepan II je uspeo da dobije ono što je hteo. Bez ikakvih sukoba uspeo je da za samo dve do tri godine obavi onaj posao koji je već nekoliko krstaških vojski pokušalo oružjem. Bogumilska crkva još uvek nije bila ugušena i imala je apsolutni primat, ali je bilo očigledno da se stvari za nju menjaju na gore.

    Dok se sve to dešavalo, iznenada tokom 1342. godine umre kralj Karlo Robert, a na ugarskom prestolu nasledi ga sin Ludvig I Veliki (1342-1382). U doba krunisanja Ludvig jedva da je imao 17 godina, tako da je državne poslove vodila njegova mati, kraljica Elizabeta, sestra poljskog kralja Kazimira. Radilo se o vlastoljubivoj ženi, ali veoma pametnoj i veštoj. Već narednu godinu, bude lišen mladi kralj jednog od svojih najodanijih ljudi, bana Mikca, koji naglo umire (1343.). Na njegovo mesto kralj Ludvig imenuje Nikolu Banića, veoma spretnog čoveka, odanog kraljevskoj porodici. Nikola Banić se već do tada isticao u ratovanjima koje su ugari imali sa Srbima po Mačvi.

    Promenu na kraljevskom prestolu ban Stjepan II nije baš dočekao sa radošću. On je za celo vreme svoje vladavine bio veran vazal pokojnom kralju Karlu Robertu, a za uzvrat ovaj se nije uopšte mešao u unutrašnje stvari Bosne osim onda kada je trebao bana pomoći. Osim toga, ban se izgleda osetio dovoljno jakim da se pokuša u potpunosti otrgnuti od ugarske vlasti pa je napravio neku svoju računicu. Misleći da bi smena u ugarskoj mogla dovesti do neke zbunjenosti koja bi bila sasvim dovoljna da on Bosnu u potpunosti otcepi od Ugarske, stupi u pregovore sa Venecijom. Tu je našao na spremne sagovornike, budući da je i Venecija podozrivo gledala smenu na ugarskom prestolu. Za vreme vladavine Karla Roberta, uspela je Venecija da otrgne neke dalmatinske gradove i da ih stavi pod svoju vlast. Sada, oni kao da su nazirali da bi novi kralj mogao da od Venecije potraži da mu ove gradove vrati. Kako njima nije padalo na pamet da povrate bogate dalmatinske gradove to je trebalo očekivati vojne sudare sa Ugarskom. To je bio razlog zašto su postepeno počeli da okupljaju saveznike.

    U leto 1343. godine nalazi se bosanski izaslanik u Veneciji gde predlaže savez. Venecija je tu ideju prihvatila, ali uz izvesne rezerve. Smatrali su da je, uzimajući u obzir snagu koji ima ban, ovaj savez koristan, ali samo ako u njega uđe kralj Srbije. Sve to na kraju skoro da ništa nije značilo i bilo je jasno da Venecija okleva. Ipak, da bi pokazala dobru volju i odmah u startu da ne bi pokolebala bana, dozvoli mu da kupi nešto oružja. Plašeći se da bi ban možda mogao samostalno započeti neku akciju i time nepotrebno zakomplikovati situaciju, oni mu odmah pošalju poslanika po kojem ga mole da za sada ne preduzima ništa. U to vreme Venecija je već ratovala sa knezom Nelipcem pa joj nije odgovaralo da se rat proširi. Oni su zapravo hteli da banovu snagu usmere ne na Ugarsku već na bana Nelipca i time bosansku silu iskoriste za svoje ciljeve.

    No, ni ban nije naivan. Ubrzo je uvideo da od ovog savezništva nema šta da očekuje, a sledili su i novi događaji. U to vreme umro je sasvim iznenada knez Nelipac (1344.), a na tu vest naredi kralj Ludvig banu Nikolu Baniću da na silu od kneževe udovice Vladislave i sina Ivana, preotme Knin. Akcija je odmah pokazala uspeh i udovica Vladislava videći pod Kninom vojsku koju je ban Nikola doveo, pristane da ispuni sve kraljeve zahteve. Kada je ban Nikola, misleći da je posao obavio, povukao svoju vojsku, kneginji Vladislavi se javi Venecija, ali i ostali hrvatski velikaši i nagovore je da od predaje odustane, a da će je oni u daljnjem otporu pomoći. Ona pristane i odbije daljnje pregovore. Sada je i ugarski kralj Ludvig izgubio strpljenje i naredi banu Nikoli da ponovo napadne Knin, ali ovaj put sa njime pod Knin stigne i ban Stjepan II. Vojska koja je bila pod Kninom brojala je oko 10.000 vojnika, što je bio zaista veoma velik broj. Osim toga, oni su predstavljali tek prethodnicu pošto se dolazak glavne vojske na čelu sa kraljem Ludvigom tek očekivao. Sada je i kneginja Vladislava jasno uvidela da joj nema druge i da mora da se pokori. Spremno prihvati sve zahteve koje je kralj Ludvig pred nju stavio i sa banom Stjepanom II potpiše predaju. "Pošto smo se mi dva bana i mladi knez Ivan Nelipac i njegova majka sastali, sporazumeli smo se da knez Ivan ima predati u kraljeve ruke predati četiri grada: Unac, Počitelj, Srb i Stolec, a zadržaće Knin i Breč, dok mu se ne predaju Cetina i Klis", kaže jedna od odredbi iz ovoga ugovora. Na taj ugovor se ban Stjepan II i zakleo pred svojih dvanaest vitezova. Sredinom 1345. godine stigao je u kralj Ludvig i ovaj ugovor je u Bihaću i potvrđen.

    Nesumnjivo da je u ovoj akciji pokoravanja porodice Nelipca glavnu ulogu odigrao baš ban Stjepan II i da isključivo njemu može ugarski kralj Ludvig da zahvali što je najjača hrvatska plemićka porodica skršena uz veoma malo žrtava. Kralj to nije ni krio već je sa sobom sve do Zagreba u svojoj pratnji kao najpočasnijeg gosta poveo bana Stjepana II, a u ispravi koju je izdao u Zagrebu naziva bana Stjepana II sa "dragi naš rođak". U to vreme se očekivalo da će kralj Ludvig nastaviti sa vojnom akcijom, budući da je imao skoro 30.000 vojnika, i povratiti dalmatinske gradove. Međutim, iz nekog nepoznatog razloga on je odjednom napustio celo preduzeće i krajem 1345. godine vratio se u Ugarsku.

    Međutim, sve to nije mnogo zavaravalo Veneciju koja je sa velikom nelagodnošću posmatrala na kraljev boravak u Hrvatskoj. Prisustvo ugara u Hrvatskoj dovelo je i do toga da se Zadar pokuša oteti ispod vlasti Venecije i ponovo povrati pod ugarsku vlast. Zadrani pošalju svoje poslanstvo kod kralja Ludviga, ali ga ne zateknu u Bihaću. To je već bilo otvoreno odmetanje od Venecije. Ne želeći da ispuste ovaj bogati grad Mlečani ga uskoro napadnu. Na strani Venecije tada je bila porodica Šubić, a i kralj Srbije, Dušan je obećao pomoć. Zadrani su već na prvi znak da će biti napadnuti poslali svoje poslanstvo kralju Ludvigu, ovaj put u Ugarsku, i zatražili pomoć. On je to spremno prihvatio i poslao bana Nikolu Banića i bana Stjepana II u pomoć Zadru. Udruženi banovi su sa oko 10.000 vojnika stigli u blizinu Zadra, ali mu nisu mogli pomoći budući da su Venecijanci zatvorili prilaz gradu sa novosagrađenom tvrđavom. Bilo je to neko improvizovano utvrđenje sagrađeno uglavnom od drveta sa 28 kula zvano bastida. Bilo je dovoljno prostrano da u njega stane sva mletačka vojska, a isto tako dovoljno zastrašujućeg izgleda da se ban Banić i ban Stjepan II ne usude da udare na njega. I tada je došlo do jednog postupka dvojice banova koji je teško objasniti. Osim što nisu napali mletačko utvrđenje i što nisu oslobodili Zadar opsade, oni su, ni manje ni više, počeli sa mlečićima da pregovaraju. Sklopili su nekakav ugovor i povukli se sa svojom vojskom. Taj njihov postupak se ne može nikako drugačije objasniti nego time da su verovatno dobili mito, a za čega su ih kasnije i Zadrani optužili. Ban Stjepan II se pred ugarskim kraljem opravdao time da je njegova vojska bila ipak suviše slaba za obračun sa onom vojskom koja opsedala Zadar.

    Ne gubeći vreme, počeo je kralj Ludvig da sprema novu armiju koja je trebala biti dovoljno jaka da slomi opsadu Zadra. To je kod Venecije izazvalo određeni strah pa su pokušavali da mirnim putem razreše nesporazume. Kao posrednik u tim pregovorima javili su se između ostalih i car Dušan, a onda i bosanski ban Stjepan II. To što se baš Stjepan II javio kao pomiritelj ugarskog kralja i Venecije kao da podupire razmišljanje o tome da je njega Venecija potplatila godinu ranije i time uspela da ga odgovori od napada na vojsku koja je opsedala Zadar. Zna se da je za "usluge" posredovanja tada Venecija isplatila banu ukupno 1000 dukata. Na kraju se pokazalo da se dve strane, Ugarska i Venecija, ne mogu nikako dogovoriti. Sada je ostalo samo da oružje reši nesporazum.

    Negde u proleće 1346. godine pod Zadrom se slegla veoma velika ugarska vojska koju je sa sobom doveo kralj Ludvig. Računa se da je bilo 100.000 vojnika od čega oko 30.000 konjanika i oklopnika. U okviru ove vojske nalazio se i ban Stjepan II sa oko 10.000 svojih ljudi. I tu, pod Zadrom, dok je kralj postepeno razbijao opsadu, stupili su Venecijanci u tajne dogovore sa nekim od vojskovođa ugarskog kralja, a među njima i sa svojim "starim" poznanikom, banom Stjepanom II. Šta se razgovaralo, ne zna se, ali verovatno da nekih krupnijih dogovora nije bilo jer je 1. jula 1346. godine došlo do odlučujuće bitke između ugarske i mletačke vojske. Posle strahovitog kreševa na polju je ostalo više od 7.000 mrtvih ugarskih vojnika i samo velika brojna nadmoćnost sprečila je veću katastrofu. Ovo je bila apsolutna pobeda Venecije, ali i sasvim dovoljno da kralju Ludvigu klone srce i da napusti neposredno komandovanje opsadom te da se vrati u Ugarsku. Kao isključivi krivac za ovaj poraz pod Zadrom bio je od kasnijih pisaca optuživan ban Stjepan II za koga se tvrdi da je izdavao sve planove Veneciji pa su ga stoga nazvali "đavoljim učenikom". "U vreme ovoga bana ugarski kralj Ludovik bio je u velikom ratu s Mlečanima zbog Zadra, koji je bio pod njegovom vlašću, a oko kojega su Mlečani bili udarili opsadu u nameri da ga zauzmu. Stoga mu je Ludovik hiljadu tri stotine i četrdeset šeste godine lično pritekao u pomoć, vodeći sobom bana Stjepana. Ali kako su Mlečani bili opkolili Zadar s veoma jakim spravama i s mnogo vojske, i s kopna i s mora, kralj mu nije mogao pružiti pomoć. Zato se morao povući natrag." (Mavro Orbin).

    Banova izdaja nije nikada dokazana tako da se o tome može samo pretpostavljati. Nesumnjivo da je njemu tada daleko više odgovarao poraz ugarske vojske jer bi mu to omogućilo da se definitivno otcepi od Ugarske. On je i ranije pokazivao naklonost ka tome i ovo mu je bila idealna prilika da tu svoju ideju konačno i ostvari. Sam poraz toga sudbonosnoga dana nikako nije plod banove izdaje, već isključivo vojne sreće i bolje taktike Venecije. Nema sumnje da je ban održavao žive veze sa Venecijom i da je sa njima pravio kombinacije oko eventualne pomoći da se Bosna oslobodi od Ugarske, ali to još uvek ne znači da je bio izdajnik. Nije poznato da ga je kralj Ludvig po tome pitanju sumnjičio mada Mavro Orbin nešto takvo navodi. "Od tog vremena Stjepan se nije usuđivao da izađe pred Ludovika, bilo zato što je bio svestan da se pri pružanju pomoći pomenutom gradu nije poneo kako je kralj očekivao, bilo možda (kako neki vele) zato što je, na molbu Mlečana i zajedno s nekim ugarskim i hrvatskim velikašima, kovao zaveru protiv samog Ludovika. Ludovik se docnije nije pokazivao naročito naklon pomenutom banu" (Mavro Orbin).

    U to vreme dolazilo je i do nekih sukoba između bana Stjepana II i Mladena III Šubića, a Venecija je posredovala da se nesporazumi izglade. Moguće da je su ti razgovori oko njihove pomiridbe bili ono što je nateralo sumnju na njegovu izdaju pa je zabeleženo da se ban Stjepan II žalio Veneciji da ga Zadrani nepravedno optužuju za saradnju sa njima. Oni mu odgovaraju da im je zbog toga žao i da su takve optužbe Zadra "protiv Boga i svake istine". Krajem 1346 godine Zadar se konačno predao Veneciji. Sada je i kralj Ludvig uvideo da mu je rat protiv Venecije propao i stoga sredinom 1348. godine sklapa mir sa njima.

    Upravo od opsade Zadra počinje ban Stjepan II da vodi sasvim samostalnu politiku, nezavisnu od Ugarske, a sve u pravcu pokušaja potpunog osamostaljenja. Sa Venecijom su mu veze sve tesnije, a Mleci se u ovim pregovorima posebno oslanjaju na fra Peregrina, bosanskog franjevačkog vikara, koji u Veneciji uživa poseban ugled.

    U međuvremenu u Srbiji se dotadašnji kralj Dušan proglasio za cara (krunisan 1346. godine u Skoplju) i počeo pokazivati sasvim otvorene aspiracije na osvajanje celokupne Vizantije i zauzimanje prestola vizantijskih careva. Za takvu akciju bili su mu potrebni brodovi koje on nije imao. Stoga je stupio u kontakt sa Venecijom tražeći pomoć u floti, a za uzvrat im je obećao pomoć u akcijama protiv Ugarske. Venecija je pregovarala sa carem, ali nikada iskreno. S jedne strane nikako nije želela da car Dušan uspe u svojoj nameri i da slabo Vizantijsko carstvo bude zamenjeno novim jakim - Srpskim. S druge strane, imali su svoje aranžmane sa banom Stjepanom II pa im car Dušan nije bio neophodan kao saveznik. Verovatno stoga što je bio suviše jak i što bi u tom savezništvu on bio taj koji bi vodio glavnu reč.

    Moguće da je to bio dodatni razlog da dođe do krupnijih zaoštravanja odnosa između bana Stjepana II i cara Dušana. Srpski vladar nikako nije mogao zaboraviti to da je ban Stjepan II preoteo Hum od Srbije pa je bio uporan u zahtevima da se ova oblast vrati. Kako je bosanski ban to odbijao izgledalo je da će ove dve države da zarate oko Huma. Ban Stjepan II je osećao da je u odnosu na Srbiju daleko slabiji pa je stoga preko Venecije tražio da se sa carem Dušanom povedu pregovori oko eventualnog izmirenja. Kako se car tada bavio drugim stvarima (osvajanja po Vizantiji), to je pristao da se sklopi primirje na tri godine (decembra 1346.). Iako je postojalo formalno primirje to nije ni jednu od strana sprečavalo da sa pojedinim odredima upada na tuđu teritoriju, ali sve je to još uvek bilo daleko da organizovanih sukoba. Istini za volju ove sukobe je većim delom izazivala bosanska vojska.

    Neposredni povod za oružani sukob između Bosne i Srbije pružio je ban Stjepan II odlučivši da na teritoriji Huma, kod ušća Neretve, sagradi tvrđavu. Znajući da će car Dušan reagovati i možda oružano intervenisati ban Stjepan je od Venecije zatražio da mu u slučaju rata pruži brodovima podršku sa mora. Venecija je pokušavala da ubedi bana da tvrđavu ne gradi, ali ovaj je ostao pri svojoj odluci. Osim toga, iz nekog nama nepoznatog razloga, ban se toliko ludo ohrabrio da je izvršio napad na careve teritorije. Negde tokom Božićnih praznika 1349. godine banovi ljudi izvrše prodor sve Konavala i strašno opljačkaju krajeve kroz koje su prolazili. "Pošto je on postao gospodarom Humske oblasti, njegovi ljudi su neprestano narušavali granice cara Stefana, a naročito su pričinjavali veliku štetu u predelima Trebinja, Konavala, Gacka, Rudina i drugih mesta sve do Kotorskog zaliva. A kako je car bio zauzet osvajanjem Romanije, nije se mogao starati oko odbrane granica Bosne i Huma. Ali kad je konačno zauzeo veliki deo Romanije i uspostavio potpuni mir u tim stranama, poče misliti na osvetu za uvrede i pogrde nanete mu od strane rečenog bana Stjepana i njegovih podložnika" (Mavro Orbin). Venecija je još jednom pokušala da posreduje između cara i bana, a Dušan im je odgovorio da jedino iz obzira prema njima (Veneciji) nije do sada navalio na bana. I sada je spreman da pređe preko svih uvreda, ali pod uslovom da mu ovaj vrati Hum i naknadi svu pričinjenu štetu.

    Kako je ban Stjepan II odbijao svaki razgovor, to car Dušan tokom oktobra meseca 1350. godine pokrene veliku vojsku na Bosnu. "Krenuvši na put s caricom, dođe na granicu Bosne, kod reke Drine, s pedeset hiljada konjanika i trideset hiljada pešaka" (Mavro Orbin). Znajući da ne može izdržati direktan sudar sa carskom vojskom, ban Stjepan II je u samome početku pokušao da organizuje neku vrstu gerilske taktike. "Ali uvidevši na kraju da neće moći odoleti neprijateljskoj vojsci, poseče mnogo velikih stabala pomoću kojih zakrči prolaze, te osta povučen u šumama i planinama kao u nekim tvrđavama, braneći s mnogo ljudi sve prolaze kroz koje se moglo prodreti s vojskom u Bosnu" (Mavro Orbin). Taktika je bila dobro zamišljena i moguće je da bi carevoj vojsci ban naneo mnogo štete i možda do kraja ga naterao na povlačenje. Iako osion i veoma svojevoljan, ban Stjepan II se pokazao kao nepokolebljiv i veoma hrabar. Međutim, ni car Dušan nije bio naivan. Uspeo je da uz pomoć mita unese razdor među Stjepanovu vlastelu, tako da je dosta njegovih ljudi prešlo na carevu stranu. Samim tim i otpor koji je zamišljen nije mogao biti i sproveden.

    Ostavši bez vojske morao je ban Stjepan II da misli kako će da spasi glavu. Sa ono malo preostalih ljudi povukao se u planinu, ali ni u njih nije imao poverenja plašeći se izdaje. "Stoga odluči da se povuče u planine s malim brojem svojih ljudi, koje je i dalje, ipak, menjao kako ga neko od njih ne bi izdao" (Mavro Orbin). Slomivši tako odmah u početku svaki otpor car Dušan je sa svojom vojskom postepeno zauzimao Bosnu. Uskoro je stigao pod Bobovac, jedno veoma jako utvrđenje, u kojem se nalazila banova ćerka Jelisaveta. "Baci se još na osvajanje utvrđenja Bobovca, u koje se bila sklonila Jelisaveta, jedinica kći bana Stjepana, koja je tada bila devojčica, a kasnije žena Ludovika, ugarskog kralja, i majka Marije, žene cara Žigmunda" (Mavro Orbin). Do kraja se pokazalo d je ovaj tvrdi grad ipak suviše utvrđen da bi se mogao brzo osvojiti, a osim toga ni car nije pokazivao neku posebnu volju, pa je opsada uskoro skinuta. Nakon toga, car Dušan je poslao vojsku da pleni po Bosni. "Utaborivši se tu, posla deo vojske da pleni prema reci Cetini i onoj drugoj reci, Krki, prema Hrvatskoj, a on s ostalim delom vojske skrenu prema Humskoj oblasti" (Mavro Orbin).

    Možda je car Dušan očekivao da će ban Stjepan II ponuditi pregovore, međutim, to što se Bobovac održao moglo je banu samo da pruži daljnjeg podstreka u otporu. Ko zna kako bi se sve to završilo da iznenada ne dođe do cara Dušana vest da su Vizantinci počeli ofanzivu u Makedoniji i da tamo stvari jako loše stoje. Kako mu je taj deo države u tome momentu bio važniji on odmah pokrene vojsku ka Makedoniji, ostavivši neke garnizone da sačuvaju osvojeni Hum. Međutim, kako se car Dušan povukao iz Bosne tako je ban za samo par meseci povratio sve ono što je car osvojio. Iako nije dobio ni jednu bitku, ban Stjepan II je na kraju, uz splet srećnih okolnosti, pobedio u ovom ratu.

    Sve ovo mu je strahovito podiglo ugled, čak toliko da je odbio bilo kakve daljnje pregovore sa carem oko Huma. Car Dušan je, uvidevši da oružjem teško da će moći učiniti nešto više, dođe na ideju da svoga sina Uroša oženi sa banovom ćerkom Jelisavetom. Kao miraz trebao je ban uz ćerku da preda Hum. Po svemu sudeći ovu ideju su caru nametnuli Dubrovčani i Venecijanci kojima nikako nije odgovaralo da se ratuje po Bosni, budući da im je to ometalo trgovinu. "Dok je car boravio u Bosni, mletačka vlada i Dubrovčani uputiše mu svečane poklisare da pregovaraju s njim i izglade sporove između njega i bana Stjepana, ali nisu mogli ništa postići, jer je car hteo da ban dade svoju kćer Jelisavetu za ženu njegovom sinu kralju Urošu i da u miraz donese Humsku oblast, kao nešto što pripadaše samom caru preko Nemanje i njegove braće, ranijih gospodara Huma, od kojih je sam car vukao lozu" (Mavro Orbin). No, i ta ideja, ma kako bila dobro zamišljena, propala je u samome početku jer je ban Stjepan II mislio da ženidba sa srpskim princem, budućim carem, nije dobra prilika za njegovu ćerku. "No rečeni ban, nadajući se da je može bolje udati (kako se kasnije i zbilo), nije nipošto hteo pristati da mu dade ni Humsku oblast, a ni kćer i bez Huma" (Mavro Orbin).

    U ono doba je možda izgledalo čudno to što ban ne želi da uda svoju ćerku za naslednika carevine Srbije, najjače balkanske sile u to vreme, izgovarajući se da za nju on može naći i bolju priliku. Kasnije će godine da pokažu da je on bio u potpunom pravu, budući da je samo nekoliko godina nakon ovih ratova, car Dušan umro, a Srbija je krenula put propasti. I ovaj banov potez će da pokaže, doduše tek nakon nekoliko godina, o kakvom se spretnom političaru radilo. Njega ni za trenutak nije zasenio tadašnji sjaj Srpskog carstva, njene moćne armije i ogromne rezerve koje je ono tada imalo. Bio je, što je veoma važno tada a kasnije još i više, sasvim realan, čak daleko više nego što je to bio car Dušan onda kada je nekontrolisano širio carstvo. U odlučnom momentu nije hteo da pregovara sa carem, iako su trupe iz Srbije preplavile zemlju, a dobar deo vlastele ga je izdao. Strpljenje mu se isplatilo jer je car Dušan sa skoro celokupnom svojom vojskom morao da napusti Bosnu i banu nije bilo teško da povrati ono što je za momenat izgubio. Njegova procena da car Dušan zbog stalnih problema u ogromnom carstvu, ne može ni na jednom mestu ostati duže, ni jedno svoje preduzeće do kraja izvršiti, pokazala se kao tačna. Trebalo je samo čekati. Ban Stjepan II je strpljivo sedeo u bosanskim planinama, ne želeći da se preda, ne želeći da pregovara, a car Dušan nije imao vremena da čeka da ban popusti. Ogromno carstvo mu nije davalo mogućnosti da se na jednom mestu duže zadrži. Moguće da je tada ban Stjepan II došao do zaključka da se takvo carstvo koje počiva samo na volji jednog čoveka, sa masom etnički potpuno različitih ljudi, ne može održati na okupu oslanjajući se samo na srpski biološki elemenat kojega i nije bilo toliko da sve može da drži pod kontrolom. U svakom slučaju, ban kao da je predvideo skori zalazak snage Srpskog carstva.

    Daljnja vladavina Stjepana II Kotromanića je bila uglavnom mirna, bez nekih posebnih dejstava. Povremene rasprave sa Dubrovnikom i Venecijom oko nekog opljačkanog trgovačkog karavana nisu mogli taj mir da ometu. Interesantno je to da su se i verske netrpeljivosti u to vreme primirile, a ban je uspeo da svoga čoveka, fra Peregrina, proturi na upražnjeno mesto bosanskog biskupa. Osim toga uspeo je da svoje rođačke veze još više proširi tako što je svoju ćerku Mariju udao za grofa Ulrika od Helfenštajna. Oko ove Marije postoji mala nedoumica. Ima mišljenja da je ona zapravo njegova sestra, a to je poduprto jednom poveljom kralja Ludviga iz 1352. godine gde on navodi: "gospođu Mariju sestru Stjepana hercega bosanskoga, našu predragu rođaku, udatu za gospodina Helfenštajna". Ćerku Katarinu je udao za grofa Hermana I Celjskog.

    Međutim, najveći uspeh je bio u tome što je uspeo da svoju ćerku Jelisavetu udao za ugarskog kralja Ludviga. O tome venčanju i kako je do njega došlo Mavro Orbin ima veoma lepu priču. Mati kralja Ludviga je, čuvši da ban Stjepan II ima mladu ćerku, zatražila da je pošalje njoj na dvor. Ban nije imao volje da to uradi i stalno je otezao sa odlukom, ali je kraljica bila uporna i uskoro lično dođe u Bosnu po Jelisavetu. Sada više ni ban nije imao kuda i morao je da dozvoli da ćerka otputuje u Ugarsku. "Kraljica ju je povela sa sobom u Ugarsku i držala kod sebe tri godine. Kako se ona u to vreme mnogo prolepšala, a i kako se u svim svojim postupcima pametno vladala, kraljica majka počela je nastojati kod svoga sina Ludovika, kome je bila umrla prva žena, Margarita, kći poljskog kralja Kazimira, da je uzme za ženu. Pošto se Jelisaveti u međuvremenu Ludovik svideo, ona je smesta obavestila o tome svog oca i pozvala ga da dođe u Ugarsku na njenu svadbu." (Mavro Orbin).

    Mladenci su bili u četvrtom stepenu srodstva tako da je za njihovo venčanje trebala papska dozvola, međutim kako je ban Stjepan II u to vreme već bio bolestan to se na dozvolu nije čekalo i venčanje je obavljeno bez toga (jun 1353.). Krajem leta te godine stigla je i dozvola od pape Inoćentija IV. "Ugarski kralj Ludvig i plemenita gospođa Jelisaveta, kći Stjepana bana bosanskoga, iako su znali da su srodnici u četvrtom kolenu, ipak su iz određenih razloga stupili u brak. Oni su se obratili na papu radi oproštenja ove zabrane, budući da takav brak povlači ekskomunikaciju za sobom", piše papa zagrebačkom biskupu i nalaže mu da pruži supružnicima oprost od crkvenog prokletstva. U to doba ban Stjepan je već bio mrtav. Umro je verovatno krajem septembra 1353. godine. Pretpostavlja se da ja sahranjen u crkvi samostana Male Braće, sv. Nikola u Mileševu koji je bio njegova zadužbina. "Dojdoše prvi fratri sv. Frane u Bosnu, koim ban Stjepan učini prvi manastir u Miloševu, u kome se učini ukopati kad umri.." (Lašvanin).

    To je bio kraj do tada najvećeg vladara u istoriji Bosne. Gledajući u retrospektivi možda je moguće reći da Bosna od njega i nije imala značajnijeg vladara. Kasniji uspesi koje će postići njegov naslednik Tvrtko, oslanjaće se uglavnom na one temelje koje je ban Stjepan II postavio. O njemu kao čoveku i njegovoj do kraja prevrtljivoj politici možemo govoriti i onako i ovako, ali mora se imati u vidu da je on bio taj koji je stvorio Bosnu kao državu i da joj je obezbedio skoro čistu nezavisnost. Uspeo je osim toga da dinastiju Kotromanića sa veštim brakovima poveže sa mnogim kraljevskim i plemićkim kućama širom Evrope. Uz to, uspeo je da na najbolji način umiri verske trzavice kroz koje je Bosna do toga momenta prolazila i da od nje otkloni opasnost krstaških ratova koji su do njegove vladavine redovno posećivali Bosnu. U svakom slučaju ban Stjepan II uspeo je da stvori temelj na kojem će se Bosna uzdići do svoje najveće snage.

    4. Ban Tvrtko (1353-1377)

    Kako je jedini sin bana Stjepana II Kotromanića, koji se zvao Vuk, umro još za njegova života to iz njegove direktne loze nije imao ko da nasledi Bosnu. Ta čast je pala na Tvrtka, sina Stjepanovog brata, kneza Vladislava. I do tada, knez Vladislav je uzimao veliko učešće u vlasti pomažući brata (bana Stjepana II) u državnim poslovima. Stoga ovo preuzimanje vlasti od strane Tvrtka nije bilo neko posebno iznenađenje. Stiče se utisak da je takvo nasleđivanje bilo dogovoreno još za Stjepanovog života, pa čak i uz njegovo učešće. To zbog toga što u momentu kada je Tvrtko preuzimao vlast, mati Jelena mu se nalazila u Ugarskoj na svadbenim svečanostima povodom braka ugarskog kralja Ludviga i Jelisavete Kotromanić. U to doba ban Stjepan II je bio teško bolestan pa se očekivala skoro i njegova smrt. Verovatno da je tokom trajanja svadbenih svečanosti Jelena razgovarala o tome sa ugarskim kraljem Ludvigom i da su tada postignuta sva utanačenja oko toga pod kojim će uslovima Tvrtko da preuzme Bosnu. Dok su svečanosti trajale, stigla je u Ugarsku vest da je ban Stjepan II umro. "Pošto nije ostavio nijedno muško dete, nasledili su ga u državi njegovi sinovci, odnosno sinovi njegovog brata Vladislava, Tvrtko i Vukić, jer njegov drugi brat Nimoslav nije uopšte imao nijednog zakonitog sina i bio je umro, kao i Vukić, još za Stjepanova života" (Mavro Orbin).

    U vreme kada je preuzeo banski presto imao je Tvrtko jedva 15 godina, pa je sasvim razumljivo da je u njegovo ime vladao njegov otac, knez Vladislav. Radilo se o iskusnom čoveku koji se već godinama nosio sa bosanskom vlastelom i koji je bio svestan da bosansku gospodu može da održi u vernosti samo ako im potvrdi sve one privilegije koje im je dodelio nekada ban Stjepan II. Stoga je prva godina vladanja bana Tvrtka I (i njegovog oca Vladislava) protekla uglavnom u potvrđivanju i izdavanju novih povelja. U to vreme se beleži i jedan sastanak bosanske gospode u Milama, na grobu bana Stjepana II. "V ono vrijeme, kada pride gospoja bana mati s Ugr i svojim sinom s knezom s Vlkom, bi stanak na Mileh vse zemlje Bosne i Dolnjih Kraji i Zagorija i Hlmske zemlje". Stanak je bio nakon povratka Jelene Kotromanić iz Ugarske i tu je saslušan njen izveštaj o razgovorima na ugarskom dvoru. Može se slobodno reći da je tek od tog momenta Tvrtko I prihvaćen kao Bosanski ban. Računa se da je to bilo negde s proleća 1354. godine.

    Iste te godine (1354.) umro je knez Vladislav, a vršenje vlasti u ime Tvrtka I je preuzela njegova mati, Jelena. "Njegova je majka bila veoma pametna žena i sin ju je mnogo poštovao i u svim stvarima se s njom savetovao" (Mavro Orbin). Međutim, nju u Bosni velikaši nisu mnogo voleli i bilo im je veoma teško da prevale to da se pokoravaju jednoj ženi. Zbog toga je bilo i nekih pobuna od kojih je svakako najkrupnija bila ona o kojoj priča Mavro Orbin. Po njemu protiv Tvrtka se pobunio njegov bliski rođak Pavle Kulišić, zauzeo Usoru pa se proglasio banom. Nakon toga "Tvrtko je sakupio nešto vojske i krenuo da savlada pomenutog Pavla. Pošto mu je to pošlo za rukom, zarobio ga je i primorao da mu vrati usorske gradove, a onda ga bacio u tamnicu, gde je završio život" (Mavro Orbin).

    Upravo je za Jelenu vezano i pomalo nespretno mešanje Bosne u sukobe oko gradova Klisa i Skradina. Njih je držao nekada knez Mladen III Šubić. Nakon njegove smrti gradove je preuzela njegova udovica Jelena, inače rođena sestra srpskog cara Dušana. Ona je želela da po svaku cenu ove gradove zadrži pod svojom vlašću dok njen sin, Mladen IV, ne dostigne punoletstvo. To se odmah pokazalo kao veoma teško, budući da je oko na ove gradove bacila Venecija, ali i Ugarska. Po svemu sudeći, dok je Jelena Kotromanić boravila u Ugarskoj, njoj je kralj Ludvig predložio da se Bosanci pokušaju domoći ova dva grada. Tokom letnjih meseci 1355. ušao je ban Tvrtko i mati mu Jelena sa bosanskom vojskom u Duvno. Tu su se tada počeli voditi zamršeni pregovori. Osim što se pokušavao dočepati Klisa i Skradina, Tvrtko je vodio pregovore i sa knezom Ivanom Nelipcem. Cilj ovih drugih pregovora je bio da njih dvojica pronađu neki dogovor za sukob koji je između ove dve porodice trajao već duže vreme te da koordinišu svoje akcije pri podeli onih zemalja koje su ostale iza Mladena III.

    Pregovori su se do kraja pokazali kao uspešni pa je Tvrtko uspeo da od zaostavštine Šubića dobije samo par gradova. O tim događajima postoji jedno pismo od trogirskog kneza Gradonila. "Ban je bosanski dobio gradove pokojnoga kneza Grgura bivšega vojvode, a dobio je takođe i grad gospođe Katarine, koji je držao Novko Ciprijanić, a to je bilo po sporazumu. Rečeni ban vratio se u Bosnu, gde je bila njegova majka sa svojom vojskom, i ovde se radi o sporazumu između rečenoga bana i kneza Ivana Nelipca, a sporazum se vodi po banovcu kninskomu i verovatno će se sklopiti. Banovac će sigurno doći pod Zadar i stoga želi primirje s Trogirom, Splitom i Šibenikom, a ako dođe do sporazuma između bana i kneza Ivana, namerava povesti sve ove vojske pod Zadar. Kliška kneginja (Jelena Nemanjićka) oporavila se od bolesti, koja ju je ovih dana mučila, i poslala je natrag ona dva plemića, koje smo joj bili odpremili, i po njima mi je poručila, da majka bosanskoga bana, sestra pokojnoga kneza Mladena, na svaki način namerava doći u Klis, da s njom govori, a kaže da je razlog njezina dolaska taj, što joj ima saopštiti neke kraljeve poruke", piše trogirski knez Petar Gradonik duždu u Veneciju.

    Vidljivo je iz ovog pisma da je Jelena Kotromanić zapela da se sastane sa Jelenom Šubić najviše zbog toga što je imala da prenese ovoj neke poruke ugarskog kralja o predaji gradova. Do njihovog sastanka nije došlo pošto je Jelena Šubić to izbegla, a u Skradin i Klis su ušle trupe koje je poslao car Dušan (zima 1355. godine). Time su aspiracije Venecije i Ugarske, barem za trenutak morale da ustuknu. Nije prošlo mnogo, a umro je car Dušan (20. decembra 1355.). Nešto kasnije Skradin je predan Veneciji, a Klis ugarima, no sada već u tim događajima bosanski ban više nije učestvovao. Razlog je bio u tome što ga je postupak ugarskog kralja duboko uvredio. On je mogao sasvim jasno da vidi da ga u ovim sukobima ugarski kralj koristi kao najobičnije sredstvo ni ne misleći da eventualno zadobijene gradove preda njemu (Tvrtku) već ih namerava zadržati za sebe. Na kraju se pokazalo da su od zaostavštine Mladena III svi dobili ponešto, don je on (Tvrtko), iako je i vojsku pokretao, ostao kratkih rukava. Sve je to bilo od odlučujućeg uticaja da se ban Tvrtko ogluši o poziv kralja Ludviga da mu pruži pomoć u narednom ratu sa Venecijom koji se vodio u vremenu od 1356. do 1358. godine. To je sada bila veoma nezgodna situacija. S jedne strane Tvrtko nikada nije poricao da mu je ugarski kralj Ludvig vrhovni gospodar, ali sa druge strane odbijao je da mu pruži bilo kakvu vojnu pomoć.

    Da je takva neposlušnost bila preuranjen potez mogao se Tvrtko uveriti polovinom 1357. godine kada je boravio na ugarskom dvoru. Sve je spolja bilo lepo. Doček je bio na prvi pogled srdačan, ali kada se počelo raspravljati o spornim pitanjima našao se Tvrtko u nezgodnoj situaciji. "Kad je prispeo tamo, ljubazno su ga primili kralj i kraljica, njegova rođaka, i sva gospoda i velikaši toga kraljevstva. Posle dužeg i vrlo prijatnog boravka u Ugarskoj Tvrtko se spremao za povratak u Bosnu. No Ludovik ga je zadržavao preko njegova očekivanja, stavljajući mu do znanja da ga neće pustiti sve dok mu ne povrati Humsku oblast, za koju je govorio da je baština njegove žene Jelisavete" (Mavro Orbin). Osim što je morao da prizna vrhovnu vlast ugarskog kralja, morao je Tvrtko da mu prepusti Hum (kao miraz Jelisavete Kotromanić) i da obeća da će mu vojno pomagati. Osim toga obavezao se Tvrtko da će istrebiti sve jeretike po Bosni, a ova obaveza je bila "delo" tadašnjeg bosanskog biskupa Petra Šikloša koji je na toj časti zamenio dotadašnjeg biskupa, Peregrina. Novi biskup je bio veliki protivnik jeretika i ni u kom slučaju nije bio odan kući Kotromanića kao što je to bio Peregrin. Upravo stoga između Tvrtka i Šikloša će da izbije strašna mržnja.

    Bilo je očigledno da na sve ove odredbe Tvrtko pristaje ne zato što to hoće već zbog toga što je na to prisiljen. Sve to mora da je primetio i kralj Ludvig i uvidevši da Tvrtka neće moći naterati na poslušnost, nametne mu još jednu obavezu. Po toj odredbi ugovora morao je, od tada pa nadalje, u Ugarskoj stalno da boravi ili Tvrtko ili brat mu Vuk, a sve kao jemstvo da će Tvrtko biti veran ugarskom kralju. Dakle, radilo se o klasičnom obliku talaštva. Tek nakon toga je kralj Ludvig potvrdio Tvrtka i brata Vuka u banstvu bosanskom i usorskom. "Kad je to ispunio, kralj mu je dozvolio da se vrati u Bosnu, pošto ga je prethodno kraljevski darovao i pismeno potvrdio kao vladara u Bosni" (Mavro Orbin).

    Nakon što se uspeo izbaviti iz Ugarske vratio se Tvrtko u Bosnu gde je mogao na miru da razmisli. Bilo je očigledno da je njegov položaj prema ugarskom kralju iz dana u dan sve lošiji. Osim što mu je oduzeo skoro ceo Hum i time značajno odlomio komad teritorije na kojoj je vladao njegov prethodnik ban Stjepan II, Tvrtko je morao da trpi i druga poniženja. Vlastela iz Donjih krajeva, koja je za vreme bana Stjepana II bila pod direktnom banskom vlašću, sada je od te vlasti izuzeta i stavljena pod neposrednu vlast ugarskog kralja Ludviga. Osim toga kralj pomalo podbunjuje i ostalu bosansku vlastelu, što se sasvim jasno vidi iz jedne povelje. "Saznali smo iz pouzdana izvora, da ste odredili nama se pokoriti, pa vam za to obećavamo, a u slučaju da svoju nameru izvedete i date zakletvu nama i našoj svetoj kruni i premiloj nam supruzi, da ćemo vam sve vaše gradove i privilegije potvrditi i podržati vas u vašim privilegijama i izuzeti vas za sva vremena ispod moći i suda bosanskog bana i uzeti vas pod našu kraljevsku milost". Time je kralj Ludvig postepeno slabio bana Tvrtka uzimajući iz njegove vlasti jednog po jednog bosanskog velikaša.

    Kada se sve sabere i oduzme Tvrtka je kralj pokušao staviti u položaj običnog državnog službenika, što naravno, Tvrtko nikako nije mogao da prihvati. Pokušao je nekom vrstom otpora time što je pisao vlasteli Donjih Krajeva gde je navodio (u stvari pretio) da i dalje sebe smatra njihovim gospodarem, a svaki onaj od vlastele koji pređe pod direktnu vlast ugarskog kralja, čini prema njemu (Tvrtku) izdaju. Ne može se reći da ban Tvrtko nije imao podršku bosanske vlastele, ali bilo je jasno da se sve to osipa.

    Sve je tada išlo kralju Ludvigu na ruku. Njegovo ratovanje sa Venecijom se postepeno približilo kraju. Početkom 1358. godine on drži celu Dalmaciju u rukama, a Venecija se morala nje (Dalmacije) ugovorom i odreći. Čak je i Dubrovnik priznao ugarsku vlast. Povelja kojom je kralj Ludvig priznao neke privilegije Dubrovniku bila je još jedno poniženje za bana Tvrtka. U toj povelji Ludvig obećava neke povlastice Dubrovniku, ali za sebe lično uzima od njih godišnji danak, a Tvrtka naziva banom "po kraljevoj naredbi". Ipak, mora se priznati da svi ovi postupci kralja Ludviga nisu bili povezani samo njegovom željom da sve stavi pod svoju kontrolu. Takva njegova nepoverljivost jeste velikim delom i Tvrtkova krivica. Tome je znatno doprinela i afera koja je izbila polovinom 1358. godine. Uhvaćeno je jedno pismo bana Tvrtka ka lektoru kaptola u Đakovu i uzvratno pismo istog lektora upravljeno ka banu Tvrtku. Ta pisma su iz nekog razloga bila sumnjiva tadašnjem biskupu Petru Šiklošu i on je dao da se lektor zatvori. Kada je konačno lektor prisiljen na izjavu izašle su na videlo mnoge nezgodne stvari za Tvrtka. Lektor je navodio da ga je Tvrtko ubeđivao na neke stvari koje su protivne hrišćanstvu, ali i protiv kralja Ludviga, a naročito protiv biskupa. Detalji nisu poznati, a očigledno je da je ban Tvrtko neku spletku izradio, ali nije je stigao i sprovesti. Šta je on smerao protiv kralja i biskupa, ostaje nepoznato, ali da je to bilo nešto ozbiljno može se videti iz kraljevih kasnijih postupaka.

    Tokom 1359. godine ugarski kralj Ludvig je iskoristio pometnju nastalu nakon smrti cara Dušana i upao u Srbiju. Kako su u tom udaru najviše stradale zemlje kneza Vojislava Vojnovića, tadašnjeg najjačeg velikaša u Srbiji, to se moglo očekivati da će se knez na neki način osvetiti. Kako mu je ugarski kralj bio nedostupan on se okrenuo onom ugarskom posedu koji mu je bio najbliži, a to je bio Dubrovnik. U to doba republika je priznavala vrhovnu vlast Ugarske i pomagala je kralja Ludviga u njegovom upadu u Srbiju. Stoga se knez Vojislav osveti tako što opustoši dubrovačku okolinu (avgust 1359.). Ugarski kralj je pisao Dubrovniku da pomoć zatraže od bana Tvrtka i hrvatskog bana Nikola Seča. Republika se obratila obojici, ali joj nije pomogao ni jedan od njih. Nemajući kud, Dubrovnik je isplatio iznos od 4.000 perpera knezu Vojislavu i na trenutak ga umirio. Kasnije se ban Tvrtko pravdao time da je imao nameru da Dubrovniku pomogne, ali dok je opremio vojsku, već su zaraćene strane sklopile mir. No, to nije bilo tačno. U pitanju je bilo nešto drugo. Kralj Ludvig je bana Tvrtka u pismu u kojem mu nalaže da pomogne Dubrovniku, opet nazvao "svojim službenikom", što je naravno Tvrtka strašno uvredilo. Iz pakosti prema ugarskom kralju jednostavno se oglušio o ovu naredbu, a nije nemoguće da je direktno pomagao knezu Vojislavu.

    Već 1361. godine udara ponovo knez Vojislav na Dubrovnik. I opet ban Tvrtko ne želi da pomogne Dubrovniku iako za to ima naređenje ugarskog kralja, ali i sasvim dovoljno vremena da opremi vojsku. Na kraju se njegovo učešće u ovom novome ratu završilo na tome da je između kneza Vojislava i Dubrovnika neuspešno posredovao pri pomirenju. Čak ni to nije radio lično već je poslao svoga župana Sanka Miltenovića. Ovo posredovanje je na neki način od njega bilo iznuđeno pa ga je on preko volje i uradio. Naime, zbog navaljivanja Dubrovačkih poslanika da utiče na kneza Vojislava, Tvrtko je poslao župana Sanka kod kneza Vojislava. Kako je knez nabusito odgovorio da ne želi da pregovara sa Dubrovnikom, ban Tvrtko je, stiče se utisak, jedva dočekao da dubrovačke poslanike pošalje kući pravdajući se da je, eto, on sve učinio, ali da knez Vojislav neće da pregovara. U suštini on je bio u boljim odnosima sa knezom negoli sa Dubrovnikom i nije želeo da mu se zamera, pa stoga i takva njegova prividna nezainteresovanost. Tada se Dubrovnik uzdao u svoje snage i tokom 1362. godine sklopljen je mir sa knezom.

    Sada je i ugarskom kralju Ludvigu bilo dosta ovakve Tvrtkove neposlušnosti. Trebala je da usledi kazna, ali za njeno izricanje je trebalo dobro opravdanje. Upravo takvo opravdanje mu je pružio papa Inoćentije VI koji je tokom 1360. godine dao dozvolu bosanskom biskupu Petru, inače ljutom Tvrtkovom protivniku, da može zatražiti i vojsku ne bi li iskorenio jeretike u Bosni. Upravo tu vojnu pomoć je trebao da pruži kralj Ludvig. Naravno da kralja u rat nisu terali verski obziri već isključivo želja da slomi Tvrtka i Bosni u potpunosti oduzme bilo kakvu samostalnost. Tokom 1363. godine ugarska vojska provaljuje u Bosnu. Prva meta je bio grad Soko na Plivi, ali se pod njim nije kralj Ludvig baš mnogo trudio, samo tri dana (8-10. juli) i odmah nakon toga vratio se u Ugarsku. Soko je branio Tvrtkov vojvoda Vukac Hrvatinić i to toliko spretno da je kralju Ludvigu ovaj pohod dosadio samo nakon tri dana opsade. Ban Tvrtko je bio neizmerno zahvalan svoje vojvodi. "Stvorih milost svoju gospodsku svojemu vernom sluzi Vukcu Hrvatiniću za njegovu vernu službu u ono vreme, kada se podiže na mene ugarski kralj Ludvig, i dođe na Plivu pod Sokol i onda mi vojvoda Vukac verno posluži".

    Ne želeći da se više lomata po Bosni, u jesen ugarski kralj ponovi pohod, ali sada pošalje palatina Nikola Kontu sa ciljem da se zauzme Srebrenik u Usori. Ako u prošlom pohodu ugarska vojska nije doživela veće gubitke, sada je to već bilo drugačije. Izginulo je mnogo vojnika pod ovom tvrđavom, a osim toga u ugarskom logoru neko je ukrao veliki državni pečat od ostrogonskog nadbiskupa Nikole. To je bila velika sramota koju ugarski kralj dugo nije mogao da zaboravi. Na kraju je opsada propala i ugarska vojska se još jednom povukla.

    Ta je godina bila očigledno godina trijumfa za bana Tvrtka i izgledalo je da je konačno uspeo da odbije sve napade koji su dolazili od kralja Ludviga. Sada se ban naziva ponovo "božjom milošću ban čitave Bosne", a ne kao do tada banom po milosti i naredbi kralja Ugarske. Stiče se utisak da je ban Tvrtko u tome momentu mislio da je uspeo da u potpunosti otkine Bosnu od ugarske vlasti. U takvom razmišljanju nije bio usamljen. Svi ti ugarski porazi su daleko odjeknuli, a Venecija kao da je jedva dočekala ovo poniženje ugarskog kralja, od kojeg je i sama pretrpela dosta poraza, pa u svojoj povelji iz 1364. godine (tada je Tvrtko imenovan građaninom Venecije) navodi za Tvrtka da je "božjom milošću ban čitave Bosne". Možda je tog momenta to tako i izgledalo. Dve velike ugarske vojske su bile slomljene, a sam poraz za kralja Ludviga i nije bio tako velik koliko je bila velika sramota koju je u tim pohodima pretrpeo. Prvi pohod je on lično vodio, ali njegova ratobornost je trajala samo tri dana nakon kojih se žurno sklanjao iz Bosne. Drugi pohod je trajao duže, ali samo zato da njegova vojska pretrpi velike gubitke, i da neko iz logora ukrade veliki državni pečat. Činilo se da kralju Ludvigu Bosna neće još neko vreme padati na pamet. Osim toga, izgledalo je da je u Bosni ovim ugarskim pohodima stvoreno jedinstvo bosanske vlastele i njihovog bana Tvrtka. Kao da su svi shvatili da se protiv Ugara ne vodi samo obična borba, već se vodi rat za odbranu slobode Bosne.

    Međutim, ovaj rat je izneo na videlo i neke druge stvari. Ma koliko spolja izgledalo da je ban Tvrtko ostvario velike trijumfe i da se time mogao samo učvrstiti na vlasti, u samoj svojoj suštini to nije bilo tako. Danas se ne zna šta se tačno događalo u Bosni, ali iz brojnih žalbi koje je upućivala Venecija i Dubrovnik, vidi se da je u Bosni nastala velika anarhija. Nekoliko

    trgovačkih karavana je opljačkano od lokalne vlastele, a ban Tvrtko nikako nije uspevao da ih stavi pod kontrolu i natera na poslušnost. Očigledno da su ovi ratovi sa Ugarskom više doprineli da vlastela ojača, nego sam ban Tvrtko. Po svojoj slobodi se naročito ističu župan Sanko Miltenović i braća Dabišić, koji kao da nisu više priznavali banovu vlast.

    Do otvorene pobune je došlo u februaru 1366. godine, a istup neposlušne vlastele je bio tako snažan da je Tvrtko zajedno sa majkom morao da spas potraži u bekstvu. Utočište je našao ni manje ni više već kod ugarskog kralja Ludviga, koji je do toga momenta radio uporno na tome da skrši Tvrtkovu vlast. Sada je odjednom došao u situaciju da Tvrtka spašava. Moguće da je kralj Ludvig ranije želeo samo da Tvrtkovu vlast ograniči, ali ne i njega samog da otera iz Bosne. Sledeći to, moglo bi se zaključiti da sa ovom pobunom kralj Ludvig nije imao ništa i da je ona i njega samoga iznenadila. Danas se ne zna šta je pravi razlog ovakvog istupa bosanske vlastele i šta je to Tvrtko uradio da je protiv sebe izazvao toliki bunt. On sam se u jednom svom pismu (tada se već bio vratio u Bosnu) sa dosta rezerve osvrće na sve te događaje i nalazi uglavnom svu krivicu u neposlušnoj vlasteli. "No isti plemići naše zemlje, kako su prije bili neverni Bogu, tako se sada izneveriše nama, te su nas sramotno isterali iz naše zemlje zajedno sa našom majkom i sasvim nas izbacili".

    Svi ovi događaji oko Tvrtkovog pada odjednom su uzdigli njegovog brata Vuka. I do toga momenta Vuk je bio i te kako značajna ličnost u Bosni, pa čak izgleda i više nego što je to dozvoljavala njegova titula "mladog bana". Da li je on bio taj od kojeg je potekla inicijativa za ovu pobunu ili je bio samo eksponent pobunjene vlastele, ne zna se. Uglavnom, po Tvrtkovom povlačenju, Vuk je bio taj koji je preuzeo vlast. Moguće da su poremećeni odnosi između Tvrtka i Ugarske ohrabrili Vuka i neku vlastelu da pomisle da je idealno vreme za smenu bana i da kralj Ludvig neće biti protivan Tvrtkovom rušenju sa vlasti. Međutim, u toj su se proceni prevarili. Kralj Ludvig je želeo Tvrtkovu vlast samo da ograniči, ali ne i da ga slomi. Ova promena na banskoj časti u Bosni samoj Ugarskoj nikako nije odgovarala, pa stoga ne iznenađuje to što se kralj Ludvig odmah založio da se Tvrtku pomogne. "Kad je vest o ovom ustanku velikaša doprla do ušiju bana Tvrtka u Ugarskoj, on je smesta uzjahao na konja i doleteo u Usoru. Tu je sakupio vojsku, te je s mnogo gospode i velikaša koji su ostali uz njega krenuo protiv svoga brata Vukića" (Mavro Orbin). Uz Ugarsku pomoć Tvrtko je uspeo da se do kraja marta 1366. godine povrati u Bosni i da jedan deo zemlje povrati. "Ali mi smo milosrđem svemogućega Boga i milošću slavnog vladara gospodin Ludviga, božjom milošću kralja ugarskoga, po našem pravu i radi naše vernosti opet donekle primljeni u našu zemlju, iako ne svu" piše Tvrtko Veneciji u to doba. U svakom slučaju uspeo se veoma brzo povratiti od prvoga šoka kojem je bio izložen. Interesantno je da se on u pomenutom pismu potpisuje sa "božjom i gospodina našega Ludovika kralja milošću ban Bosne", što svedoči da je u tom momentu on pun zahvalnosti prema kralju Ludvigu na učinjenoj pomoći, čak toliko da se ovakvim potpisom ponovo izdaje za njegovog podanika.

    No, sva ta zahvalnost Tvrtkova bila je kratkog veka. Tokom 1367. godine bila je konačno slomljena pobuna u Bosni, a vlastela je ponovo prišla Tvrtku. Neke je pridobio mitom, neke lukavstvom, nekima je podelio privilegije, a neke je kaznio. Tako je kneza Pavla Vukoslavića uspeo da pridobije time što mu je obećao da mu se neće svetiti: "Knezu Pavlu Vukoslaviću i njegovu ostalomu ... potvrdih, s čime je pristupil k meni, i da mu se ne otnime ništore bez te krivice, za što bi vridno plemenitu človiku glavu otsići, česa ne ugleda Bosna i Usor, njegova družina plemeniti ljudije" kaže Tvrtko u povelji koju je izdao knezu. Brat Vuk nije tražio oproštaj i povukao se u Dubrovnik. Tvrtko se tada osetio dovoljno jakim pa je ponovo počeo da se na poveljama potpisuje sa "milošću božijom gospodin mnogim zemljam, Bosni, i Soli i Usori i Dolnjim Krajem i Podriniju i hlmski gospodin". Time je ponovo sa sebe odbacio ugarsku vlast i vrlo brzo zaboravio zahvalnost prema ugarskom kralju.

    Izgleda da je Vuk iz Dubrovnika organizovao otpor protiv Tvrtka, a Dubrovčanima padne na pamet da pozovu Tvrtka da dođe u Dubrovnik. Verovatno su mislili da na neki način spoje braću i ubede ih da se pomire. U tome im je podršku pružala i kneginja Jelena, kojoj kao majci sigurno nije bilo lako da gleda kako joj se sinovi između sebe tuku. I zaista, u julu mesecu 1367. godine Tvrtko je stigao u Dubrovnik, ali sa vojskom. Doduše, celo vreme se ponašao kao gost, međutim Vuk se nije usudio da ga dočeka u gradu već se na vreme sklonio izvan grada. Dakle, očigledno da Tvrtko nije došao ni sa kakvom namerom da se miri sa Vukom već je želeo da ovoga skrši. Posle nekoliko dana svečanosti i gošćenja napusti Tvrtko grad, a da se sa Vukom nije ni video, a još manje pomirio. Njemu možda u to vreme Vuk i nije predstavljao neki posebni problem i želeo je da ga kazni više zbog povređene sujete već zbog toga što je ovaj bio za njega neka opasnost.

    Veći je bio problem odmetnuti župan Sanko Miltenović, pošto se radilo o jednoj veoma staroj i poznatoj vlasteoskoj porodici. Rodonačelnik porodice Sanković bio je neki Dražen Bogopenec koji se spominje u dubrovačkim knjigama još 1306. godine. Prvi značajan predstavnik Sankovića jeste u svakom slučaju Milten Draživojević i to zbog toga što je bio najpouzdaniji vojskovođa bana Stjepana II Kotromanića. Iz tog razloga igrao je vidnu ulogu u događajima koji su vezani za taj period (Draživojević se spominje po prvi put 1332. godine). Od njegovog doba ova porodica je stekla zemlje na granici sa Dubrovnikom i stoga česte veze ove porodice sa Republikom. Zbog zasluga stekao je od bana Stjepana II i naziv župana. Iza župana Miltena ostali su sinovi Sanko i Gradoje, i ćerka Radača (monahinja Polihranija). Još 1366. godine Sanko se spominje sa titulom kaznaca i još uvek je u dobrim odnosima sa Tvrtkom, ali već tada počinje njegove tajne veze sa Dabišom (kasnijim kraljem) i pokušaji da se Tvrtku obori sa vlasti.

    U suštini ni Sanko Miltenović ne bi bio neki problem za Tvrtka da se nije udružio sa županom Nikolom Altomanovićem, koji je u to doba bio apsolutno najjača figura u Srbiji. Čak toliko jak da je u još većoj meri nego njegov rođak, knez Vojislav Vojinović, odbijao da se pokori caru Urošu. Župan Altomanović je ratovao sa svakim ko mu je bio u blizini, a kako je svojim najnovijim osvajanjima dodirnuo i bosanske granice, to je neprijateljstvo prema banu Tvrtko za njega bila sasvim normalna stvar. "Verujući, dakle, da nema na svetu hrabrijeg i moćnijeg od njega, poče ratovati i harati granice Bosne prema Drini, pričinjavajući velike štete bosanskom banu Tvrtku" (Mavro Orbin). Altomanović se izgleda svetio Tvrtku što je ovaj pomagao udovicu kneza Vojislava, kada je ova pokušala da se odbrani od njegovih nasrtaja. Do kraja je ona ovaj rat izgubila i morala da se sklanja u Albaniju, a i u tome ju je pomagao ban Tvrtko. Župan Altomanović nikada nije zaboravio to što je Tvrtko nju pomagao pa mu se osvetio tako što je prvo pomagao Vuka, a onda je podbunio i Sanka Miltenovića.

    Od samoga početka Sanko se dosta kolebao i nije mnogo verovao županu Altomanoviću, tako da je poznato da se sa banom Tvrtkom izmirio tokom leta 1367. godine, ali već sledeće godine ponovo se pobunio. Opet je župan Nikola Altomanović bio taj koji je na njega uticao. Dubrovčani su se naročito upinjali da izmire bana Tvrtka i Sanka, pa je poznato pismo iz 1368. godine gde oni Sanka odvraćaju od Altomanovića pišući "jer triumf ovoga Nikole je za kratko vreme i nikako nije trajan, dočim je bosanski banat večan". Po svemu sudeći ovo ubeđivanje nije pokazalo rezultate pa je Tvrtko digao vojsku na Sanka. Tokom 1369. godine Sanko je u potpunosti slomljen pa je morao da beži u Dubrovnik. "Prešavši u Humsko Kneštvo, opustošio je i poharao celu Sankovu zemlju, kao i zemlju njegovih sledbenika. Kako mu se Sanko nije mogao odupreti, a i bojao se da mu ne dopadne ruku, pobegao je u Dubrovnik" (Mavro Orbin). Od tada on ispada iz političkih i ratnih igara, a nasleđuju ga sinovi na jednom delu teritorija kojima je vladao njihov otac. Mavro Orbin ima jednu dosta interesantnu verziju o tome kako je završio ovaj nestalni vlastelin. Po njemu izlazi da se Sanko opet pomirio sa Tvrtkom (to bi sada bilo već drugi put) i da mu je ovaj poverio vojsku sa kojom je Sanko poharao zemlje Nikole Altomanovića, svoga nekadašnjeg saveznika. Međutim, župan Nikola mu namesti klopku u kojoj Sanko pogine. "Harajući po Nikolinoj zemlji, Sanko je došao u Trebinje i u jednom klancu, zbog svog neopreznog nastupanja i slabe brige za vlastiti život, bio je ubijen od tamošnjih brđana".

    Ni Tvrtkov brat Vuk nije mirovao. Videvši da neće moći uz pomoć domaće vlastele da obori Tvrtka, okrenuo se Vuk ka rimskom papi. Počeo je pisati ovome pisma gde optužuje Tvrtka za jeres, kao i za to da on (Tvrtko) podržava jeretike u Bosni. Papa Urban V, nedovoljno obavešten u stanju u Bosni, uputi pismo ugarskom kralju Ludvigu gde mu preporučuje Vuka i predlaže mu da ovome pomogne u ostvarivanju njegovih prava. Kralj Ludvig je bio mnogo bliže događajima u Bosni tako da mu ni u kom slučaju nije bilo nepoznato šta se to tamo zapravo dešava i da sve Vukove dostave jesu samo spletka te iz toga razloga hladno pređe preko papinih preporuka. Upravo u 1370. godinu ide i poslednji pokušaj Vukov da sruši Tvrtka. Tada je (ovo je nedovoljno siguran podatak) pokušao da zauzme tvrdi Bobovac. U tome ne uspeva i nemajući kuda izmiri se sa Tvrtkom. Navodno, braću je izmirio Stjepan Rajković koji je branio Bobovac. O tome postoji povelja koja kaže: "Pravi gospodin ban Tvrtko, kada se behmo svadili (oba bana), tada nas Stipan Rajković umiri i da nam naš grad Bobovac, a na da ga dati Ugrom". Time je bilo konačno završeno doba unutrašnjih smutnji.

    Osetivši se dovoljno siguran u Bosni, Tvrtko zaposli svoju vlastelu tako što je povede u rat sa županom Nikolom Altomanovićem. Moguće da je imao nameru samo da kazni župana za sve ono što mu je ovaj dotada napakostio. Ne zna se kako je ovaj rat išao, ali se zna da je trajao veoma kratko. Počeo je u proleće 1370. godine, a već tokom leta su išli pregovori između njih dvojice. U to vreme je i ban Tvrtko malo više obratio pažnju na ono što se dešava u Srbiji, a imao je i razloga za to. U Srbiji su se naglo uzdizali Mrnjavčevići kojima je nasuprot stajao župan Nikola Altomanović. Bilo je jasno da će do njihovog međusobnog sukoba doći uskoro. Želeći da svoj uticaj proširi i na Srbiju, ali i da pridobije značajne saveznike, stupi Tvrtko u pregovore sa Vukašinom Mrnjavčevićem, želeći da jednu svoju rođaku uda za Vukašinovog sina (verovatno najstarijeg - Marka). Radilo se o kneginji Šubić, ćerci kneza Grgura II (unuka Pavla I Šubića), koja je boravila na dvoru Tvrtkove majke Jelene. Svi dogovori su izgleda bili obavljeni kada se odjednom javio papa Urban V. Napisao je pisma Tvrtku, ugarskom kralju Ludvigu, ali i kraljici Jelisaveti, gde traži od njih da odustanu od te ideje. Razlog je u tome što je devojka katoličke vere, dok je mladić (Mrnjavčević) pravoslavne vere, odnosno "šizmatik". Tvrtko je od svoje ideje do kraja odustao, ali ono što da je moglo više zabrinuti od neuspelog pokušaja sklapanja ovog braka, jeste pitanje kako je papa uopšte saznao za sve to. Bilo je očigledno da neko sa dvora opasno spletkari, a to je mogao biti samo njegov brat Vuk.

    Bilo kako bilo, brak nije ostvaren, a to je možda bila i sreća za devojku zbog događaja koji će uskoro da slede. Tokom leta 1371. godine pripremala se ekspedicija Vukašina Mrnjavčevića i Đurđa Balšića, koja je imala cilj da slomi nemirnog župana Altomanovića. U to vreme bio je ban Tvrtko u veoma bliskim vezama sa Mrnjavčevićima pa je moguće da je i on imao učešća u tim pripremama. No, do ekspedicije nije nikada došlo budući da su Vukašin i Uglješa Mrnjavčević, sakupljenu vojsku okrenuli na Turke. No, sve se to pretvorilo u najveću nesreću koju je moguće zamisliti, nesreću koja će odrediti život Srbije za narednih nekoliko vekova. Srpska vojska doživljava težak poraz u sudaru sa Turcima na Marici, a u bitci ginu oba Mrnjavčevića, Uglješa i Vukašin. Iste te godine (1371.) umire i srpski car Uroš. Sada se politička karta Srbije znatno izmenila. Nije postojala ni formalno vlast Nemanjića. budući da direktnih potomaka loze Stefan Nemanje nije bilo, a osim toga dobar broj velikaša iz Srbije priznao je Tursku vlast. Nestankom Mrnjavčevića počela je i velika jagma za njihovim zemljama, a u toj gužvi opet se dobro snašao župan Nikola Altomanović. Poraz na Marici i pogibija Mrnjavčevića, njemu je skinula sa vrata sigurnu propast. No, nije samo njemu propast na Marici donela koristi, makar samo trenutne. U još većoj meri se može to reći za Lazara Hrebeljanovića, čiji nagli uspon kreće upravo od toga momenta. To što se župan Nikola Altomanović i Lazara Hrebeljanović nisu međusobno trpeli, imaće za kasniji period velikog značaja.

    U okršajima za prevlast u Srbiji počele su se kupiti dve grupacije, oni koji su bili uz župana Altomanovića, i oni koji su uz kneza Lazara Hrebeljanovića. U sakupljanju saveznika bio je knez Lazar mnogo spretniji od župana Nikole. Osim što je uz sebe imao domaću vlastelu uspeo je da zadobije i pomoć ugarskog kralja Ludviga, koji je do tada mnogo pomagao Altomanovića, pa bi to možda i mogao biti razlog tolike njegove snage. Osim toga knez Lazar je stupio u kontakt sa banom Tvrtkom i sklopljen je savez protiv Altomanovića. "Lazar je pregovarao takođe s bosanskim banom Tvrtkom, koji je bio neprijatelj Nikolin, i molio ga da mu pomogne u ovom poduhvatu" (Mavro Orbin).

    Odlučni sukob je počeo 1373. godine. Knez Lazar je digao svoju vlastelu, stigli su odredi iz Ugarske, a i ban Tvrtko je poslao svoju vojsku. "Ugarski kralj mu je odmah poslao hiljadu kopljanika pod zapovedništvom Nikole Gorjanskog, koji je tada bio ban Srema, a ban Tvrtko je lično došao sa svojom vojskom" (Mavro Orbin). Tako udruženim saveznicima nije se mogao suprotstaviti ni, do tada skoro nepobedivi, župan Nikola Altomanović. Tučen na svim stranama morao se povući u Užice, ali ga je tu stigao knez Lazar i Altomanoviću nije ostalo ništa drugo nego da se preda. "Kad je o tome bio obavešten knez Lazar, smesta pohita tamo sa svojom vojskom i opsedne ga. Pošto je na razne načine jurišao na grad, a naročito vatrom, njegovi se branioci, kad više nisu mogli odolevati, predadoše" (Mavro Orbin). Nakon svega župan je oslepljen i poslan u manastir, a njegove zemlje su podeljene. U toj podeli ban Tvrtko je dobio gornje Podrinje, deo Polimlja sa manastirom Mileševom gde je bio grob Svetog Save (što je posebno značajno) i Gacko. Iako je dobio veliko teritorijalno proširenje ban Tvrtko nije bio zadovoljan budući da ga je Đurađ Balšić preduhitrio zauzevši Konavle, Trebinje i Dračevicu. No, u taj mah mu nije mogao ništa.

    Ban Tvrtko je u to vreme imao preko trideset godina, ali iz nekih razloga još uvek nije bio oženjen. Moralo se i to obaviti i Bosni dati naslednika. Za mladenku je odabrana Doroteja, ćerka vidinskog vladara Ivana Stracimira. Doroteja je boravila na ugarskom dvoru i to kao taoc, zarad svoga oca Ivana Stracimira kojeg je na Bugarski presto postavio ugarski kralj Ludvig, a da bi bio siguran u njegovu vernost zadržao mu je dve ćerke na svom dvoru. Jedna od njih je bila i Doroteja. Stoga i verovatnoća da je ideja o sklapanju ovoga braka potekla baš iz Ugarske. Krajem 1374. godine venčanje je obavljeno, a obred je obavio nekada ljuti Tvrtkov protivnik, biskup Petar. "Pre nego što je uzeo kraljevsku titulu, oženio se Dorotejom, kćeri vidinskoga cara Stracimira, koja je živela kod ugarske kraljice i bila njena dvorkinja. On je to učinio na molbu kralja Ludovika, koji je s majkom vodio brigu o njoj i mnogo je voleo jer je bila vrlo kreposna devojka" (Mavro Orbin). Venčanju je bio prisutan i Tvrtkov brat Vuk, što znači da su oni u to vreme bili u dobrim odnosima. Bilo je tu i mnogo drugih gostiju sa stranih dvorova. Svečani deo, odnosno samo slavlje, obavljeno je u mestu sv. Ilija (današnji Ilinci kod Šida) i to u decembru 1374. godine.

    Nedugo posle venčanja odluči ban Tvrtko da raskrsti i sa Đurđem Balšićem i da mu otme one zemlje koje je ovaj (Đurađ) zauzeo nakon Altomanovićevog sloma. Digao je vojsku, a sporne zemlje (Trebinje, Konavle i Dračevicu) dobio tako što je u njima izazvao pobunu i tako olakšao ulazak svoje vojske u njih (1377.). Nedugo potom umro je i Đurađ Balšić tako da se za duže vreme nije mogao očekivati protivudar sa te strane. "Posle Đurđeve i Balšine smrti Tvrtko je zauzeo takođe mnoga mesta koja su pripadala Raškom Kraljevstvu, od dubrovačkog i kotorskog primorja do Mileševa. Ujedno je pokorio Vlahe kojih je bilo u preko sto katuna" (Mavro Orbin).

    5. Kralj Stefan Tvrtko (1377-1391)

    Nakon svega ovoga odlučio sa ban Tvrtko na jedan potez koji je izazvao dosta nedoumica. Činjenica je da je držao pod svojom vlašću svu onu zemlju koju su i ranije držali Kotromanići, ali isto tako kontrolisao je i veliki deo teritorije koja je nekada pripadala tvrtkoSrpskom carstvu. To su bile zemlje Nemanjića čija je loza sa carem Urošem izumrla. U Srbiji je knez Lazar postao apsolutno najjači velikaš, ali ga niko nije priznavao i za vladara. Doduše, vodio je glavnu reč, ali to nije bilo zbog toga što je vladar Srbije, već isključivo zbog svoje snage. Srbija je, dakle, bila bez vladara iz svete Nemanjićke dinastije. To je dalo pravo banu Tvrtku da se on proglasi za kralja, odnosno "po milosti božijoj kralj Srbljem, Bosni i Pomorju i Zapadnim stranama". Pravo na takvu titulu on je izveo iz toga što je on na posredan način vukao poreklo od Nemanjića. Pradeda po ženskoj liniji mu je bio kralj Dragutin. Tada je stvoren i rodoslov (između 1375. i 1377. godine) koji kaže: "A Stefan kralj, brat Milutina kralja, Uroša drugog, koji Srem držaše, sa svojom supružnicom Katalinom, ćerkom ugarskog kralja Vladislava, rodi Urošicu i Jelisavetu. I Jelisaveta rodi tri sina: Stefana bosanskog bana, Inosava i Vladislava. I Vladislav rodi Tvrtka bana i Vukića". Time je stvoren pravni osnov sa Tvrtko istakne svoje pravo na nasleđe Nemanjića. Ono što je tada bilo sigurno jeste njegova neosporna rođačka veza sa Nemanjićima i to mu nije mogao niko da ospori, jer bližih rođaka Nemanjićima od njega, jednostavno nije ni bilo. To je ohrabrilo Tvrtka da se u Mileševu, na grobu Svetog Save kruniše za kralja (26. oktobar 1377.). Osim kraljevske titule uzeo je i ime Stefan (Stefan Tvrtko I). "Sada, budući da se Tvrtko zbog osvajanja tolikih zemalja jako uzdigao, palo mu je na pamet da se kruniše i uzme titulu raškog kralja" (Mavro Orbin).

    Tvrtko je bio krunisan tzv. sugubim vencem (dvostrukim vencem), odnosno bio je krunisan za kralja Bosne (ta mu titula pripada od davnina, samim time što je Kotromanić) i za kralja Srbije (budući da je od roda Nemanjića i da drži neke srpske zemlje). Sada nosi ime "kralj Srba, Bosne, Pomorja i zapadnih strana". Logotet Vladoje, koji je stigao iz Srbije, veoma je vešto razradio Tvrtkovu vladarsku ideologiju. Naime, Tvrtko nije uzeo titulu koju je nosio car Dušan i njegov sin Uroš, već se vratio ranijem kraljevskom dostojanstvu. "Takođe i meni, svojemu rabu, za milost svojega božanstva darova procvetati mi mladici bogosadnoj u rodu mojem i udostoji me dvostrukim vencem da (u) oboja vladičastva upravljam, prvo od isprva u bogodarovanoj nam zemlji Bosni, a potom - kad me je gospod bog udostojio naslediti presto mojih praroditelja, gospode srpske, jer ti behu moji praroditelji u zemaljskom carstvu carstvovali i na nebesno carstvo preselili se - vidim ja zemlju praroditelja mojih posle njih ostavljenu i ne imajući svojega pastira. I idoh u srpsku zemlju, želeći i hoteći ukrepiti presto roditelja mojih. I tamo otišavši venčan bih bogom darovanim vencem na kraljevstvo praroditelja mojih, da budem u Hristu Isusu blagoverni i bogom postavljeni Stefan, kralj Srbima i Bosni i Pomoriju i Zapadnim stranama".

    On je svoju titulu shvatio veoma ozbiljno i trudio se da u što većoj meri stvori oko sebe okolinu koja će podsećati na onaj dvor koji su imali Nemanjići u doba svoje najveće snage. Iako je razdelio mnoštvo dvorskih titula, koje su sve listom preuzete sa srpskog kraljevskog i carskog dvora, njega su okruživali ipak samo bosanski velikaši, dok srpskih nije bilo.

    Samo Tvrtkovo krunisanje je značilo mnogo više negoli samo puko razmetanje titulama. Na prvom mestu Tvrtko je time proglasio apsolutnu nezavisnost Bosne, a sebe za kralja Bosne i Srbije. On nije mogao računati na to da će ga oblasni gospodari iz Srbije ikada priznati za svoga vladara, a pogotovo ne oni najjači: knez Lazar i Vuk Branković. Međutim, oni se njegovom krunisanju zaista nisu ni odupirali, ne samo zato što su bili suviše zauzeti Turcima koji su postepeno nadirali u Srbiju. Činjenica je bila da je Tvrtko najbliži po rođačkim vezama sa Nemanjićima i sa te strane nisu mu mogli osporiti to pravo. Opet, oni su znali da je ta titula "prazna" u odnosu na Srbiju i da Tvrtko nikada neće ni pokušati da ih stavi pod svoju vlast. Osim toga, samo krunisanje je prošlo relativno nezapaženo (danas ne zna ni da li je krunisanje stvarno obavljeno u Mileševu ili na nekom drugom mestu) pa je veliko pitanje kada su u Srbiji saznali za njega i kako su ga stvarno shvatali. Knez Lazar i Vuk Branković nisu Tvrtku osporavali kraljevsku titulu, barem ne javno, ali su je još manje od svega priznavali. Pragmatični knez Lazar je očekivao sukobe sa Turcima, pa mu je sa te strane trebala Tvrtkova pomoć i stoga nije želeo da zateže odnose zarad titule, koja u svojoj suštini, barem u odnosu na Srbiju, ne znači skoro ništa. Balšići su bili mnogo direktniji i otvoreno su osporavali Tvrtku pravo na kraljevsku krunu Srbije.

    Na neki način Tvrtkova sujeta je mogla biti zadovoljena time da su ga Venecija i Dubrovnik u svojim pismima oslovljavali sa "rex Rassie", ali i to iz nekih svojih interesa. S druge strane ugarski kralj Ludvig ga u prvo vreme, pomalo uvredljivo naglašeno, naziva banom Bosne. U suštini, Ludvig nije bio protivan krunisanju, ali ga nije ni odobravao, jednostavno nije na to obraćao pažnju. No, kako je kralj Ludvig ubrzo umro (1382.), njegova naslednica Marija počinje da u svojim obraćanjima Tvrtku da mu dodaje titulu: kralj.

    Nakon svoga krunisanja, kralj Tvrtko I se počeo baviti sa onim događajima koji su se dešavali na jadranskoj obali. Drugog izbora nije ni imao jer ni na jednu drugu stranu nije mogao da širi svoj uticaj. Njegovi odnosi sa Dubrovnikom nisu bili baš najbolji budući da mu Republika nije verovala, stalno misleći da on ima nekakvih dogovora s Venecijom. Najveća je kriza nastala kada je 1378. godine došlo do rata između Ugarske i Venecije. Kako je Dubrovnik priznavao ugarsku vlast, to je u jednom momentu zapretila opasnost da će Venecija zauzeti Ston koji se nalazio pod Dubrovačkom vlašću. Republika se obraćala kralju Tvrtku za pomoć, ali je ovaj iz nekih razloga oklevao. To je bio razlog da se Dubrovčani gorko požale kralju Ludvigu. "Bosanski i raški kralj sve dosad nas je branio kadgod smo ga molili za pomoć, ali odsad ubuduće ima da čuva svoju zemlju, koju je dobio od raškoga kraljevstva, i stoga nam je sad više udaljen, nego je bio do sada". Po ovome bi se moglo zaključiti da je Tvrtko ratovao negde po Srbiji, ali gde i zašto, ostaje tajna.

    Daljnji događaji oko ovih sukoba postaju jako zamršeni. Kako je Kotor pao u ruke Veneciji to su jedno vreme Dubrovčani razmišljali da uz pomoć brodova iz Đenove konačno unište svoga suparnika (Kotor). No, tada je i kralj Tvrtko počeo nešto da spletkari sa Kotorom, jer su ovi obećali da će se predati njemu, pod uslovom da ih oslobodi od Venecije. To nije nikako odgovaralo Dubrovniku pa su se odnosi između Republike i Tvrtka naglo zaoštrili. No, tokom 1379. godine su se i izmirili.

    Nakon svega, Kotor se oslobodio Venecije i priznao ugarsku vlast. Sada se opet naljutio Tvrtko, jer ga je Kotor izigrao, obećavajući najpre da će se njemu predati. Zbog toga skupi veliku vojsku, ali se nije znalo gde će da udari: Kotor ili Dubrovnik? Nakon svega, pokazalo se da je strah bespotreban jer je ova vojska umirivala neke nemire po Trebinju. No, Tvrtko ipak nije bio neaktivan već je pružao pomoć opkoljenom mletačkom garnizonu u Kotoru. Osim hrane i oružja slao im je kao pomoć i plaćenike. Konačno i ovi sukobi su završeni negde tokom 1381. godine kada je u Torinu dogovoreno da Kotor pripadne Ugarskoj.

    Neuspeh u ovim ratovanjima, ali i u spletkama velikog stila nije Tvrtku pao tako lako, tim više što su ga oba grada izvarala. Želeći da na neki način napakosti i Dubrovniku i Kotoru, on sagradi jednu tvrđavu, u dračevičkoj župi, koja se nalazila na samom ulazu u Boku Kotorsku. Ta tvrđava je dobila ime svetog Stefana, a kasnije je promenilo ime u Novi. To je sada trebao biti novi trg soli, pa bi on vremenom postao novo trgovačko središte. To se pokazalo kao dobra ideja i već 1382. godine počinju da stižu prvi brodovi puni soli i da se trgovina sa solju polako seli u ovo mesto, ali počinju da se stvaraju i prve neprilike. Dubrovnik se odmah pobunio i poslao jednu ratnu galiju da zakrči prilaz brodovima luci u Novom i time spreči trgovinu koja se tamo odvijala. Istovremeno su o svemu obavestili i Ugarsku. Tvrtko je pokušao da im uzvrati time što je od Venecije zatražio dva ratna broda, ali ovi mu odgovore da i njima trebaju pa mu stoga ne mogu udovoljiti. Odnosi su se nadalje zaoštravali, pa je Dubrovnik postepeno počeo da stvara savez sa okolnim gradovima, a sve u očekivanju skorog Tvrtkovog napada. Međutim, on (Tvrtko) je iznenada tokom decembra 1382. godine popustio i naredio da se u Novom više ne prodaje so. Time je i ova kriza bila gotova.

    Dok su ova natezanja trajala umro je ugarski kralj Ludvig (1382.). Nasledila ga je ćerka Marija, dete od jedva 12 godina, umesto koje je vladala majka Jelisaveta. Tvrtko je predosećao da će sada u Ugarskoj i Hrvatskoj verovatno izbiti nezadovoljstvo i da će se postaviti pitanje novog ugarskog kralja. Te smutnje pružiće mu, ocenio je on, izuzetnu priliku da još više proširi svoju kraljevinu. Verovatno da je to bio osnovni razlog zbog čega je on tako olako popustio u svojim natezanjima sa Dubrovnikom. Čekali su ga daleko važniji i zamašniji poduhvati. Stoga je odmah započeo sa pripremama. Kako flotu skoro da nije ni imao to je od Venecije zatražio i dobio Nikolu Baseju, koji je postao admiral bosanske flote. Nešto kasnije Tvrtko je od Venecije kupio jednu galiju, a naručio da se izgrade još dve. Osim toga, iste te 1383. godine, imenovan je mletačkim građaninom. Naravno da sve ovo nije moglo da prođe nezapaženo u Ugarskoj. Sretna je okolnost bila ta što su kraljica Marija i njena mati Jelisaveta bili u velikim problemima u samoj zemlji, pa stoga nisu mogli da intervenišu prema Tvrtku.

    Tokom 1383. godine došlo je do pobune vitezova Jovanovaca koje je vodio prior Vrane, Ivaniš Paližna. Pretpostavlja se da je ovu pobunu na neki način pomagao i kralj Tvrtko. Pobuna nije bila nimalo naivna tako da su kraljica Marija i mati joj Jelisaveta morale lično da dođu u Hrvatsku. Opkoljena Vrana se brzo predala, a Ivan Paližna pobegne u Bosnu kod Tvrtka. Jedno vreme kraljica Marija se nalazila u Hrvatskoj, a onda, kada je pomislila da je buna ugušena, vratila se u Ugarsku. No, čim se udaljila izbilo je novo nezadovoljstvo. Ovaj put je to bilo mnogo ozbiljnije budući da se pobunjenicima pridružio i bivši hrvatsko-dalmatinski ban Stjepan Lacković. Međutim, pobunjenici za prvo vreme nisu ništa preduzimali. Tokom 1384. godine dođe do jedne sasvim neznatne pobune u Zadru, ali ona bude lako ugušena.

    U svoj toj gužvi kralj Tvrtko se držao nekako po strani, mada nije propuštao priliku da pomaže pobunjenike, ali nikako otvoreno. S druge strane, nije sedeo ni skrštenih ruku već je zauzeo one delove Huma koje je držala Ugarska i koje je morao svojevremeno da preda kralju Ludvigu. Osim toga uzeo je neke župe koje su se nalazile na samoj granici sa Hrvatskom (Livno, Duvno, Glamoč). Očigledno je bilo da se sprema za političku trgovinu. To su kraljica Marija i svemoćni palatin Gorjanski veoma brzo shvatili. Zbog toga je došlo do ličnog susreta između kralja Tvrtka i palatina Gorjanskog (1385.) gde je došlo do političkog sporazuma. Kralj Tvrtko se obavezao da neće više pomagati pobunjenike protiv ugarske kraljice rečima da će biti veran saveznik "protiv svake osobe u mestu i vremenu zgodnu, osim jedino presvetle i ljubljene sestre". Za uzvrat je od Ugarske dobio ono što mu je već duže vreme izmicalo: grad Kotor. Time je uspeo da u potpunosti naplati svoju buduću političku lojalnost prema ugarskoj kraljici. "Pošto je otprilike u to vreme umro kralj Ludovik, te je u Ugarskom Kraljevstvu vladala njegova žena Jelisaveta zajedno sa svojom kćeri Marijom, Tvrtko je poveo pregovore s njima da mu ustupe grad Kotor, koji je pripadao Ugarskom Kraljevstvu i u to vreme bio u njihovim rukama. Tvrdio je da će on lakše moći da ga brani od slovenskih velikaša koji su na nj još uvek vrebali. Koristeći se u tome pomoću kotorskih građana, koje je velikim poklonima i još većim obećanjima bio privukao na svoju stranu, na kraju ga je dobio" (Mavro Orbin).

    Iako je dao obavezu da neće pomagati pobunjenike u Hrvatskoj, Tvrtko je zadanu reč brzo prekršio i sa njima je održavao i dalje tesne veze. Tokom leta 1385. godine Žigmund Luksemburški se oženio sa kraljicom Marijom, više silom negoli njenom željom. Nije se nakon ženidbe dugo zadržavao u Ugarskoj već se vratio u Češku. Dok je on odsustvovao pojavio se u Ugarskoj novi pretendent na krunu, Karlo Drački, a doveo ga je biskup Pavle Horvat. Na kraju se Karlo krunisao za ugarskog kralja, ali uskoro biva ubijen. Zbog toga što su ovo ubistvo organizovale kraljica Marija i njena mati Jelisaveta, počne u Ugarskoj građanski rat, a jedne od prvih žrtva su bile njih dve. Uhvatili su ih pobunjenici negde kod Đakova i obe su kao zarobljenice odvedene u Novigrad kod Zadra. Tada je, braneći ih, poginuo i omraženi palatin Gorjanski. U Zadru je Jelisaveta (kći bana Stjepana II Kotromanića) pred očima ćerke Marije, zadavljena u znak odmazde za ubistvo Karla Dračkog. To je bio znak za Žigmunda Luksemburškog da se aktivnije uključi u ove borbe ne bi li oslobodio suprugu Mariju. To mu je na kraju i uspelo tokom 1387. godine. Uz pomoć galija koje su stigle iz Venecije opkolio je Novigrad i oslobodio kraljicu Mariju. Par meseci ranije on se dao krunisati za ugarskog kralja, tako da je ovu akciju vodio u tom zvanju.

    Po svemu sudeći kralja Tvrtka nije mnogo uvredilo to što su mu pobunjenici na tako ponižavajući način likvidirali rođaku Jelisavetu. Naprotiv, to kao da ga je još više učvrstilo u saradnji sa njima, a bilo je nekih ideja da on, kao bliski Jelisavetin rođak, istakne kandidaturu na Ugarski presto. No, Tvrtko je bio suviše realan da bi se zanosio tim idejama. On je hteo samo deo ugarskih teritorija i to Hrvatsku i dalmatinske gradove. Zapravo, sve do 1387. godine on se ponašao nekako rezervisano pomalo sarađujući sa svima. Od te godine on je otvoreno na strani pobunjenika, a prva akcija mu je bila slanje vojnog odreda pod vođstvom Hrvoja Vukčića u Hrvatsku gde su imali zadatak da oslobode opsade biskupa Pavla Horvata koji je bio opkoljen u Zagrebu. Ova akcija se do kraja pokazala kao uspešna. Sve ovo je izazvalo strašnu ljutnju kod Žigmunda pa se on spremao na osvetu, nazivajući Tvrtka "banom" a ne kraljem.

    Tokom jula meseca 1387. godine postiže Tvrtko prvi opipljiviji uspeh u ovim ratovanjima zauzevši grad Klis. Zapravo njemu se ovaj grad predao i on je odmah u njega poslao svoju posadu. Iz Klisa počeli su tada njegovi ljudi da napadaju na Split, zatim na okolinu Zadra, razjurili su opsadu grada Vrane i konačno oslobodili njegove branioce. Kolika je bila snaga bosanske vojske vidi se iz toga što su Žigmundove pristalice morale predvođene novim priorom Albertom Lackovićem da se pred njima zatvore u Nin. To im nije mnogo pomoglo jer Bosanci odmah napadnu i Nin. Ovaj grad se ipak nekako održao, ali je zauzeta Ostrovica, koju su nekada držali Šubići (1388.). Sveukupno uzimajući u obzir sa svim tim napadima na dalmatinske gradove kralj Tvrtko nije bog zna šta da osvojio, ali je uspeo da mnogo toga popali i uništi. "U prvom redu grad Split, čija je cela teritorija bila uništena ognjem i mačem. To mu se desilo zbog njegove velike vernosti ugarskoj kruni. Splićani su, naime, uvek bili verni svom vladaru, te je taj grad već od početka dao mnoge, da ne kažemo bezbrojne, čuvene ljude na peru i u oružju" (Mavro Orbin). O tome ovi dalmatinski gradovi u paničnom tonu pišu ugarskom kralju Žigmundu: "kako su mnogi građani ubijeni, mnogi pohvatani i otkupljeni, žene splitske zlostavljene, prihodi grada dva puta opljačkani, kako su uništeni mlinovi, kako su vinogradi i voćnjaci isečeni, kako su polja pogažena".

    Koliko su ovi gradovi bili ugroženi vidi se iz toga što se već počelo razmišljati o tome da se prizna vlast kralja Tvrtka. Predvodnik ovih razmišljanja je bio Trogir u kojem je nakon krvavih nemira bosanska strana odnela prevagu i strašno iskasapila ugarsku stranku. U Splitu, Zadru i Šibeniku zbog toga nastane uzbuna, budući da oni još uvek nisu mogli da se odluče na koju stranu da se prelome. Nesumnjivo da je Tvrtko tada bio izuzetno jak pošto je već držao Klis, Vranu, Ostrovicu, a moguće i Knin. Ipak bilo je jasno da Bosanci nisu u stanju da zauzmu ove gradove koji su bili dobro utvrđeni, tim više što su gradovi imali nesmetan prilaz sa mora. To je i Tvrtko osetio pa je počeo da u Kotoru gradi brodove pomoću kojih bi gradovima onemogućio dotur bilo kakve pomoći sa mora. Kada su to dočuli, Splićani se strahovito uplaše i opet zatraže od kralja Žigmunda pomoć. "Ti su nas naši neprijatelji i od prije stalno uznemiravali, ali sada udruženim silama nas pritiskuju, progone i gaze. Banovina Bosna i grad Klis puni su naših zarobljenika, mrtvih, plena i otkupnine za zarobljene. Svaki dan čekamo sa morske strane da nas napadnu brodovi, koje je na naredbu i trošak kralja Tvrtka sagrađeno u Kotoru" pišu Splićani kralju Žigmundu.

    Nekako kao da je u to vreme počeo da popušta pritisak Bosanaca na dalmatinske gradove. Uzrok tome su bile sve jače provale turaka. Njihovo prisustvo nije bilo novo jer su se pojedine čete turaka zaletale u Bosnu još tokom 1386. godine i 1388. godine. Tada su dolazile po pozivu Đurđa Stracimirovića. No, sada im to više nije bilo potrebne i ove akcije su išle sasvim samostalno. Do tada najveća provala se desila 1388. godine kada je jedan veliki turski odred pod vođstvom njihovog poznatog vojskovođe Šahina duboko zašao u Bosnu. Kod Bileće je 27. avgusta 1388. godine ovaj odred od strane Tvrtkovog vojvode Vlatka Vukovića dočekan i isečen. "Kad je u vreme pomenutog Tvrtka ušao u Bosnu turski kapetan Šain s osamnaest hiljada svojih vojnika i počeo paliti celu zemlju, digoše se protiv njega vojvode ili, bolje rečeno, kapetani Tvrtkovi, Vlatko Vuković i Radič Sanković. U prvom okršaju na Rudinama, a zatim u Bileći, Turci su bili razbijeni, poraženi i sasečeni, a Bosanci, kojih je bilo oko sedam hiljada, imali su samo neznatne gubitke" (Mavro Orbin).

    Dok se sve to dešavalo, dalmatinski gradovi kao da su počeli da popuštaju. Jedna vojska koju je poslao kralj Žigmund, a koju je vodio Ladislav Lošonac, bila je suviše slaba da postigne bilo šta. Pomalo je bilo smešno kada se ova vojska, puna nade na uspeh, zaletela iz Zadra na Tvrtka pa se onda u begu vratila u njega, a Bosanci, tek toliko da pokažu svoju nadmoć, provale delimično u Zadar i popale neke kuće. Sada je bilo jasno da Žigmund više neće moći pomoći, pa gradovi zatraže od Tvrtka rok u kojem će da mu se predaju. Tvrtko na to pristane i svakom od gradova odredi rok predaje. Split je imao najduži rok i to do 15. juna 1389. godine. Kada je taj rok došao, drugi događaji su zauzimali pažnju kralja Tvrtka I. Bila je to sudbonosna bitka na Kosovu, gde su se sudarile srpska vojska pod vođstvom kneza Lazara i turska vojska koju je vodio sultan Murat I. Baš ta bitka je omogućila dalmatinskim gradovima jedan kratkotrajni predah. Uočivši jasno da od turaka preti velika opasnost, kralj Tvrtko I je poslao svoje najbolje odrede, pod vođstvom vojvode Vlatka Vukovića, u pomoć knezu Lazaru. Stoga je i pritisak u Dalmaciji opao. Bitka na Kosovu je završena strašnom pogibijom na obe strane, a u kreševu su stradala oba vladara: sultan Murat I i knez Lazar. "1389, 15. juna, na Vidovdan, u utorak, beše bitka između Srba i turskoga cara. Od Srba su bili: Lazar, srpski kralj, Vuk Branković i Vlatko Vuković, vojvoda. I bi velika pogibija i turska i srpska, i malo ih se vratilo natrag; car Murat ubijen bi, a i srpski kralj. Pobede nisu dobili ni Turci ni Srbi, jer je bila velika pogibija. Boj je bio na Kosovu polju", kaže jedan dubrovački letopis.

    Jedno vreme se mislilo da su Turci ovu bitku izgubili, tim više što je na bojnom polju ostao mrtav sultan Murat I. To je izgleda na savremenike ostavio takav utisak da su spremno proslavili pobedu hrišćanskog oružja. Sam kralj Tvrtko, smatrajući sebe srpskim kraljem, smatrao se pobednikom i o tome se u pismima hvalio. Tako Trogiru javlja da je on "neprijatelja hrišćanskoga naroda i prave vere, nevernoga Murata, koji je već mnoge narode pokorio i koji je već počeo naše zemlje uznemiravati i mislio posle navaliti na vaše, pošto je došao sa svoja dva sina i sa svojim sledbenicima Turcima, započeo s njima bitku 15. prošloga meseca juna i, uz pomoć božje ruke, održao megdan sa pobedom, savladao i na zemlju oborio zarobljene tako, da je malo ko od njih izneo živu glavu, naravno, uz neki gubitak mojih, ali ne mnogih". Takve neumerene pohvale, a sve na svoj račun, uputio je Tvrtko i u jednom pismu koje je upućeno u Firencu, a oni mu uzvraćaju sa čestitkama, isto tako neumerenim. "Sretne li kraljevine Bosne, kojoj je bilo dato tako slavnu bitku izvojevati pod desnicom Hristovom toliku pobedu. Od svih je vaše veličanstvo najsretnije, koga je tako slavna i nezaboravna pobeda ovenčala, i kome je Bog poklonio onu pravu i beskrajnu slavu, kao što verujemo da je pripremio carstvo nebesko pravim Hristovim vojnicima i junacima". U tom pismu, to je verovatno i najinteresantnije, opisuje se kako je nekih dvanaest srpskih velikaša prodrlo sve do šatora sultana Murata I i tamo ga ubilo. To govori da je u svom pismu Tvrtko ne samo pisao o svojoj pobedi, već je dosta detaljno opisao i to kako je sultan Murat I poginuo. "Sretne i presretne ruke onih dvanaest velikaša koji, probivši neprijateljske čopore i deve u krug svezane, mačem probiše put i probiše se do Muratovog šatora. Sretan nad ostalim i onaj koji je tako silnog vladara, zabivši mu mač i u grlo i trbuh, junački umorio; ..".

    To što je Tvrtkova vojska krvarila na Kosovu iskoristili su dalmatinski gradovi i odbili bilo kakvu misao o predaji. Žigmundov vojskovođa Ladislav Lošonci je imao čak i izvesnoga uspeha zauzevši u julu 1389. godine grad Klis. No, vojvoda Vlatko Vuković se vratio iz Srbije, a tada se već znalo da su se Turci povukli i da jedno vreme neće od njih pretiti opasnost. Stoga tokom jeseni 1389. godine Tvrtko uzvraća ofanzivu, a na udaru se najpre našla okolina grada Zadra. Nakon strašne pljačke, stignu bosanski odredi pod Vranu gde su odredi kralja Žigmunda držali u zaptu Tvrtkovog saveznika Ivana Paližnu. Tu su bojevi trajali nekoliko dana da bi završili velikim porazom ugarske vojske. Odmah potom grad Klis se ponovo predao kralju Tvrtku.

    Sada je već svima bilo jasno da je kralj Tvrtko I najjači na tom području, a da ugarski kralj Žigmund nema snage da za skoro vreme uputi gradovima pomoć. Ne želeći više da se izlažu pogibiji, koje je i do tada bilo dovoljno, upute dalmatinski gradovi Tvrtku poslanstva koja su trebala da ugovore njihovu predaju. Tokom aprila 1390. godine počeli su pregovori. Sve je to sada išlo veoma brzo i tokom leta 1390. godine pod Tvrtkovom vlašću se već nalaze Split, Trogir, Šibenik i ostrva Brač, Hvar i Korčula. Od tada se počinje Tvrtko nazivati sa "božjom milošću slavni kralj Raške, Bosne, Dalmacije, Hrvatske, Primorja, itd.". Kako je držao dalmatinske gradove i dobar deo Hrvatske bilo je logično očekivati da će se sada Tvrtko krunisati i hrvatskom krunom kao što je to uradio sa srpskom. Moguće da bi on to i uradio da je imao dovoljno vremena.

    Njegove poslednje političke aktivnosti bile su usmerene ka Zadru koji je ostao izvan dometa njegove vlasti. Pokušavao je, i to uzaludno, da od Venecije dobije galije, pomoću kojih bi i Zadar stavio pod svoju kontrolu. Osim toga, stupio je Tvrtko u dodir sa austrijskim hercegom Albertom III, iz habsburške kuće, želeći da od njih dobije jednu princezu za ženu, budući da je u to doba već uveliko bio udovac. Kraljica Doroteja je umrla nešto ranije, ali se ne zna kada. Moguće da je Albert III bio taj koji je posredovao između Tvrtka i ugarskog kralja Žigmunda, budući da su u to vreme počeli i njihovi međusobni pregovori o miru (januar 1391.). Dok su pregovori trajali iznenada je na dan 10. marta 1391. godine umro kralj Tvrtko I. "Već iznuren mnogim godinama, Tvrtko se preselio u večnost 1391. godine" (Mavro Orbin). Imao je tek nešto više od pedeset godina. Ne zna se ni kako je umro, ni gde je sahranjen. Sve to deluje pomalo čudno tako da se stiče utisak da se nešto krupno desilo na bosanskom dvoru i da je u to umešan ugarski kralj Žigmund. Taj utisak se pojačava još i time što je skoro istovremeno umro i Ivan Paližna, najbliži Tvrtkov saveznik.

    Time je bio završen jedan veliki period bosanske istorije. Nesumnjivo da je kralj Tvrtko I bio bosanski vladar koji je na najveći mogući nivo uzdigao bosansku državu. Nikada pre, a još manje kasnije, Bosna neće imati tu snagu koju je imala za Tvrtka. Kroz skoro četrdeset godina svoje vladavine imao je on mnoštvo raznih sukoba, kako u okviru Bosne tako i sa svojim najbližim susedima, ali uvek je nekako uspevao da se izvuče iz neprilike. Nije to bio samo sticaj sretnih okolnosti, kako to možda izgleda kod njegovog prethodnika Stjepana II, jer je Tvrtko stvarno bio pametna glava sposobna da se snađe u svakoj neprilici. Osim toga, on je uspeo ono što su možda mnogi vladari prije njega pokušavali, ali nikako nisu uspevali. On je bio taj koji je pod svoju vlast uspeo da ujedini Bosnu, deo Srbije i skoro celu Hrvatsku i Dalmaciju. Sve je to trebala biti jedna država pod vlašću jedne krune.

    6. Kralj Stefan Dabiša (1391-1395)

    Nakon Tvrtkove smrti presto je nasledio njegov rođak Dabiša Kotromanić, nazvavši se sa "Stefan Dabiša, po milosti gospodina dabisaBoga kralj Srbljem, Bosni, Humskoj zemlji, Donjim Krajem, Zapadnim stranama, Usorski, Solski i Podrinju". Ne zna se gde je obavljeno krunisanje ni kako je to izgledalo. U kakvom je stepenu srodstvu Dabiša sa Tvrtkom ostaje da se nagađa. Najbliže istini jeste da se radi o sinu Ninoslava, mlađeg brata bana Stjepana II Kotromanića. Postoji verzija da je Dabiša zapravo sin kneza Vladislava, no to je već manje verovatno.

    Po jednoj, ne mnogo verovatnoj verziji, Tvrtko je iza sebe ostavio dva sina. Po tome imao je zakonitog sina, Tvrtka (kasnije Tvrtko II) i jednog nezakonitog, Ostoju (kasnije Stefan Ostoja). Međutim ni jedan od sinova ga nije nasledio budući da se presto u Bosni nasleđivao po pravu starešinstva, a ne po krvnoj liniji. Osim toga, tražio se i pristanak vlastele, pa je skoro sigurno da je Dabiša od bosanske vlastele bio izabran da nasledi Tvrtka. O Dabiši se malo zna, a pominje se samo fragmentarno tek od 1366. godine. To prvo spominjanje nije baš mnogo slavno jer se u jednoj povelji navodi kao Tvrtkov protivnik u borbama koje je ovaj imao sa bratom Vukom. U vreme kada je nasleđivao Tvrtka imao je Dabiša već dosta godina i nije se radilo ni u kom slučaju o mladom čoveku.

    U vreme kada se Dabiša popeo na presto, u Bosni su počeli naglo da jačaju pojedine vlasteoske porodice. Na prvom mestu to se odnosi na župana Beljaka i vojvodu Radiča, obojicu pripadnika porodice Sanković, koji su vladali u Humu i Popovu. To su bili sinovi kaznaca Sanka koji je stradao u borbama sa županom Nikolom Altomanovićem. Kako su bili u susedstvu sa Dubrovnikom to su odmah počeli sa Republikom da samostalno vode politiku. Odmah po smrti Tvrtkovoj (1391.) oni su sa Dubrovnikom postigli dogovor po kojem Republici predaju Konavalsku župu. Ovo kao da je za Dubrovnik bio predznak šta će se u Bosni dogoditi. Iskusnim diplomatama iz Dubrovnika je bilo jasno da u Bosni dolazi vreme prevlasti oblasnih gospodara, a da će centralna vlast, odnosno kralj Stefan Dabiša, biti postepeno potiskivan. Stoga Dubrovnik šalje odmah poslanika u Kotor, ali i u druge dalmatinske gradove, gde im predlaže da se otcepe od Bosne i da ponovo priznaju vlast ugarskog kralja Žigmunda. No, pokazalo se da je to za većinu dalmatinskih gradova ipak bilo malo preuranjeno i oni to odbiju.

    Uskoro se pokazalo da kralj Stefan Dabiša nije baš tako nemoćan kako su to u prvom momentu Dubrovčani pomislili. Još tokom 1391. godine upadaju u Konavle vojvoda Vlatko Vuković i knez Pavle Radenović. Neposlušni Sankovići su razbijeni, a odmah zatim oterani sa svojih poseda koje su vojvoda Vuković i knez Radenović između sebe podelili. Tada je vojvoda Radič pao u zarobljeništvo iz kojeg se izvukao tek 1398. godine, dok je župan Beljak izgleda nešto prije napada umro. Po izlasku iz zatočeništva vojvoda Radič je primljen za dubrovačkog plemića, ali to mu nije smetalo da u kasnijim ratovima Dubrovnika i bosanskog kralja Ostoje bude na kraljevoj strani (1403.). Zbog te svoje vernosti kralju uskoro će i stradati u dinastičkim okršajima (1404.). To je bio i kraj porodice Sanković budući da vojvoda Radič ili nije ostavio potomaka ili su i oni stradali. Ono što je posebno karakteristično za ovu porodicu i po čemu su oni jako odudarali od ostale vlastele i što je možda bio uzrokom njihovog pada jeste da su bili pravoslavne vere. To je upadalo u oči i izazivalo podozrenje budući da je bosanska vlastela pripadala uglavnom bogumilima.

    Kako su Sankovići sišli sa političke scene tako se počela izdizati porodica Kosača. Njihovo ishodište jeste negde oko Foče gde se nalazilo selo Kosač, po kome su, moguće je, dobili ime. Rodonačelnik ove porodice jeste Vuk Kosača, ali porodica zahvaljuje svoj uspon njegovom sinu Vlatku Vukoviću. On je bio od samog početka jedan od najpoverljivijih ljudi kralja Tvrtka I. Išao je u mnoge pregovore kao njegov predstavnik, pobedio Turke kod Bileće 1388. godine, vodio bosansku vojsku na Kosovu 1389. godine, i još dosta toga što ga je uzdiglo u odnosu na ostale. Napad na Sankoviće bila mu je i poslednja akcija budući da je već sledeće godine (1392.) umro. Nasledio ga je Sandalj Hranić, sin njegovog brata Hranje Vukovića. Osim zemalja i uticaja, nasledio je Sandalj od strica Vlatka i titulu vojvode. U to prvo vreme Sandalj Hranić nema odlučujući uticaj u Bosni, budući da su ispred njega Pavle Radenović i Hrvoje Vukčić, ali njegovo je vreme dolazilo.

    Knez Pavle Radenović pripada porodici Pavlović, koja je možda poznatija pod imenom Jablanići (Jablenovići). Rodonačelnik im je bio Raden Jablanić koji se pominje još 1380. godine. Kako se radilo o staroj i uglednoj vlasteli to je Pavle Radenović još kao dečak poslan na dvor kralja Tvrtka I gde je odrastao i gde je vaspitan. Da je to tako svedoči jedno pismo Dubrovnika gde mu oni navode: "Jer si živil od mala diteta na dvoru svetopočivšago gospodina kralja Tvrtka i on te imaše i držaše koliko svoje dete, ter si vešt svemu". Kasnije on uzima učešća u nekim političkim poslovima. Međutim, ova porodica, odnosno knez Pavle Radenović, počinje svoj uspon tek od vremena kralja Dabiše. U prvo vreme vladanja kralja Dabiše, knez Pavle Radenović se tek uzdiže, a nakon smrti vojvode Vlatka Vukovića (1392.) postaje verovatno najjača figura među bosanskom vlastelom. To je razlog što je između kneza Radenovića i Sandalja Hranića, velikog vojvode bosanskog, izbila strašna mržnja i neprekidni sukobi. Interesantno je da su knez Radenović i vojvoda Vlatko Vuković, kojeg je nasledio Sandalj Hranić, tesno sarađivali, npr. u ratu sa Sankovićima, ali nakon smrti vojvode Vukovića ti se dobri odnosi dve porodice nisu više mogli održati. Još u to prvo vreme ti sukobi neće biti toliki primetni, ali kasnije se pretvaraju u pravu dramu.

    Najjači u Bosni je bez ikakve sumnje bio Hrvoje Vukčić-Hrvatinić. Imao je trojicu braće: Vuka, Dragišu i Vojislava. Brat mu, Vuk Vukčić, bio je hrvatski ban. Hrvoje je bio oženjen sa ćerkom moćnog bana Nelipca i gospodario je oblastima koje su se graničile sa Hrvatskom i Slavonijom. Još u vreme kralja Tvrtka I bio je Hrvoje izrazita figura, tim više što je bio ljuti protivnik ugarskog kralja Žigmunda. Vrhunac njegovog uspona je bio u vreme borbi za ugarski presto kada ga je Žigmundov protivnik Ladislav postavio za namesnikom Hrvatske i Dalmacije. Tu je vladao potpuno samostalno, a u Bosni je bio itekako uticajan. Njegova loša strana je bila u tome što je bio veoma samovoljan pa je zarad svojih interesa u par navrata doveo i Turke.

    Nešto kasnije od 1391. godine ili baš tada, pojavljuju se u Bosni opet Turci. Negde tokom proleća 1392. godine njihova je navala još jednom suzbijena. U tadašnjim borbama sa Turcima posebno se istakao vojvoda Hrvoje Vukčić, kome je kralj Dabiša beskrajno zahvalan: "a naših virnih srčanim trujenjem rečenu vojsku turačku pobismo i pod mač obratismo i gledahomo našima očima, gdi naši virni polivahu svoje svitlo oružje krvju turačkom od udorac mačnih kripkije jih desnice, ne štedeće se nam poslužiti, a svoje mičice nasladiti v poganskoj krvi. I v tom rečenom boju i rvanji posluži mi viteški, virno i srdačno kraljevstva mi vsesrdačni i vamožni vitez i virni naš vojevoda Hrvoje, sin vojevode Vukca,....".

    Ovi Dabišini uspesi su za prvo vreme primirili akcije Dubrovnika. Verovatno da je Republici bilo jasno da je kralj Dabiša ipak za sada dovoljno jak da odbije sve napade. Kao problem Dubrovnik je otpao, ali pojavio se drugi protivnik i to mnogo opasniji. Bio je to Ladislav Napuljski koji je pokušavao da nekako nametne svoju vlast na one dalmatinske gradove koje je držao kralj Dabiša, ali i one gradove koje je kontrolisao kralj Žigmund. Ladislav Napuljski je imao dosta uspeha među hrvatskom vlastelom (Ivaniš Horvat), ali i među bosanskom (braća Vukčić). Ambicije sve trojice vladara (kralj Dabiša, kralj Žigmund i Ladislav Napuljski) su se preplitale na Dalmaciji i Hrvatskoj, a njihove političke akcije su veoma komplikovane i zamršene da bi se mogle lako objasniti. Situaciju je dodatno komplikovalo i to što se u sve ove spletke mešala Venecija. Osim svih nabrojanih, bili su tu i Turci. Ono što je tada bilo najsimptomatičnije jeste to da se i bosanska, a naročito hrvatska, vlastela prevrtljivo ponašala, tako da se nikada nije znalo ko pripada kojoj stranci. Sve je to dosta uticalo na kralja Dabišu. Ne može se reći da on nije imao uspeha. Njegov ban Vuk Vukčić uspeo je da od naslednika Ivaniša Paližne otme Ostrovicu i Vranu. Od toga momenta postojala je realna mogućnost da Zadar prizna Dabišinu vlast, ali ta je mogućnost izmakla uglavnom zbog toga što je Vukčić bio više u službi Ladislava Napuljskog negoli kralja Dabiše.

    Da je situacija bila ozbiljna, a da bosanska vlastela radije služi bilo kome osim svome vladaru videlo se i onda kada je jedan od najjačih bosanskih velikaša vojvoda Hrvoje Vukčić priznao vlast kralja Žigmunda. U svojoj povelji iz 1393. godine on doslovno kaže: "Mi Hrvoje, vojvoda Donjih Krajeva Bosne, dajemo ovim na znanje svakome, kome se to pristoji, da smišljeno i svesno, imajući poverenja prema vladarima i gospodarima našim milostivim gospodinu Žigmundu, božjom milošću kralja i gospođi Mariji, kraljici Ugarske, Dalmacije i Hrvatske, dajemo obećanje da po svojoj volji od sada unapred svaku vernost, dužnu pokornost i poštovanje protiv bilo kojih vladara, velikaša i drugih ljudi, bilo kojega staleža, stepena, zvanja, dostojanstva, časti i preimućstva, izuzevši jedninoga slavnoga vladara gospodina Stefana Dabišu, kralja bosanskoga, kome želimo verno služiti, dok je on živ,....". Dakle, vojvoda Hrvoje obećava da će služiti ugarskog kralja Žigmunda u svim slučajevima izuzev da to bude upereno protiv kralja Dabiše. No, ta "rezerva" vernosti traje samo dok je Dabiša živ. "Posle smrti pak istoga Stefana Dabiše, kralja bosanskoga, nećemo dok smo živi, nikome drugome služiti. osim spomenutom gospodinu kralju i gospođi kraljici Ugarske,..".

    Najveći problem je pravila hrvatska vlastela koju je predvodio Ivaniš Horvat. U to vreme je on bio dosta oslabljen budući da je Ladislav Napuljski, Ivanišev zaštitnik, u svojoj gluposti i nepoznavanjem situacije počeo da ugovara za sebe ženidbu sa jednom od ćerki sultana Bajazita. Naravno, to mu nije išlo ni malo u prilog pri sticanju novih pristalica Hrvatskoj, ali i u zadržavanju starih, pa je to u najvećoj meri osetio njegov eksponent Ivaniš.

    Negde početkom 1394. godine hrvatski velikaši predvođeni Ivanišem Horvatom u potpunosti su odbacili bilo kakvu poslušnost kralju Dabiši. Štaviše, između njih je počeo i otvoreni rat, a Dabiša ih je proglasio buntovnicima. Zatim je poslao svoga kneza Ivana Radivojevića da otme od Horvata grad Omiš. To njihovo međusobno koškanje iskoristio je ugarski kralj Žigmund i sa vojskom provalio i krenuo da slomi otpor, kako braće Horvat, tako i Dabišin. Na donjem toku reke Bosne iz utvrđenog grada Dobor pružen je poslednji otpor Ivaniša Horvata i njegovih pristalica. Grad je izgoreo, a Horvati su pobegli, doduše samo do Knina gde su uhvaćeni (jun 1394.). Tu ih je stigla ugarska vojska i potukla onu bosansku vojsku koju je sakupio ban Vuk Vukčić koji je držao Knin. Ivaniš Horvat je odveden u Pečuj gde je vezan konjima za repove koji su ga strašno izmrcvarili. Ni to nije bilo sve. Posle povlačenja sa konjima po ulicama, došlo je na red da mu usijanim kleštima seku delove tela i na kraju da ga raskidaju na četiri dela i da njegove ostatke pribiju na gradsku kapiju. Ostali zarobljenici (bilo ih je još 31) su prošli tek nešto bolje, njih nisu mučili, ali su im svima odreda odrubili glave.

    Gde je bio kralj Dabiša dok je Dobor goreo, teško je reći. Ono što se zna jeste da je u vojni logor ugarskog kralja Žigmunda i to pod Doborom uskoro stigao i kralj Dabiša. Tu se odrekao Dalmacije i Hrvatske u korist Ugarske, a sam je priznao vrhovnu vlast ugarskog kralja Žigmunda. Osim toga, bilo je ugovoreno da nakon Dabišine smrti bosanski kralj postane Žigmund Luksemburški. U jednoj povelji o tome Žigmund govori: "jer ste nam vi čistom iskrenošću i htenjem slavnoga vladara Stefana Dabiše, kralja bosanskoga, predragoga nam prijatelja, i gospođe Jelene, žene njegove, obećali večnu vernost i svojim se pismom obavezali, da ćete, naše veličanstvo posle smrti pomenutoga gospodina kralja Stefana Dabiše, sadašnjega kralja Bosne, primiti, imati i držati za svoga pravoga i zakonitog vladara". Rezultat svega jeste da je Dabiša postao ugarski vazal i ušao među ugarske dostojanstvenike kao župan Šomođske županije. To što je ugarski kralj ostavio Dabišu da vlada Bosnom do smrti možda bi se moglo protumačiti time da je Dabiša već bio star i bolestan i da pred njima nije ostalo mnogo godina života. Daljnji sled događaja kao da potvrđuje takvo razmišljanje.

    Ovu katastrofu kojoj je sam svojom slabošću i neopreznošću najviše doprineo, Dabiše nije uspeo da dugo nadživi. Umro je 8. septembra 1395. godine. Njegovo vladanje ostaće poznato isključivo po tome što je za samo par godina uspeo da ispusti sve ono što je dugi niz godina njegov prethodnik, kralj Tvrtko, uspeo da ostvari. Bosna, nakon ovoga, više nikada neće uspeti da dostigne ni deo one snage koje je do tada imala.

    Nešto prije Dabiše umrla je i ugarska kraljica Marija, potomak Kotromanića. Imala je jedva 25 godina i teško da joj je i jedna godina njena života donela bilo šta lepo. Zbog svoje nesreće da je bila naslednica prestola u Ugarskoj imala je najgore što se moglo doživeti. Videla je kako joj na njene oči majku dave, a onda je bila na silu udata za Žigmunda Luksemburškog. Kako je Žigmund vladao u Ugarskoj upravo samo preko toga što je bio njen muž (ona je bila naslednica ugarskog prestola), to je sada on izgubio bilo kakvu zakonsku osnovu da ostane i dalje kralj. To je sada donosilo nove smutnje u Ugarskoj što je onemogućavalo Žigmunda da iskoristi odredbu ugovora sa Dabišom, po kojoj nakon Dabišine smrti, on (Žigmund) postaje njegov naslednik, odnosno kralj Bosne. Sve to donosilo je Bosni nove probleme.

    7. Kraljica Jelena Gruba (1395-1398)

    Smrću kralja Dabiše odjednom je otvorena mogućnost, shodno dogovoru iz Dobora, da ugarski kralj Žigmund dobije u nasleđe i bosansku krunu. No, tu ugovornu odredbu bilo je teško sprovesti iz više razloga. Najpre, zato što je smrću kraljice Marije otpao legitimni osnov da Žigmund bude ugarski kralj pa se o tome u Ugarskoj odmah poveo spor. To je bilo sasvim dovoljno da se Žigmundova pažnja skrene sa Bosne. Žigmund i inače nije u Ugarskoj stajao baš dobro i imao je mnoštvo protivnika, tako da je smrću kraljice Marije stvorena odmah jaka stranka koja je smatrala da je došlo vreme za izbor novog kralja. Nije trebalo mnogo pa da počnu tajni dogovori među plemstvom da "izaberu novoga kralja, jer je tobože Žigmund smrću svoje supruge prestao biti njihovim kraljem", kaže jedan poljski letopisac. Slično mišljenje je imalo i bosansko plemstvo, ne zato što se želelo mešati u smutnje oko ugarske krune, već isključivo zbog toga da od Bosne odbije bilo kakvu pomisao oko ugarske prevlasti.

    Ako su prema Ugarskoj bili koliko-toliko jedinstveni ne želeći Žigmunda za bosanskog kralja, bosanski velikaši se među sobom nikako nisu mogli dogovoriti koga da izaberu za naslednika kralja Dabiše. U tom natezanju oko mogućeg kralja moćna vlastela donese jednu pomalo čudnu odluku da se za kraljicu izabere udovica kralja Dabiše koja se zvala Jelena (Gruba). Ovim izborom se sasvim jasno pokazalo da u tom momentu u Bosni nije bilo ličnosti koja bi bila po mišljenju osnažene vlastele pogodna za kralja pa se čini da je Jelenin izbor bio tek predah dok se takva ličnost ne pronađe. Isto tako, to je bio sasvim jasan znak za ugarskog kralja Žigmunda da Bosna ima svoga vladara i da on kao takav nije poželjan na bosanskom prestolu.

    Kralj Žigmund nije imao nameru da tek tako lako ispusti Bosnu iz svojih planova, tim više što je u Bosni imao dosta pristalica, istina među sitnijom vlastelom, koji su ga želeli videti na bosanskom prestolu. Krajem 1350. godine on je pokrenuo vojsku, ali sa njom je jedno vreme logorovao u Sremu ne usuđujući se da provali u Bosnu. Verovatno da je pregovorima pokušao da pridobije najmoćniju vlastelu koja je listom stala uz kraljicu Jelenu. Ovakav jedinstven stav najkrupnijih bosanskih velikaša nikako nije značio to da su oni kraljičini privrženici. U pitanju je bio strah da bi moćna Žigmundova ruka, ukoliko bi ovaj postao bosanski kralj, veoma lako slomila njihovu samostalnost. Videvši da nije u stanju da pridobije Hrvoja Vukčića, Sandalja Hranića ili Pavla Radenovića, kralj Žigmund odustane od napada na Bosnu i vrati se u Budim.

    Po svemu sudeći odlučio je da prihvati Jelenu kao bosansku kraljicu. Sve to je bio rezultat međusobnih pregovora između kralja Žigmunda i najkrupnijih bosanskih velikaša. Bosancima nije nikako moglo odgovarati to da Žigmund uzme bosansku krunu, jer bi to značilo i njihov slom, pa je za prvo vreme kraljica Jelena sasvim odgovarala jer se pomoću nje moglo odbraniti od Žigmundovih aspiracija. S druge strane, Žigmund je prihvatio Jelenu samo zato što u tom momentu nije imao dovoljno snage da oružjem reši ovaj spor, pa je mislio da je bolje da ova žena sedi na bosanskom prestolu negoli neko ozbiljniji. Zapravo u pregovorima koje je tada vodio, mogao je jasno da vidi da kraljica Jelena nema podršku među vlastelom i da je njen položaj veoma slab. Dakle, bolje za prvo vreme i ova slaba kraljica negoli se upuštati u besmislenu ratnu avanturu, pogotovo sada kada su za njega na pomolu bili mnogo veći problemi. Osim toga, bilo je jasno vidljivo da bosanska vlastela neće biti u stanju da u skorije vreme izabere nekog kralja koji će uživati opštu podršku. Kao iskusnom političaru, Žigmundu nije moglo promaći da se Bosna nalazi na rubu građanskog rata i da će takva situacija da potraje jedno duže vreme. U smutnjama koje nailaze on je video priliku da se sa malo muka dočepa onoga što je u ovom trenutku bilo veoma teško. Upravo zahvaljujući svemu tome kraljica Jelena je uspela da, barem na prvi pogled, učvrsti svoj položaj i Dubrovnik je sasvim otvoreno priznaje pa joj piše kao "presvetloj i visokoj gospođi kir Jeleni, po milosti božijoj kraljici Srbljem, Bosni i ostalim".

    U to vreme pažnju kralja Žigmunda je posebno privukla sve veća opasnost od Turaka pa je iz toga razloga polovinom 1396. godine sa velikom vojskom krstaša krenuo na sultana Bajazita. Odsudna bitka je bila kod Nikopolja i tu su Žigmundovi krstaši strašno razbijeni. Da je poraz bio strašan vidi se iz toga da je i Žigmund jedva izvukao živu glavu, a jedno vreme se nije znalo da li je i on sam tamo poginuo. Ta neizvesnost oko njegovog preživljavanja kao da je ohrabrilo buntovnu slavonsku vlastelu koja je odmah pozvala starog pretendenta na ugarsku krunu, Ladislava Napuljskog. To mešetarenje dovelo je do jednog strahovitog događaja. Na saboru u Križevcima, iako mu je garantovana sigurnost, Stjepana Lackovića, vođu slavonske opozicije, zajedno sa pristalicama, pred očima kralja Žigmunda, poubijaju.

    Dok se kralj Žigmund obračunavao sa buntovnom vlastelom u Slavoniji, bosanska kraljica Jelena je imala drugih briga, jer se odjednom pojavio pretendent na bosansku krunu. U prvoj polovini 1396. godine neki samozvanac, za koga se ne zna tačno ni ko je ni odakle je došao (pretpostavka je da se radi o nekom plemiću iz Slavonije), pokušao je da za sebe uzme bosansku krunu. Međutim, stradao je odmah u sukobima sa pristalicama kralja Žigmunda (oterao ga vojvoda Sandalj Hranić).

    Kraljici Jeleni je vlast u Bosni do toga momenta u potpunosti iskliznula iz ruku i ona samostalno nije bila u stanju ništa da učini. Pogranična krupna vlastela je naglo ojačala u odnosu na kraljicu, ali ni to nije bilo sve. Sva ta nabujala snaga pojedinih velikaških kuća dovela je i do njihovih međusobnih sukoba, a to se posebno odnosi na stalno neprijateljstvo između Sandalja Hranića i Pavla Radenovića. Na sve to su se nadovezali i Turci koji su tokom 1397. godine imali prvi krupniji upad u Bosnu. Postoji mogućnost da je Turke u pravo u jeku međusobnih borbi u Bosni pozvao neko od krupnijih velikaša, verovatno Hrvoje Vukčić. U okviru ove vojske, kao turski vazal, bio je i despot Stefan Lazarević. Sam turski pohod je slabo prošao i to ne zbog bosanskog otpora već uglavnom zbog veoma jake zime. "Tada je bio sneg toliki, kako nam pričaju drevni starci, da kada su sekli drva i po vrtovima palili vatre, kada se oganj razgoreo, toliko je dole propadao da oni koji su pri (ognju) (bili) daleko jaru osećahu, a nisu mu se smeli (približiti). Zbog ove zime malo (ko) od vojnika i zarobljenika vrati se svojim zavičajima" (Konstantin Filozof).

    Nedugo posle ovog propalog turskog pohoda, a možda i baš u vezi sa njime, u Bosni su iz sve snage izbile, do tada delimično pritajene, međusobne razmirice između najkrupnije vlastele. Stvorile su se dva stranke. U jednoj su bili pristalice kraljice Jelene (Nikolići i Radivojevići) dok su u drugoj bili Hrvoje Vukčić, Sandalj Hranić i Pavle Radenović. Ovi krupni velikaši odlučili su da sa kraljevskog trona sklone kraljicu Jelenu i dovedu onu ličnost koja će njima više odgovarati. Kratko je trajao otpor kraljice Jelene (možda dva do tri meseca) i već tokom maja 1398. godine na sceni se nalazi novi kralj Bosne: Ostoja. Kraljica Jelena se povukla sa prestola, doduše i dalje se naziva kraljicom, ali uz dodatak svoga narodnog imena: Gruba. No, od toga momenta, iako se spominje par puta, ona više nema nikakav politički uticaj. Njen pad je označio potpunu pobedu krupne bosanske vlastele koja će od toga momenta da upravlja sudbinom Bosne.

    8. Kralj Stefan Ostoja (1398-1404)

    Novi bosanski kralj Stefan Ostoja je za istoriju ostao pomalo tajanstvena ličnost. Poreklo mu je veoma mutno i o njemu ne postoji skoro ni jedan siguran navod, a on sam kao da je izbegavao da o tome u svojim ispravama (kojih je imao dosta) kaže bilo šta. Sasvim je sigurno da pripada porodici Kotromanić, ali da li je vanbračni sin kralja Tvrtka ili neki daljnji rod ostaje sasvim otvoreno pitanje. Zabunu su izazvali i Dubrovčani jednim pismom gde kralju Ostoji prebacuju za nisko poreklo što bi moglo da se protumači da on po poreklu nije Kotromanić. Takvo mišljenje kao da podupire i Orbin kada kaže: "No posle kratkog vremena proterao ga je Ostoja Hristić, koji je tvrdio za njega da uopšte nije sin kralja Tvrtka već samo podmetnuti porod". Po Orbinu izlazi da se Ostoja lažno izdavao za vanbračnog sina kralja Tvrtka ne bi li time na neki način dokazao da ima legitimno pravo na bosanski presto, dok u istini nije bio uopšte Kotromanić već roda Hristića, što je onda verovatni razlog zašto mu Dubrovčani prebacuju za nisko poreklo. Doduše, izraz koji Dubrovčani upotrebljavaju za kralja Ostoju (homo de minima condicion) ne mora da znači da je Ostoja po poreklu bio niskoga roda, već da je dugo živeo povučeno u nekom planinskom mestu i da nije do tada uzimao učešća u političkim poslovima. To bio razlog zašto ga većina vlastele nije ni znala pa odatle i prebacivanja za niski rod.

    Bilo kako bilo, polovinom 1398. godine Stefan Ostoja je izabran za novoga kralja, a dotadašnja kraljica Jelena je morala da se povuče. Glavnu reč pri uklanjanju kraljice Jelene i u uzdizanju Stefana Ostoje imao je tada neprikosnoveni vojvoda Hrvoje Vukčić. To što mu je vojvoda Vukčić pomogao, nije Stefanu Ostoji mnogo značilo jer je u svemu ovome vojvoda Vukčić imao svoju računicu. Kao ljuti protivnik ugarskog kralja Žigmunda, želeo je vojvoda Vukčić da na čelu Bosne ima kralja koji će biti podložan njemu, a ne ugarskom kralju. Osim toga time je dokazao i kralju Žigmundu čija je volja u Bosni zakon. To je za kralja Žigmunda istovremeno značilo da ne može da računa na to da će uspeti da sprovede one odredbe ugovora u Doboru koje su predvidele da nakon smrti kralja Dabiše kruna pripada njemu jer je Bosna kroz Stefana Ostoju dobila kralja. U toj situaciji za njega u Bosni nije bilo mesta. Istovremeno to je za Stefana Ostoju značilo da će u svojim delovanjima biti ograničen željama vojvode Vukčića i njegovim interesima.

    Sve to je nateralo kralja Žigmunda da tokom jula 1398. godine pokrene vojsku na Bosnu i da je usmeri na zemlje koje je držao vojvoda Hrvoje Vukčić. Razloga za njihovu međusobnu netrpeljivost je bilo više. Najpre zato što je vojvoda Vukčić već duže vreme podržavao Ladislava Napuljskog u njegovim nastojanjima da se dočepa ugarske krune i što je u okviru toga na bosanski presto, ne želeći da Žigmund bude bosanski kralj, doveo Stefana Ostoju. Osim toga, kralj Žigmund je sasvim otvoreno optuživao vojvodu Vukčića za saradnju sa Turcima. "Znajte, da smo dočuli iz verodostojnog izvora, da se je vojvoda Hrvoje, kao neverni sin, vođen zloćom izdajstva, smetnuvši s pameti nebrojena naša kraljevska dobročinstva, pridružio društvu dušmana Isusa Hrista, to jest Turcima, i da ima nameru da svom silom udari i ratuje protiv naših vernih i naše svete krune, koji borave u kraljevstvu bosanskom" kaže kralj Žigmund u jednom pismu Trogiru. Očigledno da vojvoda Vukčić nije birao sredstva kada je išao ka ostvarenju svojih ciljeva.

    U daljnjem tekstu pisma Trogiru opisuje kralj Žigmund one ciljeve zbog kojih je pokrenuo armiju na Bosnu: "Stoga smo mi pomoću božje desnice sakupili u našoj državi silnu vojsku i odlučili velikom snagom da za kratko vreme provalimo u bosansko kraljevstvo, da vojvodu Hrvoja oružanom snagom odvratimo od izvođenja njegovih paklenih planova, te da njegovu oholost posečemo kosom strogosti". Sam početak akcije, dok je trajalo prvo iznenađenje, bio je uspešan, ali ugarska vojska nije imala snage da ode dalje od Vrbaskog grada (Banja Luka). Tu se njen navalni entuzijazam istopio i već u toku avgusta ugarski kralj Žigmund se vratio u Budim. Međutim, vojvoda Vukčić nije mislio da tek tako pusti ugare da odu iz Bosne već ih je pratio u stopu. Prešao je Unu i ušao u župu Dubicu i zauzeo je. Od tada ova je župa priključena njegovim posedima. Poraz Ugara mora da je bio znatan jer kralj Žigmund u svojim kasnijim pismima i poveljama nikada nije spominjao ovaj pohod iako se i povodom svoje najmanje pobede uvek neumereno hvalio.

    Ne mogavši zaboraviti ovaj poraz u jesen iste godine kralj Žigmund obnavlja napad na Bosnu i usmerava vojsku na Usoru. Međutim i ovde je odbijen, a u bosanskoj vojsci ovaj put bio je i kralj Stefan Ostoja. Osim njega u bosanskoj vojsci su i Pavle Radenović, vojvoda Sandalj Hranić, a glavnu ulogu je opet igrao vojvoda Vukčić.

    U ovom drugom ugarskom napadu nepoznata je uloga kralja Ostoje, ali uzimajući u obzir da on ni do tada nije igrao neku posebnu ulogu, verovatno da je situacija i sada bila istovetna. Međutim, ne može se reći da kralj Ostoja nije pokušavao da se nametne bosanskoj krupnoj vlasteli, no kako je upravo njoj imao da zahvali svoj dolazak na presto teško da joj se mogao nametnuti. U to doba on je bio forma bez pravog sadržaja. Veliko je pitanje koliko je bilo njegove, a koliko volje vojvode Vukčića, onda kada je oterao svoju dotadašnju ženu Vitaču zbog toga što je bila iz "niskog staleža" jer je njemu, kao bosanskom kralju, pripadala žena višeg staleža. Zna se da je negde tokom 1399. godine Vitača bila oterana, a da se kralj Ostoja oženio sa rođakom Pavla Radenovića koja se zvala Kujava. Nedugo potom, u aprilu 1399. godine obavljeno je i Ostojino krunisanje za bosanskog kralja. Ne zna se da li je ono obavljeno u Mileševu ili na nekom drugom mestu.

    Narednih nekoliko godina u Bosni je vladao relativni unutrašnji mir pa se spoljna politika uglavnom bavila dalmatinskim gradovima. Najpre je došlo do nekih sukoba sa Dubrovnikom zbog spora vojvode Sandalja Hranića i Dubrovčana oko carina. Taj nesporazum se naglo zakomplikovao kada se u njega umešao i vojvoda Vukčić. Kada je konačno pronađeno rešenje izbio je novi sukob, ali ovaj put Dubrovčani su se zakačili sa Pavlom Radenovićem. Sve je to nagoveštavalo da bi se lako moglo desiti da izbije rat između Bosne i Dubrovnika. Za divno čudo, u to vreme Turci nisu uznemiravali Bosnu što je verovatna zasluga vojvode Vukčića koji je sa Turcima održavao tesne veze.

    U to vreme vojvoda Vukčić je pokušavao da nekako stvori savez između Turaka i Ladislava Napuljskog i da onda takav savez suprotstavi ugarskom kralju Žigmundu. To nije bilo nimalo naivno budući da su se aktivnosti Ladislava Napuljskog usmerene protiv Žigmunda neprestano pojačavale. U tim akcijama uloga Bosne je bila i te kako vidljiva. Sve je to znao i kralj Žigmund pa stoga i njegovi pokušaji da nekim "preventivnim" ratom zaustavi Bosance. Bilo je par sporadičnih upada od strane Žigmundovih velikaša Ivana Morovića, Nikole Gorjanskog i drugih u Bosnu, ali sve te pokušaje slomio je uglavnom sam vojvoda Vukčić.

    Ti događaji i još neki drugi uz njih doveli su do otvorenog nezadovoljstva u Ugarskoj, a odmah zatim i do pobune protiv kralja Žigmunda. Nezadovoljno plemstvo zarobi kralja Žigmunda i uputi ga u sužanjstvo u Višegrad (proleće 1401.). Sada su i u Bosni mogli da odahnu jer otvorene opasnosti od Ugarske više nije bilo.

    Upravo u to vreme počne vojvoda Vukčić da sasvim otvoreno radi na tome da Ladislav Napuljski pod svoju vlast stavi dalmatinske gradove i da ga tim posrednim putem dovede i do ugarskog prestola. Najpre je pritisnuo Zadar da istakne zastavu Ladislava Napuljskog. Uspeh mu je bio potpun i Zadar prizna vlast Ladislava Napuljskog. Kod drugih gradova već nije išlo tako lako, tim više što se kralj Žigmund u međuvremenu oslobodio od sužanjstva pa je to pružilo hrabrosti Splitu, Trogiru da otežu sa pregovorima oko predaje. Međutim padom Klisa naglo izgube hrabrost, pa uskoro Trogir i Šibenik priznaju vlast Ladislava Napuljskog. Sve to je dalo hrabrosti i kralju Stefanu Ostoji da zatraži od Dubrovnika da skine ugarsku zastavu i da istakne bosansku. Dubrovnik je to odbio, ali veliki je strah nastao od mogućeg bosanskog napada. No, otpor drugih gradova je postepeno malaksao pa su osim Dubrovnika svi dalmatinski gradovi do kraja 1402. godine priznali Ladislava Napuljskog za svoga gospodara. U svim tim dejstvima slabo je vidljiva uloga kralja Stefana Ostoje, a najistaknutija ličnost je svakako vojvoda Vukčić.

    Svi ovi događaji doveli su do toga da se pobuna protiv kralja Žigmunda proširi i na Slavoniju i Ugarsku. Sada su pobunjenici počeli otvoreno da pozivaju Ladislava Napuljskog da dođe u Dalmaciju i da iz nje krene ka Budimu i tamo za sebe uzme ugarsku krunu. U svakom slučaju, vojvoda Vukčić je tada bio najpoverljiviji čovek Ladislava Napuljskog i bio glavna uzdanica celoga ovoga pokreta. U tim momentima bosanski kralj Stefan Ostoja nije značio ništa i to se moglo jasno videti kroz delovanje vojvode Vukčića koji je radio u korist napuljskog dvora, što naravno nije moglo da prođe bez štete za interese bosanskog kralja. Nije bilo tajna da vojvoda Vukčić čeka Ladislava Napuljskog misleći da će mu ovaj poveriti Bosnu na upravu. Imao je on punog pravo da tako misli budući da je u to vreme od Ladislava Napuljskog bio imenovan namesnikom Ugarske, Hrvatske, Dalmacije i Bosne. Koliko je ta njegova uloga bila očigledna se iz jednog Zadarskog izveštaja u vreme kada se očekivao dolazak Ladislava Napuljskog. U tom izveštaju se opisuje ko je sve od moćne vlastele stigao u Zadar u koji je trebao da dođe Ladislav Napuljski. "Stigao je vojvoda kraljevstva bosanskog, kojem je ime Hrvoje, veliki knez i najmoćniji u ovom kraljevstvu. On je bio glavni razlog, da su se kraljevina Dalmacija i svi krajevi Slavonije priklonili kralju Ladislavu. Hrvoje očekuje Ladislava sa velikom družinom. Taj čovek je inače pataren (bogumil), ali se radi, da ga gospodin kardinal potvrdi krizmom i privede svetlu pravog spasa, a čini se, da i on sam na to već pristaje u nadi, da bi ga gospodin Ladislav postavio upraviteljem u bosanskim stranama, kako mi to tvrdi gospodin nadbiskup splitski".

    U julu 1403. godine u Zadar je stigao Ladislav Napuljski, a tu su ga dočekale njegove pristalice među kojima je najistaknutije mesto imao vojvoda Vukčić. Nemajući hrabrosti da se uputi dublje u Ugarsku odlučio je Ladislav da se kruniše u Zadru. To je tako i obavljeno doduše bez prave ugarske krune sv. Stjepana i izvan zakonitog mesta. Sve je to ipak bila samo improvizacija, a to su osećali i ugarski plemići koji su svemu ovome prisustvovali. Tako Ladislavov sekretar o tome piše: "..pa mislim da će se čin krunidbe obaviti ovih dana; biće doduše stvar izvan svoga reda. Nema tu krune kraljevstva, budući da je u Višegradu; nema tu obične knjige, nema tu drugih običnih stvari pošto su u Stolnom Biogradu. Posao će ići kako tako. Bože daj sretan završetak...".

    Bosanski kralj Stefan Ostoja nije bio prisutan u Zadru iako se njegov dolazak očekivao. Moguće da je on tek tada reagovao na ono što se dešavalo oko njega. Bila je to pomalo uvredljiva pozicija za koju je bio dobrim delom i sam kriv. Svi su ga smatrali vazalom Ladislava Napuljskog, a bilo je očigledno da će dolaskom Ladislava sve one gradove i zemlje koje vojvoda Vukčić zauzeo poslednjih godina pripasti Ladislavu, a ne njemu. Njegova prisutnost Ladislavljevom krunisanju značila bi da ga priznaje gospodarom ne samo Ugarske, Hrvatske i Dalmacije već i Bosne. Upravo to je pokušavao celo vreme da izbegne. Njegovo dotadašnje zalaganje za Ladislavljevu stvar bilo je samo prividno iskreno. Kralj Ostoja nije ni jednoga momenta pomišljao da bi Ladislav stvarno mogao da se usudi i da iz Italije dođe u Dalmaciju. On je želeo da se u ime Ladislava zauzmu dalmatinski gradovi, ali u njegovom (Ladislavovom) odsustvu ovi gradovi bi bili pod bosanskom upravom, odnosno njegovom. Mora da se prenerazio kada je čuo da je Ladislav stigao u Zadar jer su mu sada svi planovi padali u vodu. Osim toga, bilo je i više nego očigledno da vojvoda Vukčić ima veoma velike planove u kojima nikako nema mesta za kralja Ostoju.

    Vojvoda Vukčić je u to vreme već radio o Ostojinoj glavi i to je bio jedan od razloga zbog kojeg ovaj nije hteo da bude u Zadru. Baš tu u Zadru Ladislav je vojvodu Vukčića imenovao glavnim namesnikom u Ugarskoj, Hrvatskoj, Dalmaciji i Bosni i dodelio mu titulu hercega splitskoga. Uz titulu dobio je ostrva Brač, Hvar i Korčulu. Njegova puna titula sada je glasila: herceg Splita, podkralj Dalmacije i Hrvatske, veliki vojvoda bosanski i knez Donjih Krajeva. Bila je to čudna situacija. Kao bosanski vlastelin bio je vojvoda Vukčić pod vlašću kralja Ostoje, ali kao namesnik kralja Ladislava bio mu je nadređen jer je kralj Ostoja bio samo Ladislavov vazal. Dakle, situacija neodrživa i za kralja Ostoju i za vojvodu Vukčića.

    Dok se sve to dešavalo u Zadru, odjednom kralj Ostoja udari na Dubrovnik verovatno želeći time da na neki način dobije na ugledu koji je izgubio zbog samovoljnog ponašanja vojvode Vukčića. Kao povod iskoristio je to što su Dubrovčani dali utočište nekim njegovim plemićima (iz roda Kotromanića) koji su se protiv njega pobunili. U napadu na Dubrovnik, kralj Ostoja je imao podršku svoje najmoćnije vlastele (napad je počeo polovinom 1403.), naravno izuzev vojvode Vukčića koji je u to doba bio u Zadru sa Ladislavom Napuljskim. To je za bosanskoga kralja bila povoljna okolnost jer je sigurno da bi vojvoda Vukčić prije bio na Dubrovačkoj negoli na kraljevoj strani. Situacija među ostalom krupnom vlastelom nije bila baš najjasnija. U samome početku Sandalj Hranić i Pavle Radenović su Dubrovniku čak otvoreno obećali pomoć, ali su na kraju ipak pomagali kralja Ostoju. Jedini koji je od samoga početka uz kralja jeste Radič Sanković. Početni uspeh ratnih akcija protiv Dubrovnika bio je izvan svih očekivanja i izgledalo je jedno vreme da bi se moglo desiti da Dubrovnik padne. U gradu je već bilo pomalo i panike što se može osetiti kroz pismo u kojem oni od Ladislava Napuljskog traže pomoć: "..kralj je uprkos zakletvama, po kojima smo s Bosnom u savezu i koji je kralj sam potvrdio, pokrenuo rat protiv nas i udario neprijateljski sa svojom velikom vojskom na naš kotar dubrovački, paleći kuće i palate, sekući vinograde i drveće, robeći i harajući čitavo zemljište naše, paleći i rušeći crkve naše".

    Dok se sve to dešavalo stigne vest da je Ladislav Napuljski, nemajući hrabrosti da nastavi akciju protiv Žigmunda, napustio Zadar i vratio se u Italiju. Kralj Žigmund je postepeno povraćao svoje pozicije i nakon njegovih nekoliko krupnijih vojnih pobeda počelo se nazirati da će on biti sveukupni pobednik. Glavne kolovođe ustanka koji je bio usmeren protiv njega počele su da se sa njime izmiruju. Tokom oktobra 1403. godine počeo je kralj Ostoja da uviđa da mora nešto da menja u svojoj politici. Bilo je sasvim jasno da je njegov glavni protivnik vojvoda Vukčić i da osnovna opasnost ide baš sa te strane. Tim više što mu je Ladislav Napuljski prepustio kao jedinom namesniku na upravu sve one teritorije koje su ga (Ladislava) priznavale za svoga gospodara. Sada je njegova moć bila zaista velika. Osim toga i rat sa Dubrovnikom se postepeno zapleo. Nakon početnih uspeha kada je uzeto skoro celo dubrovačko primorje, počeli su i neuspesi. Grad se održao i čak počeo uzvraćati napade. Stoga kralj Ostoja započne pregovore sa ugarskim kraljem Žigmundom i uz posredništvo Ivana Morovića postigne izmirenje. Krajem 1403. godine priznao je kralj Ostoja za svoga vrhovnoga gospodara kralja Žigmunda i time je ušao u vazalni odnos prema njemu.

    Ovo izmirenje između kralja Ostoje i kralja Žigmunda nikako nije bilo po volji Dubrovčanima koji su naumili da se osvete bosanskom kralju. Čim su dočuli da se vode pregovori između njih dvojice pošalju Dubrovčani svoje poslanike kod kralja Žigmunda ne bi li ga nekako ubedili da od pregovora odustane. Mora da se kralj Ostoja strašno zamerio Dubrovniku jer su ovi pokazivali strašnu upornost, ali i paklensku spremnost da mu se za sve dotadašnje nevolje osvete. Dubrovačko poslanstvo koje je išlo na ugarski dvor ne bi li sprečilo izmirenje kralja Ostoje i kralja Žigmunda, prolazilo je kroz zemlje hercega Vukčića. Tu su mu predali pismo koje je su mu doneli iz Dubrovnika, a osim toga i usmeno mu objasnili planove Republike. Oni su hercegu Hrvoju najpre zahvalili za sve ono što je on do tada učinio za Dubrovnik i podsetili ga da je upravo njegovom zaslugom Ostoja postao kralj bosanski. Međutim, sada Ostoja umesto da pokazuje zahvalnost prema hercegu počinje da ovome bude neprijatelj i sada je možda vreme da se on svrgne sa prestola. Ukoliko se herceg odluči na to da obori Ostoju sa kraljevskog prestola, oni (Dubrovnik) mu nude svoju pomoć, ali i spremnog kandidata za bosanski presto. "Čini nam se da je došlo zgodno vreme, kada biste mogli lako uzeti vlast u svoje ruke. Ako se na to odlučite ili ste se već odlučili, mi vam stavljamo na raspolaganje svu svoju moć. Za taj posao imamo na ruci susedni kraj, a Vlasi, željni mira zbog slabe uprave kralja Ostoje, sigurno će vas u tome pomoći i pratiti vas i Vama se pokloniti. Ako vam se čini, da nije nužno da uzmete vlast za sebe, onda vas podsećamo da ima Kotromanića boljih i spremnijih od Ostoje, koji će vas bolje slušati i biće sa vama u svemu. Za one u Bosni ne možemo mi biti tako dobro obavešteni, kao što ste vi, ali za ono, što vam mi možemo spomenuti i potvrditi, ovde je u Dubrovniku jedan koji se zove Pavle Radišić. On je sa nama već dve godine, a možemo o njemu reći da je čovek dobar i iskren i veoma odan kralju Žigmundu" pišu Dubrovčani hercegu Vukčiću.

    Nakon ove obavljene misije dubrovački poslanici nastave svoj put kod kralja Žigmunda. Imali su uputstvo da najpre pokušaju da ubede kralja Žigmunda da ne sklapa mir sa kraljem Ostojom, međutim ako uvide da u tome neće uspeti, da onda makar isposluju to da im kralj Ostoja naknadi svu onu štetu koju je njegova vojska načinila po dubrovačkoj okolini, kao i da im vrati sve one teritorije koje je oteo od Dubrovnika. Osim toga, a to je bio zaista plan dostojan i Makijavelija, dubrovački poslanici su trebali da skrenu kralju Žigmundu pažnju i na način na koji bi on (Žigmund) mogao celu Bosnu uzeti samo za sebe. Dubrovnik savetuje Žigmunda da u tom slučaju pridobije hercega Vukčića na svoju stranu i da se tako međusobno zavade bosanski velikaši. "Želite li Bosnu potpuno osvojiti, onda treba na prvom mestu, da Hrvoja (hercega Vukčića) dobijete na svoju stranu, a onda da zavadite ostale velikaše bosanske i razdelite kraljevstvo među one velikaše, kako vam se svidi".

    Sve ovo mora da se dopalo kralju Žigmundu, ali on u tom trenutku nije imao dovoljno snage da tu stvar gura do kraja pa je smatrao da je politički mnogo bolje da se najpre izmiri sa kraljem Ostojom. Njihovi međusobni obračuni će doći kasnije na red. Sličnu je računicu imao i herceg Vukčić, tako da je na prvi pogled izgledalo da su ovi dubrovački napori bez rezultata, tim više što je između kralja Žigmunda i kralja Ostoje došlo i do pomirenja. Što je bilo još veće razočarenje za Dubrovnik jeste to u dogovoru između Žigmunda i Ostoje nije bilo nikakvog govora o tome da kralj Ostoja vrati Dubrovniku zauzete teritorije i da naknadi pričinjenu štetu. Međutim, seme zla je bilo posejano i kralj Žigmund će ovaj dubrovački plan primeniti nešto kasnije. Ne treba misliti da je kralj Žigmund u ovom slučaju bio naivan i poverovao kralju Ostoji. Dubrovnik je u to doba raspolagao sa nekoliko Ostojinih pisama u kojima on (Ostoja) sasvim jasno pokazuje da je neprijatelj kralja Žigmunda i da je ratovao sa Dubrovnikom jedino u želji da ga iz ugarske vlasti uzme pod svoju. Nikako se nije moglo desiti da kralj Žigmund nije verovao u njihovu verodostojnost pa da je zbog toga želje Dubrovnika, koji mu je zaista celo vreme bio veran, gurnuo u drugi plan i pretpostavio kralja Ostoju Dubrovniku. Jednostavno, kralj Žigmund je procenio da je politički isplativije da za sada ne zateže odnose sa Ostojom i da taj njihov međusobni obračun ostavi za kasnije.

    Ni kralju Ostoji nije bilo lako. Upetljao se u rat sa Dubrovnikom koji se nikako nije završavao i koji je išao sve lošije. Samo njegovo pomirenje sa kraljem Žigmundom nije mu donelo željeno olakšanje već je izazvalo i unutrašnje nezadovoljstvo u Bosni zbog ovakve nagle promene političkog pravca. Herceg Vukčić mu se iz pritajenog protivnika sada pretvorio u sasvim otvorenog, a što je još gore otpor su počeli da pružaju Sandalj Hranić i Pavle Radenović. Već krajem 1403. godine to kao da je počelo da prelazi u otvoreno neprijateljstvo mada je još uvek bilo nagoveštaja da bi moglo doći i do sporazuma. Izgledalo je da se položaj kralja Ostoje naglo popravlja početkom 1404. godine jer se on izmirio sa jednim od svojih protivnika, Pavlom Klešićem, vrativši mu zemlje koje mu je ranije oduzeo. U ovom pomirenju je posredovala patarenska crkva pa je moguće da je kralj Ostoja time želeo da privuče crkvu na svoju stranu.

    Međutim, sve je to sada malo vredelo jer su protivnici kralja Ostoji sve otvorenije nasrtali. Tokom januara 1404. godine dolazi do sklapanja otvorenog saveza između hercega Vukčića i Dubrovnika. Savez je predviđao da se zauzme Humska zemlja i da se onda za bosanskog kralja proglasi Pavle Radišić. Tako se Dubrovnik obavezuje da će "zajedno s gospodinom Hrvojem vse učiniti, što moremo suprotiv kralju Ostoji, a u pomoć rečenome gospodinu Pavlu Radišiću po moru i suvu, po vsih mistih okolo nas s našimi ljudmi i s onima, koje budemo moći nagnuti na to". Po svemu sudeći tada se umešao kralj Žigmund i to na strani kralja Ostoje pa ovaj savez nikada nije imao i praktičnog dejstva. "Razumeli smo, što nam vaša početna ljubav upisa, da se je umiril s vama kralj Ostoja i da ste ga primili za gospodina, a on vas za slugu" pišu Dubrovčani hercegu Vukčiću. Izgledalo je da su konačno stvari postavljene na svoje mesto jer nije postignuto samo pomirenje već je i herceg Vukčić priznao kralja Ostoju za gospodara.

    Želeći da do kraja napravi reda i mira u Bosni kralj Žigmund tada utiče i na Dubrovčane da postignu sporazum sa kraljem Ostojom. Uslovi su za Dubrovnik bili veoma povoljni jer je kralj Ostoja trebao da im vrati zauzete zemlje i da im isplati ratnu odštetu. Tako Dubrovnik javlja kralju Ostoji da kralj "Žigmund odluči i vam po rečenom poslu poruči i upisa, da nam kraljevstvo ti naše zemlje vrati, koje smo prije ovovej rat imali i držali, koji ni je kraljevstvo ti si vsom Bosnom dali i zapisali. Vrativ nam kraljevstvo ti tej naše zemlje, da imamo s kraljevstvom ti žiti u ljubvi i prijazni". Na kraju od ovog sporazuma nije ispalo ništa jer ga kralj Ostoja nije hteo da izvrši. No, to je odjednom postalo manje važno budući da je Bosni ponovo izbio sukob.

    Šta se dešavalo i kojim je sve to redom išlo, ne zna se, ali tokom maja 1404. godine kralj Ostoja je popustio pod naletima nezadovoljnika. Vođa celokupne ove pobune bio je herceg Vukčić, a njegova je bila i vojska koja je stigla pod Bobovac i u njemu opkolila kralja Ostoju. Sa kraljem je bila i njegova žena, kraljica Kujava sa decom. U Bobovcu se inače čuvala i kraljevska kruna. Još dok je Bobovac bio opsedan izvršena je smena kralja Ostoje (jun 1404.). Glavnu ulogu odigrao je herceg Vukčić i njegova reč je bila odlučujuća i pri izboru novoga kralja. Da je hteo za kralja je mogao biti izabran i on, ali tada je imao druge planove pa je isturio kao svoga kandidata Tvrtka II, sina kralja Tvrtka I.

    Dok je sve to trajalo uspeo se kralj Ostoja nekako izvući iz opkoljenog Bobovca i dočepati se Ugarske. Tu je upoznao kralja Žigmunda sa onim što je u Bosni doživeo i od njega zatražio pomoć. Ovaj put Žigmund se nije uopšte dvoumio oko toga da li da pomogne Ostoju pa je sa njim poslao jednu jaču vojsku koju je vodio Ivan Morović. Ono što je rukovodilo kralja Žigmunda pri odluci da li da pomogne Ostoju bile su veze koje je imao herceg Vukčić sa Ladislavom Napuljskim. Bilo je sasvim jasno da Ostojinim padom prestaje i Ugarska vlast nad Bosnom i da ona sa Tvrtkom II ulazi u zonu uticaja Ladislava Napuljskog, krvnog neprijatelja kralja Žigmunda. Zbog toga kralj Žigmund tu intervenciju u Bosni protiv hercega Hrvoja smatra za rat sa Ladislavom Napuljskim pa stoga i piše burgundskom hercegu Filipu: "Sa Ostojom, bosanskim kraljem, sklopio sam mir i savez. Taj Ostoja krenuće sa svojom i ugarskom vojskom protiv Ladislava, sina Karla Dračkog, i protiv Hrvoja, koje se drznuo odmetnuti i od kralja bosanskog i od Žigmunda".

    Interesantan je ton u kojem kralj Žigmund opisuje način na koji je kralj Ostoja došao kod njega u Budim i tamo tražio pomoć. "Napokon kad su neki neverni velikaši rečenoga bosanskog kraljevstva hteli isključiti istoga kralja Ostoju iz njegovoga rečenoga kraljevstva, dođe kralj Ostoja zbog toga u Budim pred našu visost i jaučući nas zamoli i ponizno od našega veličanstva zatraži da mu dademo pomoć". Očigledno da je kralj Ostoja bio u očajnoj situaciji i to Žigmund sa neskrivenim zadovoljstvom ne propušta da opiše. Od nekada ljutog Žigmundovog protivnika, pretvorio se kralj Ostoja u poniznog molitelja.

    Vojska koju je vodio Ivan Morović bila je dovoljno jaka da rastera opsadu Bobovca koji se još uvek držao, ali i da osvoji grad Srebrnik. "Ban Ivan sam sa šest svojih četa i svojom jakom vojnom silom prodre u rečeno bosansko kraljevstvo, porobi, popali i druge štete nanese posedima, imanjima rečenih nevernih Bosanaca, te glavni grad kralja Ostoje, zvan Bobovac, gde se čuva kruna bosanskog kraljevstva i gde je boravila svetla gospođa žena kralja Ostoje sa svojom decom, zauze i primi ga u svoje ruke" opisuje kralj Žigmund ovaj pohod. Mada su ovde izrečene pohvale i stiče se utisak kao da su postignute neke velike pobede u zbilji nije bilo baš tako. Ivan Morović nije imao dovoljno vojne snage da pokuša da osvoji celu Bosnu pa je svoj pohod završio time što je uzeo Bobovac i Srebrnik. U oba grada je postavio ugarsku posadu, a u Bobovac je odmah došao i kralj Ostoja.

    Upravo na Bobovac i bližu okolinu se ograničila vlast kralja Ostoje, a i to je bilo tek dok je imao zaštitu ugarske posade. Bilo je očigledno da ga ostatak Bosne ne želi za kralja i da je rascep između njega i krupnih velikaša dostigao svoju kulminaciju. Sada je Bosna imala dva kralja i to Ostoju, kojeg skoro da niko od domaće vlastele nije priznavao, i Tvrtka II, a suštinski pravi gospodar je bio herceg Hrvoje Vukčić. Kralj Žigmund je postepeno gubio interesovanje za Bosnu i izgledalo je da će kralj Ostoja postepeno da padne u zaborav.

    9. Kralj Tvrtko II (1404-1409)

    tvrdrugiDok se Žigmund razmišljao o tome šta da radi, herceg Vukčić je počeo da obaveštava okolne vladare o promeni kralja u Bosni. Najpre je to dojavio Veneciji pismom u kojem kaže "da je bosansko plemstvo složno oteralo Ostoju, bivšeg kralja bosanskoga iz kraljevstva, i postavilo u Bosni drugoga kralja, naime sina Tvrtka, bivšeg bosanskoga kralja, koji je bio vaš građanin". Venecija izgleda da nije bila baš suviše oduševljena ovim najnovijim razvojem događaja u Bosni, a najviše zbog toga što je sa kraljem Ostojom poslednjih godina uspevala da nađe zajednički jezik. Ipak, imali su dovoljno mudrosti da čestitaju Tvrtku II na ustoličenju i uz to da ga proglase još i svojim građaninom. Nakon Venecije obavešteni su Dubrovnik i Ladislav Napuljski i na oba ova mesta Ostojin pad je primljen sa neskrivenim zadovoljstvom.

    Herceg Hrvoje Vukčić tada je bio nesumnjivo na vrhuncu svoje snage i uticaja u Bosni kojom je skoro neograničeno vladao. Između ostalog bio je namesnik Hrvatske i Dalmacije (za namesnika ga imenovao Ladislav Napuljski), herceg Splita i gospodar Brača, Hvara i Korčule. Ipak, srce mu se stezalo svaki put kada bi pomislio na ugarskog kralja Žigmunda. Herceg je znao da Žigmund neće tek tako pustiti da mu Bosna isklizne iz ruku i da se vojna intervencija može uskoro očekivati. To je bio razlog zašto se upustio u diplomatske aktivnosti pokušavajući da obezbedi saveznike u događajima koji su nailazili. Njemu je svakako bilo najvažnije da postigne izmirenje sa Dubrovnikom. Odmah u startu se uverio da to neće biti baš lako jer su Dubrovčani tražili povrat nekih teritorija i naknadu ratne štete iz onih ratova koje su vodili sa kraljem Ostojom.

    Novi kralj Tvrtko II je imao slično nepopustljiv stav kao i kralj Ostoja pa su i pregovori zapeli. Pregovaranja su se otegla na celu 1404. godine i tek u maju 1405. godine postignut je dogovor. Pitanje je da li bi i tada bio sklopljen mir da nije do Bosanaca stigla vest da kralj Žigmund priprema vojsku i da je samo pitanje dana kada će udariti na Bosnu. Žigmund se zaista pripremao, a svoje namere nije krio već je sasvim otvoreno o tome obaveštavao grad Prešovu da će uskoro da "sa moćnom svojom vojskom pođe protiv svoje kraljevine Rame ili Bosne, da se isprave i obnove granice njegova kraljevstva".

    Bilo je od samoga početka sasvim jasno da će ugarska vojna akcija biti usmerena isključivo ka hercegu Vukčiću jer je Žigmund znao da ono što herceg "zapovedi u Bosni sve će biti" (tako kažu Dubrovčani u jednom pismu). Padom Vukčića, mislio je, pašće i Bosna. To je osetio i herceg pa je počeo da traži pomoć od Venecije, Dubrovnika i Ladislava Napuljskog. Venecija i Dubrovnik mu nisu poslali vojnu pomoć, ali su otvorili svoje arsenale i prodavali mu oružje u neograničenim količinama. Ladislav Napuljski je bio konkretniji pa je sa svojim galijama osiguravao sigurnost Bosne sa morske strane. Konačno, u avgustu 1405. godine ugarska vojska je krenula i odmah zauzela Bihać, ali zbog velike pogibije pod ovim gradom nije bilo snage za nastavak akcije. Još je pokušan napad na grad Soko, ali ni to nije uspelo pa je pohod i definitivno zaustavljen. Time je u svemu onome što je te godine preuzeo kralj Žigmund doživeo neuspeh. Ono što je za njega moglo biti još gore jeste činjenica da se pred njegovom navalom do tada nesložna bosanska gospoda odjednom ujedinila. Sada ratna akcija nije više mogla biti ograničena samo na hercega Vukčića već je moralo da se ratuje sa svom bosanskom vlastelom. Što je još gore, Ladislav Napuljski je iskoristio ovaj rat za sebe najpovoljnije što je mogao i Bosanci su ga, kao znak zahvalnosti zbog pružene vojne pomoći, počeli priznavati za svoga zakonitog vladara. U proleće 1406. godine održana je skupština bosanske vlastele sa koje je upućeno jedno poslanstvo Ladislavu Napuljskom. Poslanstvo je zatražilo i dobilo potvrdu starih bosanskih granica "kakve su bile za bana Kulina" kako kaže Ladislav Napuljski u svojoj povelji, a akcenat je stavljen posebno na one granice na severu, prema Ugarskoj.

    Sve to je prisililo kralja Žigmunda da 1406. godine ponovo udari na Bosnu. Ovaj put on nije bio u stanju da lično vodi vojsku već je to prepustio Pipu Spanu, veoma sposobnom italijanskom avanturisti. Ni ovaj pohod nije bio posebno uspešan mada je Pipo Spano mnogo toga uništio i popalio. Između ostalog i dva dvorca kralja Tvrtka II su spaljena, ali bosanska vojna sila je ipak ostala neokrnjena. Iz nekog razloga Pipo Spano je stigao do Bobovca, tu je još uvek boravio kralj Ostoja, i u tvrđavu smestio ugarsku posadu. Osim toga koristio je Bobovac kao bazu za daljnje pljačke po Bosni. Dolazak Pipa Spana u Bobovac nije bio po volji kralju Ostoji pa se on (kralj Ostoja) odlučio na jedan pomalo nerazjašnjen postupak. Uputio je svoga poslanika u Dubrovnik preko kojeg je zamolio da ga prime pod svoju zaštitu. Bilo je to za Dubrovčane sigurno veliko iznenađenje jer su do toga momenta oni sa Ostojom bili u jako lošim okolnostima i otvoreno su jedni drugima radili o glavi. Nakon tolike mržnje sada odjednom Ostoja traži da mu Dubrovnik pruži utočište. Ono što je moglo još više da iznenadi jeste spremnost sa kojom je Dubrovnik ponudio kralju Ostoji utočište. "Primismo i vam učinismo i zapisasmo da morete dojti s glavom i s vašimi i s imanjem u naše mesto u Dubrovnik, i one slobode, na koje su stalno gospoda i vlastela Bosanski prihodili i stojali" odgovaraju mu oni pismom.

    Kralj Ostoja kao da im nije verovao pa je jedno vreme oklevao da li da prihvati utočište u Dubrovniku i na kraju je od svega odustao. Namere Dubrovčana su bile iskrene i oni su stvarno hteli da kralju Ostoji obezbede utočište mada im je na tome u samome početku zamerao vojvoda Sandalj Hranić. Međutim, oni su odbili sve njegove primedbe govoreći da je u Dubrovniku uvek nalazio utočište svaki onaj ko je bežao iz Bosne. Nešto se u međuvremenu desilo jer je i vojvoda Sandalj Hranić izmenio svoje mišljenje pa se na kraju zajedno sa hercegom Vukčićem zalagao da Dubrovnik pruži Ostoji utočište. To što je kralj Ostoja odustao od odlaska u Dubrovnik jeste pomalo nejasno, ali teško je reći da li postoji bilo kakva politička motivisanost takvog postupka. To što je on hteo da napusti Bobovac jeste po svemu sudeći rezultat nekog njegovog sukoba sa neobuzdanim Pipom Spanom. Kako su se u međuvremenu izmirili to je tako nestao razlog njegove namere da napusti Bobovac.

    U to vreme se iščekivao novi napad kralja Žigmunda i to je bio osnovni razlog kojim se rukovodio herceg Vukčić stupivši u dodir sa Turcima. O tome Dubrovčani pišu kralju Žigmundu "da je turski poslanik došao u Bosnu k Hrvoju, a onda će poći ka vašemu veličanstvu, da lažnim obećanjima traži izmirenje između vas i Hrvoja, te bi se tako pod plaštom ugovaranja otezanjem zaustavili sretni poduhvati vašega veličanstva". Dubrovčani su malo preterivali i preuveličavali te kontakte. Turci su bili suviše slabi da pruže bilo kakvu vojnu pomoć hercegu, budući da je kod njih besneo građanski rat nakon katastrofe pod Angorom. Međutim, mogli su da politički posreduju između kralja Žigmunda i hercega Vukčića. Ako su i imali tu nameru nisu je stigli sprovesti u delo jer već tokom avgusta Ugari ulaze ponovo u Bosnu.

    Ovaj put napad je išao sa dve strane. Prva vojska je vršila samo demonstraciju kraj reke Vrbas pokušavajući da skrene pažnju sa pravca pravog napada. Taj pravi udar je vodio lično kralj Žigmund dolinom reke Bosne. Iako je u prvom momentu izgledalo da bi ovaj pohod mogao imati uspeha pravovremena akcija hercega Hrvoja, ali i bolest kralja Žigmunda, zaustavila je celi pohod. Bolestan i bez neke naročite volje, kralj Žigmund je boravio jedno vreme u Bobovcu i tamo se sreo sa kraljem Ostojom. Već umoran od svega, Žigmund je sam zatražio pregovore sa Bosancima međutim sada oni to nisu prihvatali. Tada Žigmund digne ruke od svega pa se tokom oktobra vrati u Budim. Tako je i ova vojna akcija skoro potpuno propala.

    No, ugarski kralj nije tek tako lako odustajao pa već tokom 1408. godine počinju pripreme za novi pohod. Sada je sve to zamišljeno sa mnogo širom osnovom. Uz pomoć novog pape Grgura XII, koji je strašno mrzeo Ladislava Napuljskog, kralj Žigmund je ovaj novi pohod uzdigao na rang krstaškog rata protiv turaka. Radilo se o veštoj podvali. Sakupivši potreban novac i veliku vojsku, kralj Žigmund je ne povede protiv turaka već je usmeri na Bosnu.

    Pohod je zvanično počeo tokom septembra 1408. godine mada je tokom celog leta bilo upada pojedinih jačih odreda ugarske vojske u Bosnu. Bilo je to samo "razmekšavanje" za glavni udar. Po nekim vestima ugarska vojska je brojala preko 60.000 vojnika, pa je sasvim razumljivo da su veoma brzo postignute neke pobede. Najveća je bila ona pod Doborom gde su Bosanci bili strašno poraženi, a zarobljenu bosansku vlastelu (njih 171) je kralj Žigmund na strašan način dao likvidirati. Svima su odsečene glave, a tela sa Doborskih kula pobacana na stene. "Kad se od božjeg rođenja brojala 1405. godina, krenuo je kralj Žigmund u kraljevstvo Bosnu s mnogo vojske, naime sa 60.000 ljudi provalio je u kraljevstvo, jer se ondašnji kralj podigao protiv njega. Zato je ostao u zemlji pune tri godine, leti i zimi, i savladao kraljevstvo i zarobio kralja bosanskoga i odveo ga u Budim. I dao je 126-orici zemaljske gospode odrubiti glavu i pobacati sa visoke stene kod Dobora iz grada u vodu" piše Eberhart Windek. To je sada bio i kraj prve vladavine kralja Tvrtka II.

    Sasvim je sigurno da je u nekim okršajima kralj Tvrtko II bio taj koji je vodio bosansku vojsku, ali navodi da ga je kralj Žigmund zarobio teško da mogu da odgovaraju istini. U onoj zaslepljenosti, da je Tvrtka II stvarno zarobio, verovatno da ga Žigmund ne bi vodio u Budim već bi i njega zajedno sa ostalom vlastelom likvidirao. U svakom slučaju jedno vreme se Tvrtku II gubi trag pa je bliže istini da se on pred ugarskom navalom negde na vreme sklonio.

    Kralj Žigmund je mogao da bude tek delimično zadovoljan sa onim što je do tada uspeo da učini. Njegovi najtvrđi neprijatelji herceg Vukčić i vojvode Hranić i Radenović nisu bili slomljeni i bilo je veliko pitanje da li su oni u sukobu pod Doborom uopšte i učestvovali. Ipak najgore od sve gospode je prošao herceg Vukčić budući da je najviše njegovih pristalica stradalo u ovim sukobima tako da je i njegov položaj sada bio znatno uzdrman. Sve se to veoma brzo osetilo krajem 1408. godine kada su uz podršku svojih pristalica braće Radivojevića (vojvode Đurđa i kneza Vukića) na bosanski presto vraća kralj Ostoja.

    To je sada vreme kada se uzdiže porodica Radivojevića. Negde početkom XIV veka pojavljuje se njen rodonačelnik koji se zvao Bogavac. On je imao dva sina i to Mrdešu i Radivoja. Stariji sin, Mrdeša, bio je nemirnog duha i sklon nasilju. Zbog ubistva nekog mletačkog trgovca došao je u sukob sa banom Stjepanom II Kotromanićem. Izgleda da se iz tog sukoba uspešno izvukao, ali je oko 1358. godine ipak ubijen. Drugi Bogavčev sin, Radivoje, bio je oženjen ženom čije je ime Vlada i sa njom je imao dva sina, Đurđa i Vukića. Oko 1390. godine Radivoje je umro. Nasledio ga je sin Đurađ, a 1390. godine spominje se u jednom dokumentu kralja Tvrtka I. Đurađ je imao rodbinske veze sa Kotromanićima budući da je bio oženjen unukom kralja Stefana Dabiše koja se zvala Vladika. Nakon smrti kralja Dabiše braća su bila pristalice kraljice Jelene (Grube). U samome početku vladavine kralja Stefana Ostoje bili su njegovi protivnici, ali se veoma brzo sa njime izmirili pa su ga pratili u progonstvu 1404. godine. Zna se da su sa kraljem Ostojom boravili jedno vreme u Bobovcu. No, to im nije smetalo da i kod kralja Tvrtka II bude rado viđeni gosti pa se pouzdano zna da je vojvoda Đurađ za njega obavio neke diplomatske misije kod Ladislava Napuljskog. Ipak, braća su se na kraju pokazala kao pristalice kralja Ostoje i njihova je osnovna zasluga da se tokom 1408. godine kralj Stefan Ostoja ponovo dočepao bosanskog prestola. Sve to je braću dovelo do strašnog sukoba sa hercegom Hrvojem Vukčićem, a taj sukob će narednih godina da kulminira.

    10. Ponovo kralj Stefan Ostoja (1409-1418)

    Pobede koje je kralj Žigmund ostvario po Bosni u poslednje tri godine najviše su koristile svrgnutom kralju Stefanu Ostoji. Još od 1404. godine on je čamio u Bobovcu i strpljivo čekao svoju šansu. Ratni pohodi koje su Ugari preduzimali bili su uglavnom usmereni ka hercegu Vukčiću tako da je glavni teret pao na njega i njegove pristalice. Nakon strašnog masakra koji su doživele hercegove pristalice pod Doborom 1408. godine i njegova snaga je klonula. Bez najvećeg dela svojih vernih pratioca on je naglo izgubio svoj uticaj tako da je tu priliku iskoristio svrgnuti kralj Stefan Ostoja i ponovo se vrati na bosanski presto. Odmah te godine (1408.) on biva ponovo biran za kralja. Dubrovnik nije mnogo oklevao pa je nedugo nakon Ostojinog izbora za kralja sa njime uspostavio diplomatske odnose i time ga faktički priznao. Doduše, sve je to bilo nekako oprezno i sa mnogo rezerve jer Ostojino uzdizanje za kralja je bilo još uvek bez dozvole i pristanka kralja Žigmunda.

    Istovremeno sa izborom Ostoje za kralja izvršen je novi raspored političkih snaga u Bosni. Herceg Vukčić je potisnut, a kako je pod Doborom stradao veliki broj bosanske vlastele (listom Vukčićevih pristalica) to je na njihovo mesto došlo do tada mnogo onih koji su bili sasvim nepoznati. Svakako najveći uticaj su ostvarila braća Radivojević kojima je kralj Ostoja bezmerno zahvalan. "Kada smo od Bosanaca bili prognani i boravili u nekom mestu zvanom Bobovac, te smo njihovim nastojanjem i vernom službom prema nama opet bili postavljeni u naše kraljevstvo, kao onaj, kome dolikuje kraljevati" zahvaljuje im se kralj Ostoja u jednoj povelji. Naravno da Radivojevići nisu propustili da ovu svoju pomoć i bogati naplate pa im je kralj Ostoja darovao mnoge teritorije od kojih su neke oduzete od do tada neprikosnovenog hercega Hrvoja. Ono što je bitno jeste da se uz Ostoju počeo pojavljivati i njegov sin Stjepan (kasniji kralj Stefan Ostojić).

    Najveći problem u to vreme za kralja Ostoju bio je ugarski kralj Žigmund koji nikako nije odobravao upravo izvedenu promenu kralja u Bosni. U to vreme je bilo sasvim jasno da kralj Žigmund nema nameru da na bosanskom prestolu drži i jednoga Kotromanića već da želi da se sam kruniše za bosanskog kralja. U jednoj povelji knezu Nelipcu iz 1408. godine on to sasvim jasno kaže: "te se obavezao, da će, kada se (Žigmund) okrunimo krunom rečenoga bosanskoga kraljevstva, kao što je nekada kralj Tvrtko kraljevao, ubuduće uvek verno i po naređenju našem i naših naslednika služiti kao i ostali podanici ugarske krune". Za kralja Ostoju je tada bio poseban problem to što su mnogi bosanski velikaši postepeno prelazili na stranu kralj Žigmunda. Tako je učinio i herceg Vukčić. Njegov prelaz na stranu kralja Žigmunda je bio veoma dramatičan, ali sasvim očigledan primer kako se sklapaju politički sporazumi i između najvećih neprijatelja. Evo kako je to bilo.

    Krajem 1408. godine u Budimu je kralj Žigmund slavio rođenje svoje ćerke Elizabete (kasnije ugarske kraljice). Usred slavlja, nenajavljen, iznenada se pojavio herceg Vukčić. Kralj Žigmund se nije mnogo iznenadio, ili se barem pretvarao tako, već je hercega primio izuzetno lepo i potvrdio ga u svim dotadašnjim zvanjima i naslovima. Očigledno mu nije smetalo to što je većinu titula herceg Vukčić dobio od njegovog (Žigmundovog) ljutog neprijatelja, Ladislava Napuljskog. Ni to nije bilo sve. Izgledalo je kao da Žigmundova milost nema granica pa je hercega izabrao za kuma svoje ćerke i uvrstio u vitezove zmajeva reda koji je tada formiran. Sve u svemu bio je to doček, ali i politički uspeh o kojem herceg Vukčić, posle toliko godina neprijateljstva sa kraljem Žigmundom, nije mogao ni da sanja. Osim hercega Vukčića bio je tu i vojvoda Sandalj Hranić koji je takođe priznao kralja Žigmunda za svoga gospodara, ali nije uspeo da izmami toliku milost kao što je to uspeo herceg.

    Sa ovim razvojem događaja kralj Žigmund je bio izuzetno zadovoljan i on o tome ne propušta da obavesti Trogir: "Ne sumnjamo da ste čuli, da je ugovoren mir, savez i sloga između nas i gospodina Hrvoja hercega splitskoga i čitavog našeg kraljevstva bosanskoga". U tome momentu on je pomalo precenio značaj toga što su mu prišli herceg Vukčić i vojvoda Sandalj Hranić verovatno očekujući da će nakon toga dalmatinski gradovi i cela Bosna da mu kao zrela kruška padnu u krilo. Njegova računica se pokazala tek kao delimično tačna jer su ga Trogir, Nin i Šibenik zaista priznali za gospodara odbacujući vlast Ladislava Napuljskog. Međutim, Zadar, Novigrad, Vrana i ostrvo Pag su ostali izvan njegovog dometa ne želeći da čuju za ugarsku vlast. Osim toga u Bosni je ovaj preokret u ponašanjima hercega Vukčića i vojvode Hranića u najvećoj meri iskoristio kralj Ostoja. Još više je učvrstio svoj položaj u Bosni jer očigledno je da Bosanci nisu nikako želeli da idu pod ugarsku vlast. Videvši sve to i vojvoda Sandalj Hranić se predomislio i tokom 1409. godine napustio je kralja Žigmunda pa ponovo prišao kralju Ostoji. Skoro sva bosanska vlastela "rusaga bosanskoga opet hteše i poljubiše gospodina kralja Ostoju za svoga gospodina" kažu Dubrovčani u jednom pismu.

    Sada je nakon svega mogao kralj Žigmund da sabere šta je sve uspeo da dobije, a šta da izgubi. Bilo je sasvim jasno da su njegovi vojni pohodi u Bosnu doneli nekoliko lepih pobeda, ali sve ono što je dobio na vojnom polju sada je gubio politički. On se veoma obradovao kada mu je prišao herceg Vukčić misleći da će preko njega lakše zadobiti dalmatinske gradove i Bosnu. U praksi to se pokazalo potpuno obrnuto. Tek je sada mogao da vidi, ali oseti koja je bila greška to što je onako divljački masakrirao toliku bosansku vlastelu pod Doborom. Mnogobrojna njihova rodbina je gorela od želje za osvetom, pa nije ni čudo što se bosanska gospoda sada sasvim priklonila kralju Ostoji videvši u njemu borca protiv Ugarske. Žigmundov uspeh sa dalmatinskim gradovima je bio tek polovičan, a ono što je najgore u svemu bili su upravo pregovori koje je započeo Ladislav Napuljski sa Venecijom. Uvidevši da mu dalmatinski gradovi donose samo neprilike, Ladislav Napuljski je jednostavno gradove Zadar sa Novigradom, Vranom i ostrvom Pagom i sva ostala prava na Dalmaciju prodao Veneciji (jul 1409. godine). Sada je kralj Žigmund dobio mnogo ozbiljnijeg protivnika (Veneciju) od onoga kojeg je do tada imao (Ladislava Napuljskog).

    Sve ga je to izazvalo da ostvari još jedan vojni pohod na Bosnu. U martu 1410. godine krenula je ugarska vojna armada na Bosnu, a napad je išao iz više pravaca. Uspeha je bilo, mada je ratna sreća bila promenljiva budući da su Bosance pomagali Turci. Kako je sve išlo dosta traljavo tokom septembra u Bosnu je stigao i kralj Žigmund. Tada je izgleda postignuto neko pomirenje i utanačeno je da se Žigmund kruniše za kralja Srbije i Bosne. Međutim, sve to Bosanci nisu shvatali mnogo ozbiljno i shodno tome nisu ni poštovali taj dogovor pa je ugarski pohod morao da bude ponovljen naredne godine (1411.). Sada je kralju Žigmundu već bilo svega dosta pa je čvrsto odlučio da se kruniše za bosanskog kralja i da time sve to jednom za sva vremena okonča. To je sada uplašilo kralja Ostoju jer bi krunisanjem Žigmunda za kralja u Bosni bilo dva kralja. Takva situacija bi izazvala podele među bosanskom vlastelom, a zatim i rat sa Žigmundom, koji on (kralj Ostoja) nema šanse da dobije. Krajnji rezultat bi bio da ponovo on (kralj Ostoja) bude zbačen sa bosanskog prestola. Želeći da se po svaku cenu izvuče kralj Ostoja, koji i inače po pitanjima svoje vlasti nije imao mnogo skrupula, se prikloni Žigmundu i prizna ga za gospodara. Time je Žigmund bio sasvim zadovoljan i odustane od krunisanja pa Ostoju prizna kao bosanskog kralja. No, da bi Bosnu konačno i do kraja umirio Žigmund je iz njenog sastava izdvojio Usoru i Soli i direktno ih pripojio Ugarskoj. U Usoru je postavio Ivan Gorjanskog dok je Soli dobio Ivan Morović. Grad Srebrenicu je takođe oduzeo i poklonio je despotu Stefanu Lazareviću, što Bosanci nikada nisu mogli da prebole. Od tada pa nadalje to će biti kamen smutnje između Bosne i Srbije.

    Na kraju, kralj Ostoja je mogao da bude ipak zadovoljan, barem što se tiče svoje lične vlasti. Uprkos brojnim porazima koje je imao u sudarima sa ugarskom vojskom sačuvao je bosansku krunu, a imao je pod svojom ličnom vlašću gornju Bosnu i Hum sa Trebinjem i Podrinjem. Veliki teritorijalni komadi su otkinuti od Bosne, ali kralj Žigmund ipak nije išao do kraja i srušio kralja Ostoju, mada je u tom momentu to mogao.

    U proleće 1412. godine u Budimu je održana svečanost povodom izmirenja kralja Žigmunda sa poljskim kraljem Vladislavom Jagjelom. U sviti koja je pratila kralja Žigmunda nalazili su se svi njegovi istaknutiji vazali. Među njima posebna mesta su zauzimali despot Stefan Lazarević, bosanski kralj Stefan Ostoja, vojvoda Sandalj Hranić, knez Pavle Radenović i herceg Hrvoje Vukčić. Nekako od toga vremena i vojvoda Sandalj Hranić postepeno biva pridobijen od Žigmunda i postaje njegov verni vazal. Ulogu u tome je sigurno odigrao despot Stefan Lazarević za čiju je sestru Sandalj Hranić bio oženjen. To je sve dovelo do toga da je vojvoda Hranić počeo da vojno pomaže despota Stefana u okršajima sa Musom, jednim od pretendenata na sultanski presto. "Despotu je došao u pomoć iz Bosne Sandalj Hranić i vojvoda Petar s mnogo vojnika, a iz Ugarske mu je isto tako došao u pomoć Ivaniš Morović" (Mavro Orbin). U to vreme despot Stefan je aktivno učestvovao u građanskom ratu u Turskoj pomažući Musinog brata Mehmeda, a ta pomoć je rezultovala velikom bitkom kod Čamorlua pod planinom Vitošem gde je Musa bio ubijen. Upravo u toj bitci učestvovali su i vojni odredi koje je poslao vojvoda Hranić.

    To što je vojvoda Sandalj Hranić ratovao po Srbiji iskoristio je herceg Vukčić i sa svojom vojskom provalio u zemlje vojvode Hranića i strašno ih popalio i opljačkao. U to vreme kralj Žigmund je bio odsutan iz zemlje (od 1412. godine pa do 1419. godine) što je bila idealna prilika da se herceg Vukčić kod njega optuži osim za ovaj upad i za još mnogo čega. Bilo je mnogo onih koji su ga optužili želeći da mu se na taj način osvete. Od svih optužbi najstrašnije je bilo jedno pismo koje je jasno govorilo da herceg Vukčić održava veze sa Turcima i da ih je pozivao da napadnu na zemlje kralja Žigmunda. To je ovome bilo dovoljno da bez proveravanja poveruje u tačnost svega onoga što se prebacivalo hercegu Vukčiću i da ga proglasi izdajnikom. Odmah potom naredio je svojim vojskovođama da napadnu na hercegove zemlje. O tome kralj Žigmund piše: "ipak je taj Hrvoje, zaboravivši na svoje obećanje, pa čak i na dobročinstva njemu od nas pokazana, obnovio svoje staro zlo i odmetništvo, po kojem je još prije nama i našoj svetoj kruni štetio i sa nevernim Turcima šurovao, te ih na propast naših kraljevina i čitavog hrišćanstva pozivao. I sada opet iznova pokušava dovesti Turke i čete drugih varvarskih naroda, kako sam saznao iz verodostojnog izveštaja i takođe glavom se osvedočio, pošto su zarobili nekog službenika njegova i kod njega našli pismo Hrvojevo. kojim je pozivao Turke da provale u naša kraljevstva".

    Split je to odmah iskoristio i već tokom juna 1413. godine javlja Žigmundu da su odbacili hercegovu vlast i priznali njegovu (Žigmundovu). "Da su prošlih dana Splićani hrabro oteli pokornosti i jarmu hercega Hrvoja, kome su već dugo bili podložni, te su se dali pod okrilje vašeg veličanstva" beleže Dubrovački arhivi. Osim toga kralj Žigmund je razdelio povelje po kojima daje svojim vazalima ostale hercegove posede. Ti posedi su još uvek bili pod hercegovom vlašću, ali sada je on izgubio pravni osnov za njihovo držanje. Drugim rečima, kralj Žigmund je ozakonio jagmu za hercegovim zemljama.

    Uskoro su počeli napadi na zemlje hercega Hrvoja. On se branio oružjem, ali isto tako je pokušavao da se pred kralje Žigmundom opravda za one optužbe koje su ga teretile i pretile da ga upropaste. Pokušao je da se pozove i na stare zasluge: "znajte dalje da sam član Zmajevog reda, a po pismenim ustanovama toga reda ne sme se ni jedan član osuditi bez saveta, znanja i suda ostalih članova. Setite se za ljubav svetoga Ivana da sam vam kum". Istovremeno koristi priliku da pripreti sa izazivanjem skandala na stranim dvorovima: "Ako ipak kralj svim ovim mojim navodima, obećanjima i obavezama, a i mojim molbama ne bi hteo pravdi za volju udovoljiti, neka mi ne zameri ni u greh upiše, ako svim hrišćanskim vladarima objavim i razložim zadana mi i neodržana obećanja, obaveze i veru."

    Međutim, ma koliko vešta, ova odbrana nije imala mnogo prilike da bude usvojena iako je bila dobrim delom čak i istinita. Pitanje je da li bi u tom momentu iko bio u stanju da zaustavi ono što se spremalo. Hercegove zemlje koje je kralj Žigmund njemu oduzeo, a onda drugim velikašima i gradovima podelio bile su suviše veliki mamac da bi se sada uopšte nešto moglo preduzeti. Niko nije želeo da ispusti svoj deo plena pa su se optužbe protiv hercega Vukčića, mnoge i izmišljene, samo gomilale. Sada je i on uvideo da na ugarskom dvoru više nema čemu da se nada, pa se stoga obratio onome ko mu je bio na raspolaganju. To su bili najveći neprijatelji kralja Žigmunda, Venecija i Turci, koji sigurno neće odbiti da mu pomognu makar i samo zato da napakoste Žigmundu.

    Dakle, uvidevši da sa kraljem Žigmundom nema pomirenja herceg Vukčić se obratio najpre Veneciji tražeći od njih vojnu pomoć. Njegovo je poslanstvo dva puta putovalo u Veneciju, ali to je bilo sve uzalud. Kada se uverio oni nemaju nameru da se mešaju u ovaj sukob, tada su već imali neke svoje aranžmane sa Ugarskom, zamoli od njih da barem posreduju između njega i kralja Žigmunda.

    Ako već Venecija nije htela da pomogne tu su bili Turci koji su spremno poslali hercegu neke svoje odrede kao pomoć. Koliko je njih stvarno bilo ostaje tajna, mada se u jednom od pisama Veneciji hvali herceg kako mu je turski sultan obećao pomoć od 30.000 vojnika. Turci su došli u Bosnu tek onda kada je herceg Vukčić poslao jednog svoga službenika koji je u maju 1414. godine doveo brojni odred turaka. Odred je bio toliko velik da se mogao podeliti u tri odvojene celine koje su samostalno delovale. Koliko su bili jaki vidi se iz toga da se pred njihovom snagom vojvoda Sandalj Hranić morao povući, a jedan je turski odred stigao pljačkajući čak do Zagreba. "Spomenuti Turci povratiše se iz onih strana u Bosni sa plenom, te poslaše plen iz Bosne kući svojoj, a sami ostadoše sve dosad u Bosni" pišu Dubrovčani ugarskoj kraljici Barbari tokom avgusta meseca. U to vreme turska plima je već jenjavala i oni su se sa svojim plenom postepeno povlačili. Međutim, dolazili su i drugi odredi privučeni mogućnošću relativno lake pljačke.

    Sa jednim od takvih odreda odjednom se u Bosni pojavio bivši kralj Tvrtko II. Sasvim je izvesno da je glavnu ulogu u njegovom dovođenju u Bosnu odigrao herceg Vukčić verovatno očekujući da će tako uspeti da dobar deo vlastele odvoji od kralja Ostoje. U svakom slučaju Turci su bili toliko jaki da je bosanski otpor postepeno počeo da jenjava. Jedan deo vlastele je na kraju ipak prešao na Tvrtkovu stranu, ali sve je to još uvek bilo malo da bi se kralj Ostoja mogao slomiti. Obe strane su bile u tome momentu podjednako jake. Kralj Ostoja se zatvorio po tvrđavama iz kojih nije mogao da izađe, ali ni Turci nisu mogli da ih zauzmu. Vojvoda Sandalj je postepeno odustao od aktivnog otpora i sa velikim poklonima držao Turke na odstojanju. "Kralj Ostoja boravi u svojim tvrđavama, te se ne usuđuje nikako poverovati Turcima. Vojvoda Sandalj dobro se ponaša prema vašemu veličanstvu, otimajući se Turcima sa velikim poklonima" pišu Dubrovčani ugarskom kralju Žigmundu.

    Uvidevši da Bosanci nemaju snage, a ni volje da se više upuštaju u borbe sa Turcima odluči kralj Žigmund da stvar uzme u svoje ruke. Početkom 1415. godine počela se sakupljati velika vojska koju su vodili poznata imena kao što su Ivan Gorjanski, Ivan Morović, Pavle Čupor. Ono što je indikativno jeste da među njima nije bilo bosanskih velikaša. Razlog je bio u tome što je u Bosnu stigla i jedna veoma jaka grupa Turaka koju je vodio Isak beg, pa se većina bosanske vlastele, procenjujući da su Turci jači, pridružila njima. Ugarske vojskovođe su dobro osetile da će se morati boriti ne samo protiv Turaka već i protiv ponovno ujedinjenih Bosanaca. Stoga Ivan Morović pokušava da utiče na kralja Žigmunda javljajući mu "kako je čitava Bosna sada protiv Ugarske i da se Sandalj izmirio sa Hrvojem i da je turski car potvrdio im za kralja Ostoju, pa je opravdano plašiti se da će Ugarska izgubiti ne samo Bosnu, nego i Srbiju, ...". Po svemu sudeći sve je to bila istina i upravo ova ugarska akcija je doprinela tome da Bosanci između sebe ponovo pronađu koliko-toliko zajednički jezik.

    Prva njihova zajednička akcija je trebala da bude otimanje grada Srebrenice od despota Stefana Lazarevića. Ovaj bogati grad je pre nekoliko godina kralj Žigmund oteo Bosancima i poklonio ga despotu Stefanu. Bosanci to nikada nisu preboleli pa su mislili da je ovo dobar trenutak da se grad povrati. Tokom 1415. godine na stanku bosanske vlastele doneta je odluka da se krene u akciju. Međutim, naredni događaji će da ometu ovaj napad tako da će ga tek kralj Tvrtko II, kada prođe više od deset godina od ovoga stanka, pokušati realizovati.

    Tokom jula 1415. godine u Lašvi došlo je do sudara ugarske i turske vojske. Bosanci su pomagali tursku vojsku i izgleda čak odigrali odlučujuću ulogu pri velikoj turskoj pobedi. "Bosanci koji su bili u Hrvojevoj vojsci, videći da su slabiji, pribegoše svom starom lukavstvu. Kada je, naime, pobeda (kako se čita u ugarskoj hronici) već skoro bila na ugarskoj strani, neki Bosanci su se hitro popeli na jedno brdo i stali na sav glas vikati da Ugri beže. To je izazvalo veliku pometnju među Ugrima. I mada su se lavovski borili, ipak, kad su čuli te glasove, i samu su u njih poverovali, i većina ih je počela bežati. Zbog toga je Bosancima uspelo da naprave među njima veliki pokolj i da se vrate kući s velikim plenom" (Mavro Orbin). Naravno da je ovo preterivanje i na neki način pravdanje za ono što se desilo na bojnom polju.

    Ugarski je poraz bio tako temeljan da je većina njihovih vojskovođa pala u tursko zarobljeništvo, ali većina se uspela uz bogat otkup osloboditi. Jedini koji je stradao bio je Pavle Čupor kome se herceg Vukčić na veoma čudan, ali isto tako i svirep način osvetio. "Sa svoje strane, Hrvoje je zadržao kod sebe Ivana, brata Mikleuša Naderšpana, kao i Pavla Čupora. Naredio je da se Čupor zašije u goveđu kožu, te mu se stao podrugivati i govoriti: Vi koji ste u ljudskoj podobi podražavali glas goveda dozvolite sada da taj glas dobije svoj pravi lik. I tako zašivenog udavio ga je u reci" (Mavro Orbin).

    Rezultat ove bitke je bio mnogostran. Kralj Žigmund je sada u potpunosti izbačen iz Bosne i od tada on više neće preći reku Savu. Herceg Vukčić je napravio strašan zločin dovevši Turke u Bosnu jer oni se iz Bosne više nikada neće povući i njihov uticaj će ostati trajan. Sitni razlozi nekih njegovih ličnih osveta uveli su hercega u ono što nije smeo ni pod kojim uslovima uraditi. On se preko Turaka uspeo osvetiti svojim protivnicima, ali Bosne nije zadobio jer su Turci za sebe uzeli sve osim Zapadne Bosne koju su prepustili hercegu. Bila je to suviše velika cena za ono što se tada dobilo. S druge strane, Turci su dobili idealnu bazu za daljnje poduhvate pa su to odmah i iskoristili uputivši se duboko u Hrvatsku doprevši sve do Celja u Štajerskoj. "Bosanski vojvoda Hrvoje ušao je radi zavisti Hrvata i radi bana Pavla sa Turcima u donje strane Hrvatske, i to je bila prva provala Turaka u Hrvatsku" piše hroničar Tomašić.

    Odmah nakon svega ovoga, opšti metež iskoristio je kralj Ostoja ne bi li naplatio stare račune. Prvi koji je to morao da iskusi bio je vojvoda Pavle Radenović koji je mučki ubijen, a organizatori svega su bili kralj Ostoja i vojvoda Sandalj Hranić. O tome je pisao Ivan Gundulić, dubrovački poslanik: "Jutros rano otišao je kralj Ostoja sa svojim sinom jašući u ravnicu. Sa njima je bio knez Pavle Radenović i njegov sin Petar, vojvoda Sandalj i vojvoda Vukmir Zlatonosović, župan Dragiša Dinjičić, knez Vuk Hranić i vojvoda Pavle Klešić. Ja ostadoh kod kuće, da napišem neka pisma, kad odmah dođe k meni sluga kneza Pavla Radenovića. Odmah se digoh i uzjaših konja i pođoh za njima. Stigao sam ih negde kod Sutjeske. Kad sam jašio sa vojvodom Sandaljem, poruči on vojvodi Vukmiru: Gledajte da mi dođete ili ću ja doći vama. Odmah mu dođe Vukmir i sa njim je dugo razgovarao. Kad smo bili blizu mesta, koje se zove Parena Poljana, tamo vojvoda Sandalj izvuče sablju, a za njim učine isto svi njegovi ljudi. U taj mah dade kralj Ostoja sa nekim velmožama svezati kneza Petra (sina Pavla Radenovića) i odvesti ga u Bobovac, a vojvoda Vukmir povuče natrag kneza Pavla, mada sam ga ja molio da ne bude krvi među njima. Meni se sve to činilo kao dečja igra, jer među njima nije bilo nikakvih svađa. Kada je odjednom knez Pavle počeo bežati, ja sam pomislio da će ga zbog toga svezati. Međutim tada dođe knez Vuk i neko od Sandaljevih ljudi odrubi mu glavu; drugi opet odrubi glavu knezu Pavlu i on padne mrtav"

    Objašnjene za ovaj grozan čin poslaniku Gunduliću dao je lično vojvoda Sandalj Hranić: "Jesi li se nadao da ćeš ovo videti? Eto, po milosti božjoj ja činim i vršim pravdu, kako činite i vi gospoda dubrovačka, jer ko izda Dubrovnik, gubi glavu. Tako i ja činim sa drugim nevernim Bosancima". Na kraju Gundulić zaključuje svoje pismo sa razmišljanjima: "Gospodo, po mom mišljenju u ovoj stvari niko nije imao udela osim Sandalja i kralja Ostoje, ..". U ovoj krvavoj političkoj igri velike koriste je izvukao vojvoda Vukmir Zlatonosović i to isključivo zato što nije od samoga početka bio uvučen u zaveru. On je tek to jutro bio obavešten o nameri da se vojvoda Pavle Radenović ubije, a kako se kolebao da li da u tu zaveru uđe, bude mu ponuđeno Grad Olovo. Takvu ponudu nije mogao da odbije.

    Vojvoda Pavle Radenović je imao dva sina i to Petra, kojeg je kralj Ostoja zarobio, i Radoslava. Petar je bio uhvaćen i prisustvovao je očevom ubistvu, a njemu je bila namenjena ne manja grozna sudbina. Trebao je biti oslepljen i utamničen, ali na neki način uspeo se osloboditi tamnice. Nakon toga je sa bratom počeo da traži osvetu sa smrt oca, vojvode Pavla. Od tada ova porodica nosi ime Pavlovića i uglavnom je tako i poznata u istoriji. I oni su, poput hercega Vukčića, kao pomoć dozvali Turke. Opet su počeli okršaji po Humu, Trebinju pa čak i po Podrinju i gornjoj Bosni. U svim tim udarima na naročitoj su meti bile zemlje vojvode Sandalja kojeg su Pavlovići smatrali glavnim vinovnikom očevog ubistva.

    Herceg Hrvoje Vukčić nije uzimao učešća u svim ovim događajima verovatno zbog toga što je tada bio veoma bolestan, a u aprilu 1416. godine je i umro. Iza sebe nije ostavio naslednika sposobnog da odbrani očevo delo. Hercegov sin Balša nije uspeo da zadrži ni jedno jedino imanje u Hrvatskoj i Dalmaciji već samo ona koja je imao u Bosni.

    Ubistvo vojvode Pavla Radenovića izazvalo je još jednu nenadanu svađu i to u okviru kraljeve porodice. Pri organizovanju vojvodinog ubistva o tome kralj verovatno da nije ni razmišljao, ali to će mu na kraju ipak doneti dosta nevolja. Žena kralja Ostoje, Kujava, bila je bliska rođakinja ubijenog vojvode Pavla, a kako je kralj Ostoja bio organizator svega toga, to je trpeo njena stalna prebacivanja. Kada mu je to dosadilo on ju je jednostavno oterao i oženio udovicu hercega Vukčića, koja se zvala Jelena iz roda Nelipčića (leto 1416.). Zahvaljujući ovoj ženidbi kralj Ostoja se uspeo dočepati na veoma lak način velikog dela teritorija koje su ostale iz pokojnog hercega Vukčića. Međutim, kraljica Kujava nije tek tako lako mogla da preboli to što je odjednom na tako drastičan način oterana. To pogotovo nije bilo pravo sinu kralja Ostoje i kraljice Kujave, koji se zvao Stefan (kasnije kralj Stefan Ostojić) i koji se sigurno počeo bojati da bi ovim razvodom i njegova prava na bosansku krunu mogla biti dovedena u pitanje. Postoje neke indicije da je bilo i pobune sa njegove strane, ali da je to sve završeno njegovim pomirenjem sa ocem.

    Sada je u Bosni vladao strahovit haos i u jesen 1416. godine Dubrovčani pišu ugarskoj kraljici Barbari: "Bosna je potpuno opustošena, a vlastela pripremaju međusobnu propast". Taj haos je bio toliki da je čak počeo smetati i Turcima. Zbog toga je sultan Mehmed I rešio da sve to preseče na jedan drastičan način i to tako da uhapsi kralja Ostoju i kneza Dinjičića. Očigledno je njih smatrao za glavne vinovnike celog ovog zla. No, ova dvojica su to nekako doznali i na vreme uspeli da pobegnu."Među bosanskim velikašima planulo je veliko i smrtno neprijateljstvo zbog smrti pokojnog kneza Pavla. Zato je sultan Mehmed I poslao svoja dva poslanika kod pomenutih velikaša ne bi li ih međusobno izmirili. Zbog toga je zakazan sastanak svih velmoža, koji na kraju nije imao uspeha, jer velikaši jedan drugome ne veruju. Govori se, da je na spomenutom stanku bilo dogovoreno da se kralj Ostoja i knez Dragiša Dinjičić zarobe i svežu. Kad su to kralj Ostoja i knez Dragiša doznali, pobegli su sledeće noći sa stanka i zato je i sada bosansko kraljevstvo u najvećem trvenju u rasulu.." pišu Dubrovčani kralju Žigmundu.

    Nedugo potom i sultan Mehmed I je izgubio interesovanje za Bosnu jer se bavio građanskim ratom u Turskoj. "Za sada nema nikakve turske vojske ni u Bosni ni u Raškoj, jer je turski car morao poći u Solun protiv svog brata" pišu Dubrovčani krajem 1416. godine. Svu tu zbunjenost i haos na kraju je najbolje iskoristio kralj Ostoja postepeno lomeći svoje protivnike. Vojvoda Sandalj više nije imao skoro bilo kakvog značaja jer mu je građanski rat, naročito u poslednjih par godina, odneo skoro sve teritorije. S druge strane, uspeo je kralj Ostoja da se na neki nepoznat način izmiri sa sinovima pokojnog vojvode Pavla Radenovića. Šta je bio razlog da se Pavlovići izmire sa ubicom svoga oca ostaje tajna. Činilo se da je kralj Ostoja konačno uspeo da slomi sve oblasne gospodare i da mu treba još malo pa da postigne potpunu vlast nad delovima Bosne koje nisu držali Turci kada iznenada u septembru 1418. godine umre.

    11. Kralj Stefan Ostojić (1418-1421)

    Odmah nakon smrti kralja Ostoje za novoga kralja je izabran njegovi sin Stefan. Po svemu sudeći nekih velikih neprilika i nedoumica oko ličnosti novoga kralja nije bilo i to uglavnom zbog toga što su uz novoga kralja čvrsto stajao Petar Pavlović i knez Dragiša Dinjičić, dok je vojvoda Sandalj Hranić bio potisnut potpuno u drugi plan. To što je Stefan Ostojić izabran za novoga kralja dalo je njegovoj majci, kraljici Kujavi, koju je na nedostojan način oterao kralj Ostoja, priliku da se osveti Jeleni Nelipac, ženi zbog koje ju je muž (kralj Ostoja) oterao. Doduše, ni Jelena Nelipac nije sedela skrštenih ruku pa su u sukobe ove dve žene bile uvučene i neke plemićke porodice. Tokom leta 1419. godine ovaj je sukob okončan tako što je Jelena Nelipac bačena u tamnicu, a to je izazvalo i mali skandal kod Dubrovnika gde Malo Veće zaključuje sa bolom u duši "da je gospođa Jelena zatvorena". Jelena je umrla tokom 1422. godine, a o načinu smrti može se spekulisati i najverovatnije da je kraljica Kujava dala da se ona ubije. I inače uloga kraljice Kujave je u prvo doba velika jer ova žena vlada skoro ravnopravno sa sinom.

    Sama situacija u kojoj se nalazio kralj Stefan Ostojić nije bila ni malo dobra. Turci ga nisu marili, dok je sa kraljem Žigmundom bio u otvorenom sukobu. To neprijateljstvo sa ugarskim kraljem bilo je verovatno presudno kada je donosio odluku da se 1419. godine uplete u rat između Ugarske i Venecije i to kao ugarski protivnik. No, njegovo učešće je više bile demonstracija i to najviše zato da bi "napadno" dokazao da je mletački prijatelj. Cilj svega je bio u tome da od Venecije dobije nekoliko galija sa kojima bi mogao da napada na sa morske strane na posede vojvode Sandalja Hranića. Venecija je sasvim jasno osetila da je kralj Stefan Ostojić suviše slab partner da bi se sa njime upuštala u bilo šta ozbiljnije tako da su započeti pregovori o savezu veoma brzo obustavljeni.

    Glavna nevolja je naletela od Turaka i to odmah u januaru 1420. godine. Na poziv vojvode Sandalja Hranića oni pod vođstvom Isak bega napadaju na one teritorije koje je držao kralj Stefan Ostojić i vojvoda Petar Pavlović. Ovaj put situacija je bila veoma ozbiljna, a turski napad je imao krajnji cilj ne samo pljačku već i uništenje protivnika vojvode Sandalja Hranića. "A što pišete za kneza Petra, naš mu je grad uvek otvoren, ako bi bila takva nevolja da pred Turcima moraju bežati, mi smo zato i pisali gospodinu knezu Petru i Ljubiši Bogdančiću i njegovima, da je Dubrovnik uvek otvoren bio i jeste.." obećavaju Dubrovčani u jednom pismu utočište za vojvodu Petra Pavlovića. Vojno je vojvoda Pavlović bio sasvim potisnut od Turaka i ljudi vojvode Sandalja Hranića, ali još uvek je oklevao da iskoristi ovu ponudu Dubrovnika verovatno očekujući neki preokret. To njegovo oklevanje ga je na kraju i koštalo glave. U jednoj bitci sa Turcima on pogine, a vojvoda Sandalj Hranić se o tome hvali: "kada se Petar Pavlović izneviri caru sultanu, i ubi ga Isak carev vojevoda s carevom vojskom".

    Tako je pala vlast porodice Pavlović, a tu je priliku iskoristio vojvoda Hranić da svoju vlast proširi na najveći deo njihovog zemljišta. Međutim, vojvoda je bio u potpunoj zavisnosti od Turaka, čak u tolikoj da to i sam priznaje kada navodi da sve svoje zemlje drži jedino "milošću i darom božjim i velikoga cara sultana Mehomet-bega...zapisano i utvrđeno vojevodom Isakom". To je rezultovalo mnogobrojnim poniženjima u njegovom odnosu prema Isak begu, koji je u suštini bio pravi gospodar Bosne. Vrhunac poniženja koje je stari vojvoda doživeo od turaka bilo je onda kada je poklonio Dubrovniku grad Soko. Turci nisu bili ovim zadovoljni pa su od vojvode zatražili da ovaj grad od Dubrovnika što prije povrati inače će oni (Turci) da upadnu u njegove (vojvodine) zemlje. Šta je drugo ostalo vojvodi Hraniću već da zamoli Dubrovčane da mu vrate ono što im je nedavno poklonio. "Vojvoda traži natrag tvrđu Sokol, jer ga sultan optužuje da je tvrđu da ljudima podložnim Ugrima, naime Dubrovčanima, i zato je sultan naredio Ishaku Turčinu da pohara Dubrovački kotar" pišu o tome Dubrovčani. Na kraju je vojvoda Hranić morao oružanim putem da uzme Soko.

    Nekako u to vreme, proleće 1420. godine, u Bosni se opet pojavljuje kralj Tvrtko II i sa sobom donosi nove nemire. Već u kasno leto kralj Stefan Ostojić kao da ostaje bez pristalica jer kralj Tvrtko II se nalazi u Podvisokom okružen sa mnogobrojnom vlastelom među kojima su najistaknutiji Zlatonosovići, Dinjičići, Radivojevići, Mirkovići, Klešići i svi oni koji su do pre par meseci bili uz kralja Stefana Ostojića. Tvrtko II se tada potpisuje na povelje sa "Bogom postavljeni kralj Tvrtko Tvrtković, milostiju božjom kralj Bosni i k tomu". Po svemu sudeći tada je održan stanak bosanske vlastele i kralj Stefan Ostojić je svrgnut dok je Tvrtko II ponovo proglašen za bosanskog kralja. Njegova je snaga u odnosu na snagu kralja Stefana Ostojića neprestano rasla tim više što ga je od samoga početka podržavao vojvoda Sandalj Hranić, a ovoga opet Turci. Jedini koji je stajao uz kralja Stefana Ostojića bio je vojvoda Radoslav Pavlović. No, sve je bilo gotovo onda kada je između vojvode Hranića i vojvode Radoslava Pavlovića došlo pomirenje (tokom oktobra 1420.). Sada je to moglo da znači da i Pavlovići napuštaju kralja Stefana Ostojića. Već u novembru te godine knez Radoslav Pavlović naziva kralja Stefana Ostojića "bivšim kraljem". Bilo je očigledno da je kralj Stefan Ostojić izgubio i poslednje svoje pristalice.

    Međutim, na neki čudan način kralj Stefan Ostojić se još uvek održavao u Bosni, mada sa sve manjim brojem pristalica, pa se njegovo ime pronalazi u još nekoliko dokumenata. U aprilu 1421. godine on čak u Veneciju šalje svoga pregovarača i oni ga (iako već je tog momenta on već bivši kralja) prihvataju za ozbiljnog partnera, što znači da se njegova snaga još uvek nije istopila. No, to je bilo poslednje o njemu što se sigurno zna. Te godine on nestaje iz svih dokumenata pa je pretpostavka da je tada i umro.

    12. Ponovo kralj Tvrtko II Tvrtković (1421-1443)

    U proleće 1420. godine Tvrtko II je bio izabran za bosanskog kralja, a u jesen 1421. godine se krunisao. Od samoga početka sa Dubrovnikom održavao je dobre odnose i to je bio razlog što su ga Dubrovčani pozivali da ih poseti: "A da vam još više možemo pokazati dobru volju i pravu ljubav, koja vlada i vlastela dubrovačka u srcu gaje prema vama, mole vas da kao dragoga gospodina i dobroga starog prijatelja, da izvolite doći u Dubrovnik, vašu i vaših predaka kuću, i da se veselimo zajedno sa vašim veličanstvom i da se setite dobre uspomene na gospođu Jelisavetu vašu prababu, vašega dedu gospodina Vladislava, i bana Stjepana, vašega strica, i svetlog vladara kralja Tvrtka". Iz nekog razloga kralj Tvrtko II nije prihvatio ovu ponudu i nije dolazio u Dubrovnik, a najverovatnije stoga što se bojao kuge koja je tada besnela po Republici.

    Sa Venecijom su odnosi Tvrtka II bili još i bolji. Oni su čak toliko uznapredovali da je Venecija bila umešana i oko Tvrtkovih nastojanja da se oženi sa jednom princezom iz italijanske porodice Malatesta. Delimično i zato Tvrtko II je početkom 1423. godine sa njima sklopio savez koji je bio usmeren protiv kneza Nelipca. Ovaj savez nije bio baš rado prihvaćen od strane bosanske vlastele pa je i to bio razlog zbog čega on nikada nije bio sproveden u delo. Osim toga, u samome jeku priprema za pohod, Turci su upali u Bosnu pa je kralj Tvrtko II imao preča posla.

    Svi ovi pregovori koje je kralj Tvrtko II imao sa Venecijom nisu ni u kom slučaju odgovarali Dubrovniku. Kod Dubrovčana je postojao stalni strah od ambicija koje su dolazile iz Venecije i koje su bile u suprotnosti sa dubrovačkim interesima pa je ovo približavanje Tvrtka II i Venecije moglo za njih biti opasno. Zbog toga su odnosi između Dubrovnika i Tvrtka II počeli da se postepeno zatežu, a Dubrovčani su počeli da potpiruju kod bosanske vlastele nezadovoljstvo prema Tvrtku II. Vrhunac je došao kada se odjednom pojavio Vuk Banić Kotromanić, nezakoniti sin kralja Tvrtka I kojeg je ovaj imao sa nekom ženom koja se zvala Grubača. Izgledalo je da Vuk ima nekih ambicija u vezi bosanske krune pa je jedno vreme bio veoma aktivan održavajući vezu sa nekim bosanskim velikašima, ali i sa bivšom kraljicom Kujavom. Međutim, uspeh mu je bio slab pa je morao iz Bosne da pobegne u Dubrovnik koji mu je spremno pružio utočište. Vuk je kasnije pokušao da iz Dubrovnika nastavi sa svojim aktivnostima pa se čak i dopisivao sa vojvodom Hranićem i porodicom Zlatonosović. Kada je to saznao, kralj Tvrtko II je tražio od Dubrovnika da mu ga izruče. Međutim, Dubrovnik je to odbio, ali je opomenuo Vuka da više ne spletkari inače će mu otkazati gostoprimstvo.

    Pravo iskušenje je naletelo u proleće 1424. godine upadom turskih četa koje je vodio Isak beg. No, kralj Tvrtko II je pokazao potrebnu čvrstinu i suzbio ovaj upad. "Novosti o Turcima su ove: Isak, turski vojvoda sa velikom turskom vojskom prošlih dana ušao je u Bosnu i opljačkao neke zemlje gospodina Tvrtka, bosanskoga kralja. No, kako je gospodin kralj bio dobro snabdeven sa vojskom, nije mu mogao naneti velike štete, nego kolikogod je mogao plena da ugrabi, sa sobom je poneo i otišao iz Bosne" pišu Dubrovčani ugarskom kralju Žigmundu. Ovaj napad turaka, iako nije imao nekih posebnih posledica po Bosnu naterao je kralja Tvrtka II da dobro razmisli. Iz dotadašnjih događaja mogao je jasno uvideti da glavna opasnost ide od Turaka i da mu u odbrani od njih Venecija, sa kojom je dotle održavao tesne veze, niti može niti hoće pomoći. Stoga je trebalo naći odgovarajućeg saveznika koji će biti sigurniji i odlučniji. To je jedino mogla biti Ugarska i njen kralj Žigmund.

    U to doba kralj Žigmund je pripremao vojni pohod na Turke pa mu je svaki saveznik bio dobro došao. Slična je situacija bila i sa kraljem Tvrtkom II koji se spremao za aktivan otpor Turcima. U takvom njegovom naumu jedina prava pomoć je mogla biti ona koja je dolazila iz Ugarske. U jesen 1425. godine sklopljen je i ugovor između Bosne i Ugarske u kojoj je osnovna tačka bila zajednička odbrana od Turaka. Teško da je ovakav jedan krupan događaj mogao proći, a da Turci za njega nisu znali. Do njihove intervencije ipak nije došlo, budući da su oni tada bili zauzeti napadom na zemlje despota Stefana Lazarevića. Tu je sada došao i jedan pomalo nerazuman potez kralja Tvrtka II.

    Videvši da je despot Stefan Lazarević spremio vojsku za borbu sa Turcima i da je zauzet na drugoj strani, padne na pamet kralju Tvrtku II da tu situaciju iskoristi tako da napadne Srebrenicu. Ovaj grad je bio pod Despotovinom već deset godina, a Bosanci nikako nisu mogli da zaborave način na koji je grad od njih oduzeo kralj Žigmund i onda ga poklonio despotu Stefanu Lazareviću. Napad je bio delimično uspešan i grad su Bosanci zauzeli, ali tvrđavu Srebrnik nisu uspeli. Dok su oni opsedali tvrđavu, u Srbiji je despot uspeo da sa Turcima pronađe način da sklopi mir i da onda svu onu vojsku koju je spremio za rat sa njima, okrene na Bosnu. Kralj Tvrtko II se nije uopšte nadao da će u to doba godine despotova vojska uspeti da pređe Drinu tako da se prenerazio videvši ovu vojsku pod Srebrenicom. Bosansko povlačenje se do kraja pretvorilo u divlje bekstvo tako da se despot Stefan dočepao bogatog plena. Ipak, Dinjičići su imali sasvim dovoljno vremena da u potpunosti spale Srebrnicu. "A despot, uzevši vojsku koju beše spremio protiv ovih, pođe na Bosnu. Jer Bosanci, ugrabivši vreme, tada dođoše pod grad zvani Srebrnica. Despot iznenada dođe na reku zvanu Drina za koju su Bosanci mislili da se ne može preći; a kada despot tada naiđe, brzo pređe reku te Bosanci, videvši to, ostaviše sve stanove svoje i pobegoše sa svojim kraljem. A ostade i praćka (tj. top) njihova zvana "humka" zajedno sa drugima dvema. Despot zapovedi da veliku (praćku) nose u Beograd, a ostale (dve) u Srebrnicu, a sam dođe u bosanske krajeve i gonivši kralja, plenjaše. A kralj, koji je bio u jednom od tvrdih gradova, posla poslanika moleći da iziđe" (Konstantin Filozof). Po svemu sudeći tada je sklopljen i mir.

    Negde u proleće 1426. godine i jedno odeljenje turaka od oko 4.000 ratnika upada u Bosnu. Ovi pljačkaši su se zadržali u Bosni sve do avgusta meseca, a kralj Tvrtko II protiv njih nije preduzimao baš ništa. "Skoro čitavog ovog leta u Bosni je bila vojska od nekih 4000 Turaka, a ni gospodin kralj bosanski ni njegova vlastela nisu se usudili protiv njih ništa da preduzmu. Vojvoda Sandalj i vojvoda Radoslav Pavlović takmiče se između sebe. Ovi su Turci dva puta provalili u Hrvatsku, oteli veliki plen i zarobili mnogo Hrvata i Vlaha. Dva puta su opljačkali i krajeve Usoru i Srebrenik. Bili su i u oblasti vojvode Zlatonosovića. Turci su konačno se vratili u svoje oblasti, a nekoliko ih je ostalo u Bosni" pišu Dubrovčani ugarskom kralju. Tada je pod tursku vlast palo i nekoliko gradova, a da bi ih povratili tražili su od kralja Tvrtka II da im isplati 32.000 dukata koje ovaj nije imao.

    Ovaj odred od oko 4000 Turaka nije bio ni u kom slučaju toliko velik da ga organizovana akcija kralja Tvrtka II i njegove vlastele nije mogla suzbiti. Radilo se o nečem drugom. Kralja Tvrtka II je tada mučilo pitanje ko će naslediti kraljevski presto u Bosni budući da on nije imao poroda. Moguće da su rešavanje ovoga pitanje potakli i iz Ugarske pošto da kralj Žigmund još uvek nije zaboravljao da po jednom starom ugovoru sa kraljem Dabišom, nakon Dabišine smrti on (kralj Žigmund) je taj koji nasleđuje Bosnu. U to vreme kralj Žigmund je izgubio interesovanje da se sam kruniše za bosanskog kralja pa je to namenio svome tastu grofu Hermanu Celjskom. Kralj Tvrtko II je relativno lako pristao na takvu kombinaciju i u jesen 1427. godine u Bobovcu potpisuje povelju po kojoj grofu Hermanu Celjskom i njegovim muškim potomcima ostaje čitavo bosansko kraljevstvo za slučaj da on (kralj Tvrtko II) ne bi za sobom ostavio zakonitih potomaka. Naravno da ovo nije moglo da zadovolji bosansku vlastelu koja nikako nije mogla da pristane na to da joj vladar bude neko ko nije iz kuće Kotromanića, tim više ako je još uz to i stranac. Moguće da je i turska provala bila sa time u vezi. Iz protesta niko od vlastele tada nije hteo da pruži bilo kakvu pomoć Tvrtku II da pokuša suzbiti Turke.

    Osim ovoga pitanja zabavljao se kralj Tvrtkom i oko toga kako da pronađe za sebe odgovarajući suprugu. I tu mu je odlučujuću pomoć pružio ugarski kralj Žigmund preporučujući mu svoju rođaku, ćerku Jovana Gorjanskog koja se zvala Doroteja. Tokom avgusta 1428. godine ovo je venčanje obavljeno, ali svadbeno veselje je pomutilo to što njemu nisu prisustvovali najjači velikaši iz Bosne: vojvoda Sandalj Hranić i vojvoda Pavlović. Oni su još uvek bili povređeni, ali za divno čudo još uvek nisu ništa preduzimali. Moguće da su u tome momentu mislili da je Tvrtkovo obećanje kralju Žigmundu samo provizorno, tek toliko da se obezbedi ugarska pomoć. To je bio osnovni razlog da je nedugo nakon ove svadbe došlo i do izmirenja kralja Tvrtka II sa ovim porodicama. Za trenutak je izgledalo da između njih nema bilo kakvih nesuglasica.

    Pravi su problemi počeli 1430. godine kada je vojvoda Radoslav Pavlović napao na dubrovačku teritoriju. Dubrovčani su se pokušali žaliti kralju Tvrtku II na vojvodu Pavlovića govoreći za njega da je to čovek "koji truje svu Bosnu, svakoga ujeda, svakoga udara, prema nikome nije veran, nikome nije prijatelj, pa ni samome sebi". Kralj Tvrtko II je priznao da su Dubrovčani u pravu, ukorio je vojvodu Pavlovića, ali bez turske dozvole (bio je turski vazal) nije smeo da napadne na vojvodu. Na kraju su Dubrovnik i vojvoda Pavlović potražili od sultana Murata II da on bude taj koji će rešiti njihove međusobne razmirice. Sultan je spor rešio u Dubrovačku korist, a vojvoda Pavlović je u ime ratne odštete morao Dubrovniku da preda Trebinje, župu Vrm i tvrđavu Klobuk. Naravno da vojvoda Pavlović nikako nije mogao da bude zadovoljan sa ovakvom odlukom turskog sultana i zbog toga jednostavno odbije da bilo šta od svega toga izvrši. No, sada je pretila opasnost da će Turci silom da izvrše ono što je sultan presudio.

    Iz toga razloga vojvoda Pavlović se pomiri sa kraljem Tvrtkom II, a o tome Dubrovčani sa neskrivenom pakošću navode "kako je prvih dana prošlog meseca Radoslav Pavlović išao kralju, sa njime se izmirio, sklopio dobro prijateljstvo i ugovorio savez protiv svakoga za očuvanje svoje države, i da se govori da je kralj uzajmio Radoslavu jednu svotu novca". Taj novac koji Dubrovčani spominju da je dobio od kralja Tvrtka II kao zajam, vojvoda Radoslav Pavlović je kasnije veoma vešto potrošio tako što ga je razdelio kao mito po podmitljivoj okolini sultana Murata II. Na kraju je to rezultovalo time da je sultan Murat II poništio onu svoju presudu po kojoj je vojvoda Pavlović trebao Dubrovčanima da ustupi Trebinje, Vrm i Klobuk. Sada je sve ponovo vraćeno na početak. Osim toga počelo se govorkati da su kralj Tvrtko II, vojvoda Sandalj Hranić i vojvoda Radoslav Pavlović sklopili savez usmeren protiv Dubrovnika. Bilo je sada Dubrovčanima očigledno da su stvari uzele jedan tok koji je za njih sasvim nepovoljan pa su odlučili da zamole kralja Tvrtka II da posreduje između njih i vojvode Pavlovića. To je bilo upravo ono što su u Bosni i hteli. Krajem 1332. godine mir je postignut, a Dubrovnik je morao popustiti utoliko što je odustao od bilo kakve ratne odštete. Sav ovaj trogodišnji sukob najbolje je okarakterisao upravo vojvoda Pavlović navodeći: "Mi, gospodin Radoslav Pavlović i sin mi knez Ivan učinih razmirje i rat z gospoctvom dubrovačcijem....po nagovoru zlih ljudi, s koga razmirja nijedna korist ne bila jednoj strani i drugoj, već čteta i rasap i manjština". Tu je vojvoda sasvim jasno priznao da rat nije doneo koristi ni njemu, a ni Dubrovniku i da su od njega obe strane imale samo štete. No, trebalo je tri godine ratovanja pa da se tako nešto uvidi.

    Nekako u vreme trajanja ovih sukoba napravio je kralj Tvrtko II nekoliko težih grešaka zbog kojih je imao velikih neprilika i koje će da budu okosnica njegove daljnje vladavine. Dotadašnja politika kralja Tvrtka II se karakteriše velikom opreznošću i pažnjom da ne dođe u sukobe sa velikim plemićkim kućama. Poučen iskustvom svojih prethodnika znao je da je moć velike vlastele suviše velika da bi ih on mogao slomiti i stoga je čitava njegova unutrašnja politika u Bosni veoma pomirljiva i bez većih trzavica. Uglavnom pazio se da se ne zameri bosanskoj krupnoj vlasteli. Stoga i nije jasno koji je to bio razlog koji ga je naterao da istrebi kompletnu porodicu Zlatonosovića. Ta akcija kralja Tvrtka II je ostavila mučan utisak na kompletnu bosansku vlastelu, ali niko, pa čak ni vojvoda Sandalj Hranić, nije reagovao. Međutim, reakcija je došla iz Srbije od despota Đurđa Brankovića sa kojima su Zlatonosovići bili u posebnim odnosima. Tokom 1432. godine došlo je duž srbijansko-bosanske granice do otvorenih sukoba o čemu Dubrovčani pišu: "Nastala je svađa između kralja bosanskoga i gospodina despota srpskoga, koji na granicama svojih zemalja nanose jedan drugome štete i međusobno se uznemiravaju". Za prvo vreme bosanska vlastela je mirno posmatrala ovaj sukob i nije uzimala učešća, ali to nije moglo dugo da traje.

    Kralj Tvrtko II se u samome početku dosta dobro nosio sa despotom Đurđem, ali samo do onoga momenta dok na despotovu stranu nije sasvim otvoreno prešao vojvoda Sandalj Hranić. Osim toga iznenada se u Bosni pojavio sin pokojnog kralja Stefana Ostoje koji se zvao Radivoj. Ponovo je bivša kraljica Kujava bila ta koja je imala značajnu ulogu pri isturanju Tvrtkovog protivkandidata, ali Turci su bili su bili ti koji su ga podržavali i bez kojih njegov dolazak u Bosnu ne bi bio moguć. Da je Isak beg po želji sultanovoj postavio Radivoja za novoga kralja Bosne pišu Dubrovčani: "Sada u Bosni vlada kralj Tvrtko, koji je pritešnjen i svaki ga dan jakom silom napadaju Turci, koji su doveli kao takmaca samome kralju Tvrtku u samom bosanskom kraljevstvu nekoga od bosanskoga kraljevskog roda, imenom Radivoja, i imenovaše ga kraljem, pa ga nastoje utvrditi za bosanskog kralja, i ako dosada nisu zauzeli ni jednog grada samome kralju Tvrtku".

    Ipak, istini za volju, Turci su bili samo izvršitelji, a inicijator svega je bio vojvoda Pavlović. On je bio jedno vreme uz kralja Tvrtka II, ali je vremenom izveo neku svoju računicu i postao njegovim protivnikom. Sada su se odjednom protiv kralja Tvrtka ujedinili protivkralj Radivoj Ostojić, vojvoda Hranić, vojvoda Pavlović i despot Đurađ Branković. Pred takvom snagom on zaista nije mogao ništa.

    Uvidevši da je svaki otpor ovakvoj koaliciji uzaludan, kralj Tvrtko II se povukao u Ugarsku ostavljajući Bosnu. "Tada isteraše Bošnjaci Tvrtka kralja iz Bosne, a to beše drugi Tvrtko" (Klimentović). Ugarski kralj Žigmund, želeći da pomogne svome štićeniku, opremi jednu vojsku i 1434. godine pošalje je u Bosnu. Ostvareno je nekoliko pobeda i Turci su dobrim delom bili istisnuti, ali tog momenta to još uvek nije bilo dovoljno da obezbedi kralju Tvrtku II i povratak na kraljevski presto. To je trajalo sve dok nije 15. marta 1435. godine umro vojvoda Sandalj Hranić. Sada se situacija u Bosni izmenila iz temelja. Nestao je, toga momenta, najjači oblasni gospodar u Bosni što nije moglo da se završi bez velikih potresa.

    Kako vojvoda Hranić nije imao naslednika to ga je nasledio sinovac Stefan Vukčić Kosača. U Bosni trenutno nije bilo Turaka, ali se njihov dolazak očekivao. "Kaže se da će vojvoda Isak doći s vojskom u bosansko kraljevstvo, ali se ne govori sa kolikom i kada. Kraljevstvo bosansko je bez pokreta ili značajnije novosti i posle smrti vojvode Sandalja životari, jer upravo u njemu nema nikakve turske vojske" javljaju Dubrovčani kralju Žigmundu. Svi kao da su nešto iščekivali i niko ništa nije preduzimao. To je bilo dovoljno da se kralj Žigmund pokrene i da pošalje u Bosnu kralja Tvrtka II i da iskoristi taj međutrenutak da obezbedi svome štićeniku učvršćenje na vlasti. Tek što se kralj Tvrtko II vratio u Bosnu počele su međusobne borbe tako što je vojvoda Pavlović navalio na zemlje pokojnog vojvode Sandalja. Da zbrka bude još i veća kralj Žigmund šalje slavonskog bana Matka Talovca da zauzme Hum. No, otpor koji je organizovao naslednik vojvode Hranića, Stefan Vukčić Kosača, bio je suviše jak i ugarska vojska nije uspela da u Humu ništa zauzme.

    Iako je početni otpor Stefana Vukčića bio veoma jak i organizovan bilo je jasno da u tom odnosu međusobnih savezništava on ne može još dugo trajati. Stoga Stefan Vukčić pozove u pomoć Turke i oni odmah dođu pod vođstvom sina Isaka bega koji se zvao Barak. "Za sada nema značajnijih novosti, osim što su Turci, kako neki kažu u broju od 1500, provalili u bosansko kraljevstvo, koji dosad nisu ništa značajnije uradili, osim što su neki kraj opljačkali, a taj je kraj nekih, koji su se odmetnuli od vojvode Stefana, Sandaljevog sinovca, a rekao bih da su Turci došli na njegov poziv" pišu Dubrovčani ugarskom kralju Žigmundu. Dolazak turaka se odmah osetio i Ugri su morali da se povuku iz Huma, a stradale su i zemlje vojvode Pavlovića. Da je turski uspeh bio potpun potvrđuju Dubrovčani javljajući banu Matku Talovcu da je Barak "sa Turcima provalio u Bosnu i u Humsku zemlju i potpuno opljačkao neke zemlje, a sada izgleda da je sa onim Turcima povukao prema gradu Hodidjedu". Sada je ravnoteža snaga, zahvaljujući Turcima, bila u korist Stefana Vukčića Kosače.

    Uvidevši besmislenost daljnjeg ratovanja počele su zaraćene strane da se postepeno približavaju jedna drugoj. Tokom 1346. godine došlo je do pomirenja Stefana Vukčića Kosače sa kraljem Tvrtkom II. To je za Tvrtka II značilo učvršćenje na vlasti i istiskivanje protivkralja Stefana Ostojića, koji je boravio na dvoru Stefana Vukčića Kosače. Nekako od tog momenta počinju događaji u Bosni da idu vrtoglavim tokom sa mnogo aktera i mnogo različitih situacija. Godine 1437. godine umire kralj Žigmund, a nasledio ga je Albert Austrijski. Uskoro se savez između Stefana Vukčića Kosače i kralja Tvrtka II okreće protiv vojvode Pavlovića. Ujedinjeni, uz pomoć turskih odreda, oni tokom 1438. godine otimaju od vojvode Pavlovića celo Trebinje i stave vojvodu u veoma težak položaj.

    Te godine (1438.) umrla je kralju Tvrtku II i žena, a Dubrovčani mu izražavaju saučešće zbog "smrti blažene uspomene pokojne svetle gospoje kraljice, vaše drage žene". Ovaj rat između dve najjače plemićke porodice u Bosni, Kosača i Pavlovića, se konačno završio mirom tokom 1439. godine. Te godine (1439.) sultan Murat II je izvršio i napad na despotovinu Đurđa Brankovića, a u okviru turske vojske su se nalazili i odredi Stefana Vukčića Kosače. Tada je došla i iznenadna smrt ugarskog kralja Alberta (oktobar 1439.) i počeli su neredi po Ugarskoj. To su iskoristili Stefan Vukčić Kosača i kralj Tvrtko II pa su napali na zemlje slavonskog bana Matka Talovca, prvenstveno Omiš. Tokom 1440. godine napao je Stefan Vukčić i Zetu gde je jedno vreme boravio despot Đurađ Branković. Gornju Zetu je stavio pod svoju kontrolu u septembru 1441. godine.

    U svim ovim događajima uloga kralja Tvrtka II je ili mala ili nikakva, mada se on nalazi u nekakvom savezu sa Stefanom Vukčićem Kosačom. Kralj kao da je shvatao svu besmislenost celokupne situacije videvši u Turcima glavnu opasnost za Bosnu, pa stoga i nekakvi njegovi pokušaji da poboljša situaciju. Od novog ugarskog kralja Vladislava je čak tražio vojnu pomoć ne bi li se Turci istisnuli iz Bosne. "Dođe i od kralja bosanskoga sjajno poslanstvo odličnih ljudi. Ovi su pričali o poreklu svoga plemena i istakli da su Bosanci isti pradedovi bili kao i Poljacima, te im je zajednički jezik kojim govore, i da se radi te srodnosti jezika i porekla živo raduje njihov kralj, što je Vladislav - kako se pronela vest - sretan u svojim poduhvatima" (Filip Kalimah). Kralj Vladislav je i sam bio veoma nesiguran na ugarskom prestolu da bi mogao bilo šta čvršće obećati i na kraju je sve završilo nekim neodređenim obećanjima. "Nakon toga im zahvališe, što je njihov kralj obećao, da će u zgodan čas pomagati Ugre protiv Turaka, pa ih ohrabriše, da kralj do kraja ustraje u toj zamisli. Nakon toga je utvrđen ugovor između kraljeva i kraljevstava" (Filip Kalimah).

    Kralj Tvrtko II je bio dovoljno svestan da uvidi da sve polako ide u propast i da on najverovatnije više neće biti u mogućnosti da bilo šta učini. Stoga i njegove molbe u početku 1442. godine, upućene Veneciji, u kojima on traži za sebe utočište u Republici. Osim toga, kralj Tvrtko II nudi Veneciji celokupnu Bosnu, a ako oni to neće onda ih moli da mu pomognu tako što će mu poslati oružje i druge ratne potrebe. Venecija je obezbedila Tvrtku II i celokupnoj njegovoj porodici utočište, obećala mu oružje, ali odbije da preuzme Bosnu. Kada je dobio ovaj odgovor pokušao je Tvrtko II sa molbom drugačijeg tipa nudeći Veneciji da joj prepusti jedan grad u Bosni u zamenu za jedan u Dalmaciji. Međutim, i tu ga Venecija odbija sa rečima da je ona "uverena da će prejasni kralj svojom velikom mudrošću i najboljim pripremama znati i moći održati i braniti svoju državu, kako su već uradile blage uspomene njegovih prethodnika". Bilo je i više nego očigledno da Venecija nema nameru da se meša u sve ono što se po Bosni dešavalo, verovatno naslućujući bosansku propast i otklanjajući od sebe preuzimanje bilo kakvih obaveza.

    Nakon svih ovih razočarenja došla je i iznenadna smrt kralja Tvrtka II za koju se misli da je došla polovinom 1443. godine. Teško je odgonetnuti kakvom je smrću umro tim više što letopisac Klimentović navodi: "Tada ubiše Bošnjaci istoga Tvrtka drugoga, kralja bosanskoga".

    13. Kralj Stefan Tomaš Ostojić (1443-1461)

    Kralj Tvrtka II nije ostavio zakonitog naslednika, ali, po ugovoru koji je sklopljen sa Ugarskom, presto u Bosni je trebao da nasledi grof Herman Celjski. Kako je u to vreme grof Herman bio već mrtav to su shodno nekoj logici njega, kao kandidata za kralja u Bosni, trebali da naslede njegovi potomci. Međutim, o grofu Celjskom, kao bosanskom kralju, niko u Bosni nije ozbiljno razmišljao ni dok je on bio živ, a sada još i manje. Bosanska vlastela nije imala namere da bilo koga vidi na bosanskom prestolu osim onoga ko pripada porodici Kotromanić. Osim toga postoje indicije da je nešto prije smrti, kralj Tvrtko II sebi odredio naslednika u nezakonitom sinu kralja Stefana Ostoje koji se zvao Tomaš. Tako je i bilo. U novembru 1443. godine izabran je Tomaš za kralja Bosne.

    To je sada izazvalo nove zaplete budući da je kralj Ostoja imao još jednog sina i to Radivoja koji je do toga momenta imao nekih akcija oko bosanskog prestola i nije se hteo tek tako odreći toga da krunu uzme za sebe. Kako je uz sve to bio i turski favorit to je izbor Tomaša za bosanskog kralja mogao izazvati i njih. S druge strane, ni najjači velikaš u Bosni, Stefan Vukčić Kosača, nije bio konsultovan pri izboru Tomaša za kralja pa se i sa te strane pojavio jak protivnik.

    Sve to je jako komplikovalo situaciju jer izborom Tomaša bosanska vlastela je sasvim otvoreno pokazala protivturski stav, ali i nezadovoljstvo onim ponašanjem koje je do toga momenta pokazivao Stefan Vukčić Kosača. To je izazvalo Stefana Vukčića Kosaču da otvoreno istupi protiv upravo izabranog kralja Stefana Tomaša, pa je u okviru toga tražio od Dubrovnika da ne priznaju novog kralja. No, Dubrovnik je to odbio, a nije propustio priliku da se pohvali kralju Tomašu kako su ga podržali onda kada je bilo najteže: "kako, kada je nedavno umro dobre uspomene kralj Tvrtko, Dubrovčani nisu hteli čuti ni slušati neka poslanstva i reči, koje su im poručivali kralj Radivoj, vojvoda Stefan i neki drugi, koji su ih molili, da vam ne damo dohodaka ni da vas priznamo za kralja".

    Snaga Stefana Vukčića Kosače i protivkralja Radivoja nije bila ni u kom slučaju za potcenjivanje, ali kako oni u tom momentu nisu uspeli da obezbede tursku pomoć, Turci su tada trpeli napad Ugarske (tzv. "duga vojna"), to se kralj Tomaš osećao dovoljno sigurnim da i sam pokrene neke akcije protiv njih. Tada se pojavio i Ulrih Celjski, kao naslednik Hermana Celjskog, i zatražio da bosanska kruna pripadne njemu, a sve shodno ugovoru iz 1427. godine. Veliko je pitanje kako bi kralj Tomaš uspeo da i ovu opasnost prebrodi da ga nije pomogao Janjoš Hunjadi. U to vreme smutnji u Ugarskoj, Janjoš je bio dovoljan moćan da ugarskom kralju Vladislavu nametne to da prizna Stefana Tomaša za bosanskog kralja. Time su otpale i aspiracije grofova Celjskih.

    Za ovu uslugu kralj Tomaš je bio beskrajno zahvalan Janjošu Hunjadiju i to ne krije u jednoj svojoj povelji iz juna 1444. Tu on navodi kako ga je kralj Tvrtko II odredio za naslednika na bosanskom prestolu, ali da bez pomoći Hunjadija ne bi uspeo da to i ostvari. "Mi, Stefan Tomaš, kralj bosanski, javljamo ovim svima, kojih se tiče, da pošto je presto ovoga našega bosanskog kraljevstva po smrti slavne uspomene svetloga gospodina Stefana Tvrtka, poslednjeg kralja, našega predragoga strica, bilo ispražnjeno, a ja sam po njegovoj smrti i njegovoj odredbi ostao gospodar gradova i krunskih dobara istoga kraljevstva; to je presvetli vladar i naš milostivi gospodar gospodin Vladislav, kralj Ugarski i poljski, po posebnom savetu, dobroj volji i odredbi poštovanoga gospodina Janjoša Hunjadija, vrhovnog vojvode kraljevih vojski, nas svečano za kralja rečenoga kraljevstva bosanskoga postavio i potvrdio". Da ove reči ne bi bile samo prazna zahvalnost kralj Tomaš se ubuduće obavezuje prema Janjošu Hunjadiju: "U želji, da se mi za toliku ljubav i sklonost odužimo, obavezujemo se Janjošu Hunjadiju, da ćemo verno služiti rečenome kralju i kruni njegovoj, a vojvodu Hunjadija priznajemo istinitim i vernim prijateljem i bratom,........". Između ostalog kralj Tomaš se obavezuje da će plaćati Hunjadiju 3000 dukata svake godine, pomagati ga u svim njegovim poduhvatima i obezbediti mu u svakoj prilici boravak u Bosni.

    Time je bila skinuta jedna opasnost, ali ostao je najopasniji od svih: Stefan Vukčić Kosača. Tu nije bilo nikakve mogućnosti za mir između kuća Kotromanić i Kosača iako su se Dubrovčani oko toga trudili. Već početkom 1444. godine počeli su oružani sukobi u kojima je kralj Tomaš imao mnogo uspeha najviše zbog toga što je uspeo da sebi obezbedi pomoć Venecije i vojvode Ivaniša Pavlovića. U toj neravnopravnoj borbi, za veoma kratko vreme, izgubio je Stefan Vukčić Kosača dosta teritorija od kojih su svakako najznačajniji bili gradovi Bar. Omiš i Drijevski trg. Bilo je očigledno da bez turske pomoći on ne predstavlja snagu za respekt. Stoga ne iznenađuje što se obratio Napuljskom vladaru, Alfonsu Aragonskom, kome je ponudio da mu postane vazal, a da ga ovaj za uzvrat pomaže. No, Alfons Aragonski je dosta toga obećao, ali ništa nije bio u stanju i da učini.

    Tokom maja 1444. godine uspeo je kralj Tomaš da od turaka preotme Srebrenicu, ali nije imao nameru da je prepusti despotu Đurđu Brankovića koji je ovaj grad smatrao svojim. U to vreme despot Đurađ je uspeo da obnovi Despotovinu (avgust 1444.), a 10. novembra 1444. godine došlo je i do strašnog poraza krstaške vojske kod Varne kada je poginuo i ugarski kralj Vladislav. Kako despot nije učestvovao u ovoj akciji to mu toga momenta još uvek nije pretila turska opasnost. Stoga se okrenuo ka kralju Tomašu želeći da od ovoga izvuče Srebrenicu na koju je polagao pravo. U jesen 1444. godine despot sklopi savez sa Stefanom Vukčićem Kosačom. Taj savez je odmah rezultovao time što je despot Đurađ uspeo da od kralja Tomaša preotme Srebrenicu.

    Ako je od despota izgubio Srebrenicu, na drugoj strani kralj Tomaš je postigao uspeh tako što je uz pomoć vojvode Ivaniša Pavlovića provalio duboko u oblast Stefana Vukčića Kosače. No, kada se očekivalo da kralj Tomaš do kraja iskoristi ove svoje pobede, odjednom sve je stalo i stvari su krenule neočekivanim tokom. Nekim načinom stupili su u kontakt kralj Tomaš i Stefan Vukčić Kosača i odlučili da se izmire, a da bi to svoje pomirenje učvrstili trebali su i da se orode tako što bi se kralj Tomaš oženio Kosačinom ćerkom Katarinom. No, tu je sada postojala jedna prepreka. Kralj Tomaš je do toga momenta živeo sa nekom ženom koja se zvala Vojača i bila je prostoga roda. Kralj je neprestano izbegavao da je oženi iako joj je to obećao pod uslovom da mu bude verna i da se dobro vlada. Da bi nekako izvrdao to obećanje zatraži kralj Tomaš od pape Eugena IV da ga ovaj razreši ovoga obećanja. Nakon izvesnog vremena papa to i učini. Upravo dok je pregovarao o novoj ženidbi, stigne kralju Tomašu ova papska razrešnica i on otera Vojaču. Sada više nije bilo prepreka za sklapanje novoga braka.

    Venčanje je obavljeno u Milodražu tokom maja 1446. godine, a svečanosti su bile velike jer su se ovim venčanjem mirile dve najjače kuće u Bosni: Kosače i Kotromanići. Ipak, nisu svi bili zadovoljni pa su neki od velikaša bili odsutni i time sasvim otvoreno izrazili svoje nezadovoljstvo. Svakako najistaknutiji među odsutnim je bio vojvoda Ivaniš Pavlović. Odmah nakon svadbe izvršeno je i krunisanje u Milama.

    Sada su bili svi uslovi da u Bosni konačno zavlada mir. To je jedno vreme tako i bilo, a u tom međuperiodu počeo je Stefan Vukčić Kosača da se naziva hercegom svetog Save. Opet su glavnu ulogu odigrali Turci i herceg Vukčić to i ne krije navodeći da je zaslugom sultana dobio tu titulu: "milošću božjom i gospodara velikog gospodina mi cara amir sultan Mehmeta bega mi gospodin Stefan, herceg od svetog Save, gospodar humski i primorski, veliki vojvoda rusaga bosanskoga, knez drinski i veće". Tu su već počeli novi sukobi između hercega Vukčića i kralja Stefana Tomaša, budući da je tom titulom herceg želeo da istakne svoju nezavisnost od bosanskog kralja. To je bila prva nevolja za kralja Tomaša, a druga je naišla onda kada je (1448.) despot Đurađ ponovo uspeo da od njega otme Srebrenicu. Postoje pretpostavke da su u okviru despotove vojske koja je zauzimala Srebrenicu bili i odredi koje je poslao herceg Vukčić. Sada su herceg Vukčić i kralj Tomaš bili opet u otvorenom neprijateljstvu. U novim sukobima, koji su trajali sve do 1451. godine, kralj Tomaš je uspeo da ponovo preotme Srebrenicu, ali i da izgubi neke druge teritorije.

    U februaru 1451. godine dolazi do smene na turskom prestolu kada na mesto sultana Murata II dolazi daleko ratoborniji Mehmed II. Herceg Vukčić je umeo da se odmah približi novome sultanu i da od njega dobije odobrenje da od Dubrovnika otme Konavle. Dubrovnik je pokušao da od Ugarske dobije vojnu pomoć, ali u tome nije uspeo. Krajem juna 1451. godine herceg je napao i zauzeo celo Konavle izuzev gradova Sokola i Cavtata. Sve je tada hercegu išlo na ruku, ali sada su odjednom u okviru njegove porodice izbile neprilike. Njegovom sinu Vladislavu su svojevremeno doveli jednu mladu i lepu devojku kao kurtizanu, međutim herceg Vukčić je bacio oko na nju i preoteo je od sina. To je izazvalo nezadovoljstvo kod hercegove žene Jelene, ali i kod sina Vladislava. Kako on na sve to nije obraćao pažnju i terao po svom, to su mu žena i sin prebegli u Dubrovnik. "Naime, Laonik piše u V knj. da je s nekim firentinskim trgovcima koji su boravili u Stjepanovoj zemlji (koju on zove Sandaljevom) došla i neka raspusna žena. Pa kako su Stjepanu mnogo pričali o njezinoj lepoti, on je pozvao k sebi i toliko se njome zaneo da ju je smesta zadržao na svom dvoru. Stjepanova žena, ozlojeđena zbog toga, više puta ga je opominjala da tu ženu makne iz kuće, a kad on to nije hteo učiniti, pobegla je s jednim svojim sinom u Dubrovnik" (Mavro Orbin).

    Dubrovnik je u to doba bio u teškoj situaciji pa je ovaj dolazak hercegove žene i njegovog sina dočekao skoro sa radošću želeći da pomoću njih suzbiju hercega. Odmah je herceg Vukčić osetio koliko opasno po njega može da bude ako mu sin i žena budu pod kontrolom Dubrovnika. Najpre je pokušao da se izmiri sa ženom i sinom, ali kada nije u tome uspeo zatražio je Dubrovnika da mu ih izruče, no grad to odbije. "Stjepan je uputio tamo svoje ljude da je mole da se vrati kući i da ga ne ozloglašava tako po stranim zemljama. Ali je ona odgovarala da se neće vratiti sve dok ne vidi da je naložnica napustila kuću. Posle toga je Stjepan zamolio Dubrovčane da je silom vrate. Oni mu nisu ispunili molbu, pa se stoga oružjem latio protiv njih" (Mavro Orbin).

    Nakon toga počele su diplomatske aktivnosti u kojima je Dubrovnik pokušavao da na svoju stranu privuče kralja Tomaša, despota Đurđa, a hercegovog sina Vladislava su već imali pod svojom kontrolom. Na kraju, u ovaj opšti haos spletaka, umešali su se Turci i prisilili hercega da Dubrovniku vrati Konavle (1452.). Međutim, herceg nije poštovao svoje obaveze pa je odmah po odlasku turskog poslanika ponovo zauzeo Konavle. No, tada je došlo i do oružnih sukoba sa sinom Vladislavom koji se do toga momenta zadovoljavao samo time da pravi spletke. No, sada je uz pomoć Dubrovnika, vojvode Ivaniša Vlatkovića, kralj Tomaša, Petar Vojsalića udario na oca. Veoma brzo skoro ceo Hum je bio pao pod njegovu kontrolu.

    Verovatno je da bi ovaj savez zbog svoje sveobuhvatnosti i snage došao glave hercegu Vukčiću da uskoro u njegovom okviru među samim saveznicima nije došlo do svađe. Raznorazni interesi onemogućili su ovu koaliciju da posao završi do kraja. Savez se uskoro razbio, a Vladislav je ostao u Humu usamljen nasuprot ocu, hercegu Stefanu Vukčiću. Međutim, herceg je bio suviše slab, a Turci mu nisu nikako hteli poslati pomoć. Stoga je jedno vreme trajao neki prividan mir, sve dok krajem 1452. godine Turci nisu poslali hercegu vojne odrede sa oko 2000 ljudi. Međutim, ni to nije bilo dovoljno pa je početkom 1453. godine herceg morao da odustane od prvobitne namere da zauzme Hum. Ipak Vladislav je bio u lošoj situaciji, a to su primetili i Dubrovčani pišući da vide "slabo stanje gospodina Vladislava i jer je njegova zemlja uništena i ogladnela, i još će gore uništiti, ako rat potraje". Herceg Stefan Vukčić je, nasuprot sinu Vladislavu, uspeo da za sebe izbori dobru politički situaciju jer "nema nijednoga velikaša u Bosni ni u Srbiji, koji bi hteo da naškodi hercegu, a to zato što su ga Turci podržavali i pomagali".

    Sve to je prisiljavalo Vladislava da po svaku cenu sklopi mir sa ocem. O tome kako su tekli ti pregovori herceg Vukčić ovako piše: "Učinih ov naš list otvoren i s našom pečatnjom overen s vsacijem milostivijem srčanijem hotijenjem i pravom roditeljskom istinom ljubvom milost i čast i dobru volju sinu mi knezu Vladislavu, kada dojde ka mni i smiri se prida mnom i dozva do sebe, što je učinio koju sgrijehu gospodaru velikomu (sultanu), i što je učinio bezpravedno i suprotivno meni, roditelju svomu, za toj kada dođe ka mnije s velicijem smijerstvom i dozva po dostojnoj pravdi do sebe, i reče mi postaviti opet u moje ruke vlasteli i ine sluge i gradove i prihodke i vse s čim je odašao bio od mene, i reče mi, da će osim sega biti vjeran polag mene gospodaru velikomu i menije hercegu Stefanu, roditelju svomu, poslušan i ugodan, i reče mi, da će biti skladan i jedinan s mojim sinom i z bratom svojijem s knezom Vlatkom, oba pod moj posluh na službu i na vjernost gospodara velikog". Time su se Vladislav i svi njegovi pobunjenici vratili pod hercegovu vlast, ali on im je za uzvrat priznao sve zemlje i posede. Tada se herceg Vukčić pomirio i sa ženom Jelenom.

    Odmah potom i Dubrovnik je bio prisiljen da pregovara sa hercegom pa je i tu postignut mir (april 1454.). Do kraja se pokazalo da rat nikome nije doneo ništa jer su zaraćene strane bile prisiljene da sve dovedu u ono stanje koje je bilo i prije rata. Herceg se tada veoma čvrsto obavezao da neće započinjati bilo kakva neprijateljstva prema Dubrovniku i da neće mir "potvoriti ni za jednu stvar na zemlji ni za strah ni za blago ni za nijednoga gospodina ni za nijednoga inoga človjeka volju, izloživ (osim) velikog gospodina cara turskoga Mehmed bega".

    Dok su ovi događaji išli, sultan Mehmed II uspeo je da osvoji Carigrad (maj 1453.). Bosanski kralj Stefan Tomaš i herceg Vukčić odmah su sultanu čestitali na ovom uspehu. Nije prošlo mnogo, a njih dvojica su došli u sukob oko baštine pokojnog bana Petra Talovca. Do kraja nijedan od njih nije imao nikakvog uspeha. Tada su (1454.) već i Turci upadali u Despotovinu, a despot Đurađ je morao da beži u Ugarsku. Kako turski napad na Despotovinu nije uspeo u potpunosti to je sultan za 1456. godinu pripremio veliki napad na Beograd. U okviru priprema on je zatražio od bosanskog kralja Tomaša da mu ovaj preda četiri grada, a jedan od njih je trebao da bude Bistrica. Bilo je više nego očigledno da sultan ima nameru da Bosnu u potpunosti osvoji i da mu ovi gradovi trebaju kao baza za taj poduhvat. Stoga se kralj počeo obraćati okolnim zemljama, posebno Veneciji, tražeći od njih pomoć, no u tome je slabo uspevao. Na svu sreću, Turci su pod Beogradom doživeli katastrofu tako da je za izvesno vreme i ta opasnost prošla.

    Kralj Tomaš je tada odjednom dobio ambiciju da on bude vođa hrišćanskoj koaliciji koja će da se bori protiv Turaka. To je bio razlog što se počeo prikazivati kao odlučan protivnik turaka, a takav utisak je ostavio i na izaslanstva koja su mu došla iz Venecije i od pape. "Posetio sam gospodina kralja koji mi je rekao da Turčin smatra ovo kraljevstvo glavnim vratima hrišćanstva i da mu je pre godinu dana tražio četiri grada ovoga kraljevstva, koji su, može se reći, njegovi stubovi, jer dva od njih su usred ovoga kraljevstva, a od drugih dva jedan je ključ Ugarske, a drugi Dalmacije i Primorja. Videći kralj Turčinovu zlu nameru, odgodio je do sada rešenje tog pitanja, dajući mu nade i obećanja. Konačno je došao kraj ovoj stvari i kralj više ne može otezati. Njegova je svetlost odlučio prikloniti se hrišćanima i sasvim se osloniti na papu i druge hrišćane protiv rečenog Turčina.." piše Venecijanski poslanik (jun 1457.).

    Ipak, niko mu nije baš mnogo verovao budući da on nije imao snage ni iz Bosne da istisne Turke, a kamoli da uradi nešto više. Još od početka 1457. godine u Bosni je boravila jedna poveća grupa majstora koje je poslao sultan i koji su gradili brodove na Savi sa bosanske strane. Osim toga pojavio se i jedan odred od oko 8000 turaka koji se trebali da štite radnike, ali i da služe kao stalna pretnja. Sve to je razlog da se papa Kalikst III postepeno ohladio od svoje ideje da kralja Tomaša proglasi "hrišćanskim kapetanom" i da taj naziv usmeri ka Skenderbegu (decembra 1457.).

    Uvidevši da su ove ideje, koje da su uspele mogle od njega da stvore središnju ličnost toga dela Evrope, u potpunosti propale kralj Tomaš je nastavio da zastupa onu sitnu politiku lokalnih zađevica koje je i do toga momenta vodio. Osim sukoba oko Cetinske oblasti (ostavina iza bana Talovca) koji su trajali već duže vreme sa hercegom Vukčićem, počeo je kralj Tomaš da baca pogled na Despotovinu. U januaru 1458. godine umro je despot Lazar Branković (naslednik despota Đurđa), a vladavina je ostala na namesništvu u kojem su bili udovica Jelena, Stefan Branković (slepi) i Mihajlo Anđelović. Bilo je očigledno da despotica Jelena i Stefan Branković imaju nameru da se oslone na Ugarsku dok je vojvoda Mihajlo Anđelović bio turski čovek. Sve je to donosilo samo smutnje u Despotovini što je kralj Tomaš osetio kao svoju priliku.

    Već u februaru 1458. godine kralj Tomaš otima Srebrenicu, a u aprilu iste godine sklapa sa Turcima mir. Istovremeno, vodio je pregovore sa despoticom Jelenom o udaji njene ćerke Mare (imala 12 godina) za njegovog sina Stefana. Ovaj brak je trebao da bude tipično politički jer bi se njime despotica Jelena otarasila vojvode Anđelovića, dok bi kralj Tomaš za svoga sina obezbedio Despotovinu (tačnije: njene ostatke). Ti bračni pregovori su bili prepuni spletaka i različitih interesa. Jedno vreme je kralj Tomaš je počeo da se predomišlja pa dok su još trajali pregovori sa despoticom, počeo je da se obraća papi ne bi li ovaj za njegovog sina pronašao neku italijansku princezu. Sve što je papa mogao da mu ponudi bila je jedna vanbračna ćerka milanskog vojvode, što nije bilo ono što je kralj Tomaš želeo. To je bio razlog zašto se on odmah vratio započetim pregovorima sa despoticom. Međutim, to sve vojvoda Anđelić nije baš tako mirno posmatrao. Osećajući da mu vlast polako klizi iz ruku, on dovede u Smederevo jedan turski odred i oni odmah izvese tursku zastavu. To je bilo dovoljno da izazove njihove protivnike i da turska stranka bude isečena, a Anđelić da bude bačen u tamnicu.

    U tom događaju despotica Jelena je odigrala odlučujuću ulogu namamivši u jednu kulu glavne predstavnike turske stranke. "Lazareva udovica, koja se bila povukla u kulu, videvši takvu pobunu svojih ljudi koju nije bila u stanju da uguši vlastitim snagama, smisli nekako izgovor kojim bi namamila u zamku tog novog vladara. Jednog dana pozva ga prijateljski na ručak u kulu, kuda je on, ne pomišljajući ni na kraj pameti da je posredi prevara, rado došao. Ali ona, čim je stupio u kulu, naredi da ga vežu, te ga onako svezana posla u Ugarsku, gde je bio bačen u tamnicu." (Mavro Orbin). Upravo ova akcija despotice Jelene je navela Turke da ponovo napadnu na Despotovinu, pa se nakon ovoga najnovijeg talasa osvajanja teritorija Despotovine svela samo na Smederevo. Ugari su tada pružili ograničenu vojnu pomoć koja je uspela da Turke zaustavi, ali to je bilo tek privremeno. Bilo je očigledno da će oni uskoro da nastave napad.

    tomasBaš to je bila karta na koju je zaigrao kralj Tomaš. Jasno uvidevši da bez dozvole Ugarske neće uspeti da ostvari svoju zamisao i da sina oženi za Maru Branković, on otputuje lično na ugarski dvor koji je tada boravio u Segedinu (kraj 1458. godine). Tu se kralj Tomaš veoma brzo sporazumeo sa ugarskim kraljem Matijom i dobio od njega pristanak da sina oženi sa Marom Brankovićem. U ovom slučaju ženidba kao da je više odgovarala Ugarskoj negoli Bosni. Naime, bilo je dogovoreno da će Bosna, onoga momenta kada se sin kralja Tomša oženi Marom Branković, preuzeti Smederevo, ali i njegovu odbranu od turske navale koja se očekivala. To je bio razlog zašto su kralja Tomaša još požurivali da što prije preuzme Smederevo. "Naročito vam je poznato, kada nam je pri našem odlasku iz Segedina naložio, da svetloga Stefana, našega voljenog sina, bez ikakva otezanja, što je moguće pre, pošaljemo u grad Smederevo" (iz pisma kralja Tomaša). Možda je kralju Tomašu tada izgledalo da je napravio dobar posao jer je sinu obezbedio titulu despota, ali još u Segedinu je imao razloga da se uveri da se po svemu sudeći preračunao.

    Dok su se dva kralja dogovarala u Segedinu, početkom 1459. godine Turci ulaze u Bosnu i napadaju na Bobovac i Vranduk. U tom momentu u Bobovcu se nalazio "mladoženja" Stefan Tomašević, ali se nešto kasnije uspeo izvući. "U ponedeljak (29. januara) pred našim dolaskom u Jajce provalila je naime velika turska vojska, kad je čula da ćemo doći, u sredinu našega kraljevstva i došla pod naš kraljevski grad Bobovac, u kojem smo, kako smo vam kazali, ostavili našega spomenutoga sina, pa onda je došla pod drugi grad, po imenu Vranduk" (iz pisma kralja Tomaša).

    Čim se izvukao iz opkoljenog Bobovca požurio je Stefan Tomašević ka Smederevu gde je 21. marta 1459. godine obavljeno njegovo venčanje sa Marom Branković. Sa ovim svojim političkim uspehom kralj Tomaš je bio veoma ponosan pa nije propustio priliku da se pohvali: "da je moj voljeni sin, svetli Stefan, uzeo za ženu ćerku pokojnog despota Lazara te je preuzeo čitavo njegovo vladanje u Ugarskoj i Raškoj, u koliko ga Turci još nisu osvojili. Takođe je ugarski kralj Matija ga proglasio despotom mesto svoga tasta Lazara, i to složno voljom svih Rašana". U to vreme kralj Tomaš je sasvim otvoreno istupao protiv turaka pa je čak napadao i mesto Hodidjed gde su se ovi utvrdili. "Kralj je zauzeo predgrađe Hodidjeda, koje je bilo veliko i puno naroda, i spalio ga, a narod delom poubijao, delom poveo u ropstvo" pišu Dubrovčani kralju Matiji. Međutim, i pored svih tih uspeha sve je to bilo jako nesigurno i kralj Tomaš se počeo obraćati papi Piju II tražeći pomoć.

    Strahovanja kralja Tomaša su se veoma brzo ostvarila kada su Turci sredinom 1459. godine banuli pod Smederevo. "Tada turski car Mehmed, videvši do kakvog je stanja došlo u Raškoj i Srbiji, pođe s vojskom protiv Smedereva" (Mavro Orbin). Građani Smedereva i inače nisu bili baš raspoloženi prema Stefanu Tomaševiću i nikako ga nisu mogli prihvatiti za despota. Nije bilo u pitanju samo što je on bio katolik, još više im je smetalo to što im je bio nametnut sa strane. Baš zato i dođe do pobune u gradu i predaje grada sultanu Mehmedu II. "Saznavši to, građani Smedereva iziđoše iz grada, pođoše mu u susret i predadoše mu ključeve grada. Mehmed im podeli mnogo poklona, nekom dade novaca, a nekom posed" (Mavro Orbin). Sultan se pokazao širokogrud i prema despotu Tomaševiću dopustivši mu da sa svojim blagom napusti grad.

    Čuvši o načinu na koji se Smederevo predalo ugarski kralj Matija i papa Pije II svale svu krivicu na despota Tomaševića tvrdeći da su ga Turci podmitili. "Drugi vele da je ovaj grad predao Turcima bosanski kralj Stefan, koji je, kao Lazarev zet i naslednik Raškog Kraljevstva, posle smrti tasta vodio svu upravu u tom kraljevstvu" (Mavro Orbin). Kralj Matija je bio veoma grub nazivajući despotovog strica Radivoja izdajnikom, a E. Silvio nedvosmisleno kaže da je despot Tomašević "dozvao Turke i grad predao za veliku svotu novca". Osim toga pala je na bosanskog kralja Tomaša i ljaga da su Turci po njegovom pozivu došli u Bosnu te iste godine (1459.) i napali na zemlje hercega Vukčića. Tada se odjednom pojavila i opasnost da ga papa zbog navodne izdaje ekskomunicira. Međutim, uskoro se pokazalo da su sve te optužbe protiv kralja Tomaša ipak lažne i preterane.

    Dok su ga na zapadu optuživali da sarađuje sa Turcima, sultan Mehmed II je početkom 1460. godine uputio kralju Tomašu zahtev da mu obezbedi prolaz preko Bosne ne bi li Turci time dobili kraći put za provale u Srem i Slavoniju. Dok se kralj Tomaš razmišljao šta da radi, osvoje Turci Srebrnicu, Zvornik i Usoru. U to vreme Turci su se zavadili i sa hercegom Vukčićem, a on se tek od tog momenta konačno uverio sa koje strane ide prava opasnost. Izgleda da mu je tek Venecija objasnila do čega će dovesti njegovi stalni sukobi sa kraljem Tomašem pišući mu da "nema sumnje da će postojeća razmirica između svetloga gospodina kralja bosanskoga i hercega Vukčića, ako se ne nagode i združe rečena dva gospodina u svrhu spasa i održanja obojice, biti uzrok propasti i rasula države obojice, kao što se dogodilo despotu od Moreje".

    Do pomirenje kralja Tomaša i hercega Vukčića nikada nije došlo budući da je kralj iznenada, u julu 1461. godine, umro. O samoj njegovoj smrti postoje različita mišljenja tim više što je te poslednje godine svoga života (1461.) poboljevao.

    Prva verzija je vezana direktno za borbu oko vlasti između kralja Tomaša i njegovog brata Radivoja kojeg je opet podržavao kraljev sin Stefan Tomašević. "Godine 1461. dana 10. jula ubijen je kralj bosanski Tomaš pred gradom Orahovicom na izvoru reke Une u Hrvatskoj. Rođakinja ovoga kralja bila je neka gospođa Margita od Orahovice, koju su dosada mnogo uznemiravali Hrvati i knezovi Kurjakovići. Ona pak pođe do kralja Tomaša moleći ga, da je oslobodi njezinih neprijatelja. Kralj sakupi jaku vojsku, te sina Stefana i brata Radivoja pošalje u Hrvatsku u pomoć spomenutoj gospođi. No došavši ovi onamo nisu ništa radili, već dan na dan vojsku gubili. Čuvši to kralj Tomaš sam ode u Hrvatsku pod Orahovicu, te izgrdi brata i sina. Bratu reče: Nisi za drugo, nego stoku da paseš., a sinu: Kupiću ti plug, da oreš. Ovima se dade to nažao, te još iste noći pogubiše kralja. Sahraniše ga u Jajcu kod franjevaca, te još isti dan odabran bi sin mu za kralja" (Tomašić).

    Druga verzija za njegovu smrt optužuje ugarskog kralja Matiju kao inicijatora, ali opet su Radivoj i Stefan Tomašević ti koji su ovaj zločin izvršili. "Tomaš se pokazivao na izgled da je u savezu sa hrišćanima, a u stvari je bio više na strani Turaka. To je na kraju bio razlog što je izgubio i život i kraljevstvo. Turski car Mehmed II bio je, naime, došao prerušen u Bosnu da vidi i pokupi podatke o utvrđenjima. U Jajcu ga je poznao kralj Tomaš, s njim se pobratimio (kako je običaj kod tog naroda) i pustio ga da slobodno ode. Kada je to docnije doprlo do ušiju ugarskog kralja Matije, Matija je nastojao na sve moguće načine da se dočepa Tomaša. Ali videći da se on jako pazi, dao je potajno nagovoriti njegova sina Stefana i Tomaševa brata Radivoja da, u interesu hrišćanstva maknu s puta tog verolomnog kralja, obećavajući da će im, ako to učine, pomoći da postanu gospodari Bosanskog Kraljevstva. Ove reči i obećanja Ugra raspališe srce mladića koji je po prirodi bio častoljubiv, tako da je odmah prihvatio predlog. Kralj Tomaš je upravo bio otišao u Hrvatsku da udari na zemlju Bjelaj, pa dok je ležao u krevetu zbog nekog lakog obolenja, noću su ga napali njegov sin Stefan i brat Radivoj. Pošto su ga udavili, razglasili su da se ugušio usled neke svoje stare bolesti" (Mavro Orbin).

    Bilo koja od ove dve verzije da je tačna, a moguće je da nije nijedna i da je kralj poginuo u nekim borbama, one kada opisuju njegovu nedostojnu smrt jasno govore šta su savremenici mislili o njemu. Sva politika koju je kralj Tomaš vodio bila je nedosledna, bez nekog pravca, a nadasve prevrtljiva kakav je bio i on sam. "Među bosanskim kraljevima Tomaš je bio lukav, prevrtljiv i nepostojan u svojim delima" (Mavro Orbin). Bio je pomalo megaloman, ali bez snage, a čini se i sa veoma malo talenta. Ipak, ostaje činjenica da se u tim teškim vremenima uspeo održati jedan dosta dug period, a da on sam na kraljevskom prestolu nije bio ugrožen. Bio je sposobniji da očuva svoju vlast negoli državnu celovitost.

    14. Kralj Stefan Tomašević (1461-1463)

    Kralja Tomaša nasledio je njegov sin Stefan rođen u vanbračnoj vezi sa Vojačom, koju je svojevremeno oterao. U zakonitom braku sa ćerkom hercega Vukčića, Katarinom, imao je kralj Tomaš još dvoje dece i to sina Sigismunda i ćerku Katarinu. Kako je u vreme njegove smrti Sigismund imao 10 godina to nije bilo govora o tome da bi on mogao naslediti bosansku krunu. Osim toga Stefan je postao srpski despot još za života kralja Tomaša i samim time bio predodređen da bude bosanski kralj.

    Prvi nastupi kralja Stefana Tomaševića bili su, gledajući čisto politički, veoma vešti. Najpre je sve učinio da se izmiri sa hercegom Vukčićem, što mu je do kraja i uspelo. Uspešnom izmirenju najviše je doprinela ona pažnja koju je kralj Stefan Tomašević poklonio kraljici Katarini. Mnogi su očekivali sukobe između maćehe - kraljice Katarine i kralja Stefana Tomaševića, budući da se oni za života kralja Tomaša nisu baš trpeli. Kako je Katarina bila ćerka hercega Vukčića to je bilo za očekivati da se u ovaj sukob umeša i herceg Vukčić, naravno, na ćerkinoj strani. Međutim, kralj Stefan Tomašević se pokazao kao mnogo trpeljiviji nego što se to očekivalo pa je sa mnogo takta pristupio maćehi što je dovoljno uticalo na hercega da na kralja blagonaklono gleda. "Ja, videvši ljubav, koju ima prema mojoj ćerki, sa njim sam se izmirio. I tako sam mu odpremio moga sina Vlatka sa drugim baronima na krunidbu" zadovoljno konstatuje herceg Vukčić u jednom pismu.

    Kada je sredio te stvari po Bosni, kralj Stefan Tomašević se okrenuo ka papi Piju II tražeći od njega višestruku pomoć. Najpre napominje da se očekuje turski napad te moli papu da Bosni obezbedi ugarsku pomoć. "Obavešten sam da turski car Mehmed misli idućeg leta da udari sa vojskom na mene i da je sve što je za tako nešto potrebno, pripremio. Takvoj sili ja se ne mogu odupreti. Molio sam Ugre i Mlečane i Đurađa Kastriota (Skenderbega), da mi u ovoj nevolji priteknu u pomoć, što molim i tebe". Osim toga traži od pape da mu pošalje kraljevsku krunu, ali i biskupe koji će pomoći u prekrštavanju bogumila. "Zbog toga, više od svega želim da primim krunu i svete biskupe, što će biti dovoljan znak, da ne nećeš u nevolji ostaviti. Sa tvojom pomoći doneću podanicima veće pouzdanje, neprijateljima veći strah". Kako je kralj Stefan Tomašević znao da u magacinima u Veneciji ima dosta oružja koje je bilo spremno za krstaški rat koji nikada nije pokrenut, a kako je Bosancima oružje bilo potrebno, to moli papu da mu pošalje i oružje. "Za života moga oca bio si naredio, da mu se pošalje oružje, sakupljeno za krstaški rat, a spremljeno u Dalmaciji u mletačkoj ruci, ali to nije bilo po volji mletačkom Veću; zapovedi da se sada meni pošalje".

    Istovremeno kralj Stefan Tomašević se žali papi kako Turci u Bosni sa svojim blagonaklonim postupcima postepeno pridobijaju seljaštvo. "Turci su mojem kraljevstvu podigli nekoliko tvrđava i laskaju seljacima, prikazujući se tobož ljubaznim prema njima i obećavaju, da će svaki od njih biti slobodan, koji kod njih dođe. Ovi su seljaci veoma priprosti i ne shvataju lukavost i turske prevare, te misle, da će ona sloboda, koju im obećavaju, uvek trajati". Interesantan je način na koji kralj opominje papu da turski apetiti nisu usmereni samo na Bosnu i da će nakon njenog osvajanja doći na red i druge zemlje. "Kada bi se Mehmed zadovoljio sa mojim kraljevstvom, a ne bi hteo dalje tražiti, onda bi me mogli prepustiti sudbini, te ne bi trebalo uzbuniti ostalo hrišćanstvo radi moje odbrane. Ali nezasitno vlastoljublje nema granice; posle mene napašće na Ugarsku i Dalmaciju, koja je pod Mlečanima, pa će preko Kranjske i Istre potražiti Italiju, kojom želi zavladati".

    Nešto od onoga što je kralj Stefan Tomašević tražio papa je i ispunio. Krunu mu je poslao i krunisanje je obavljeno u zimu 1461. godine. Krunisanju je prisustvovala najkrupnija bosanska vlastela, a hercega Vukčića je zastupao sin Vlatko. Smatrajući ovaj svečani čin veoma uspešnim kralj Stefan Tomašević se hvali Veneciji "da je bio okrunjen slobodnim pristankom svojih knezova i gospode kraljevstva uz veliko odobravanje i veselje". No, sve ostalo papa nije bio u stanju da ispuni, pa čak ni delimično. Ipak, kralj je bio izgleda zadovoljan.

    Ono što je moglo da pomuti tadašnje dobro raspoloženje kralja Stefana Tomaševića bili su njegovi veoma loši odnosi sa ugarskim kraljem Matijom Korvinom. Ti odnosi su se još više zategli Stefanovim krunisanjem budući da je kralj Matija smatrao njega (kralja Stefana Tomaševića) svojim vazalom, a Bosnu vazalnom državom Ugarske. Kako je krunisanje bilo obavljeno bez njegovog pristanka to je smatrao da je kralj Stefan na taj način izneverio svoje vazalne obaveze. Kako je papa Pije II bio taj koji je poslao krunu i svoje legate da krunišu Stefana Tomaševića to se kralj Matija durio i na njega. Međutim, papa Pije II bio je veoma uporan na tome da izmiri kralja Matiju i kralja Stefana Tomaševića i na kraju je u tome uspeo. U jednom pismu kralj Matija, morajući da popusti, piše papi i prebacuje na način na koji je krunisao kralja Stefana Tomaševića, ali ipak pristaje da bosanski kralj pošalje svoje poslanike i da se postigne izmirenje. "Molim, dakle, Vašu Svetost, da svojim popuštanjem ne dajete previše pouzdanja tome čoveku, te ako su vaši poslanici protiv vaše zapovedi to uradili, opozovite; naročito, one stvari, koje spadaju pod naše pravo, i prepustite ih nama. Uostalom, ma kako stvari dosad tekle, ipak ćemo mi opomene Vaše Svetosti slušati i kralja ćemo milostivo primiti, jer nas upravo sada po svojim poslanicima moli za oproštenje, ali uz uslov da ubuduće verno ispunjava svoje obaveze i da unapred bude poslušan i time popravi što je zgrešio".

    Tokom proleća 1462. godine u Budimu su počeli pregovori, u samome početku veoma teško, ali kada je kralj Stefan Tomašević gurnuo pred kralja Matiju poveću gomilu zlata, zajednički jezik je odmah pronađen. Osim ovoga zlata u neke od bosanskih gradova ušla je ugarska posada, a kralj Stefan Tomašević se morao obavezati da će prestati Turcima plaćati danak te da će se sa Ugrima boriti protiv turaka.

    Interesantno je da je u izvršavanju ovih svojih preuzetih obaveza kralj Stefan Tomašević bio u potpunosti iskren. Odmah je obustavio plaćanje Turcima harača, a sultan je poslao jednog svoga poslanika da vidi zbog čega se iz Bosne ne šalje zlato. Kralj Stefan Tomašević je turskog poslanika poveo sa sobom u riznicu, pokazao mu zlato i rekao: "Eto, harač je sakupljen i spreman; no nije mi ni na kraj pameti, da toliko blago pošaljem caru, a da ga se sam lišim. Jer ako car na mene s vojskom udari, lakše ću mu se odupreti, kad budem imao novaca, a ako bi me nevolja snašla, pa bih morao pobeći u drugu zemlju, sa tim ću blagom živeti mnogo udobnije" (Halkokondila). No, ni turski poslanik se nije našao zatečen ovakvim kraljevim nastupom. "Kad je to čuo turski poklisar, ovako mu je odgovorio: Nema nikakve sumnje, vrlo je lepa i poštena stvar da taj novac ostane kod tebe, kad se to ne bi kosilo s utanačenim ugovorima koje si svojom zakletvom potvrdio. Ali, ako iz pohlepe za novcem budeš i dalje kršio pomenute ugovore u nadi da će ti taj novac doneti neku sreću, bojim se, zaista, da ti se ne desi suprotno. Jer ne mislim nipošto da je zlo posedovati novac, kad bog to hoće, ni lišiti se njega, kad se njemu tako sviđa. Štaviše, smatram da je daleko poštenije i pohvalnije lišiti se novca nego uvrediti onoga koji nam je omogućio da ga stečemo" (Mavro Orbin). U to vreme sultan je bio zauzet drugim poslovima pa je ova neposlušnost kralja Stefana Tomaševića ostala za trenutak nekažnjena.

    Dok je kralj Stefan na taj način pružao otpor Turcima, u Bosni je ponovo došlo do rascepa među vlastelom, ovaj put u porodici hercega Vukčića. Sin hercega Vukčića, Vladislav se po drugi put pobunio protiv oca i nezadovoljan odmah otišao kod sultana tražeći da mu ovaj ustupi vojsku ne bi li od oca dobio ono što je tražio. Za uzvrat je obećao sultanu ukupno 100.000 dukata koje nije imao, ali je obećao da će ih pozajmiti od Dubrovnika i Venecije. Na takvo obećanje sultan je pristao i jednu vojsku sa Vladislavom otpremio u Bosnu. Međutim, zbog nekih sukoba sa Ugarskom ova akcija nije mogla biti odmah izvedena pa je to omogućilo sultanu da počne spletkariti. Ponudi hercegu Vukčiću da on (herceg) isplati sultanu 100.000 dukata ili da mu prepusti gradove Klobuk, Čačvinu i Mičevac, pa će ga u tom slučaju ostaviti na miru. To je bila ponižavajuća ponuda koju herceg nije prihvatio, a uz to bio je ohrabren vestima da će mu Ugarska pomoći, ali i bosanski kralj Stefan Tomašević.

    Kralj Stefan Tomašević se tada odlučio na jedan veoma smeo potez. On je kod turskog sultana uputio poslanstvo koje je trebalo da uglavi petnaestogodišnje primirje. To bi bila olakšavajuća vest za Bosnu, da se nije radilo o turskoj varki. Poslanstvo je zadržavano kod turskog sultana toliko dugo dok se i vojska nije spremila. U međuvremenu je u Bosnu dojavljeno da je primirje na petnaest godina sklopljeno, pa je to tamo odmah izazvalo izvesno opuštanje. Nikome nije palo na pamet da bi to mogla da bude turska varka, a osim toga, to je čudno, nikome nije bilo sumnjivo što se poslanstvo još uvek ne vraća. Kako je ta prevara kod turaka smišljena opisuje Konstantin iz Ostrovice. "Reče Mahmud paša: Šta da radimo? Kakav odgovor da damo bosanskom kralju? Odgovori Isak paša: Ništa više, nego mu dajmo primirje, a sami se krenimo za njima, jer inače bosansku zemlju ne bismo mogli osvojiti, zato što je zemlja planinska, a k tome će imati ugarskoga kralja u pomoći, Hrvate i druge gospodare, i tako će se osigurati da mu se posle ništa neće moći učiniti. Pa zato dajmo im primirje da bi mogli otputovati u subotu, a mi ćemo za njima krenuti u sredu sve do Sitnice blizu Bosne. A niko neće znati na koju stranu će se odatle car okrenuti" (Konstantin iz Ostrovice).

    U maju 1463. godine pokrenuo je sultan veliku vojsku za koju se dugo nije znalo u kome će pravcu da krene. To je naročito bunilo ugarskog kralja Matiju. "Naše su uhode često javljali i tvrdili razne suprotne vesti, da će jednim četama opkoliti Beograd, s drugim da će sa nama započeti bitku, trećima da kreće na neko drugo mesto. Ali je kasnije ova neizvesnost nestala i bilo je jasno, da kreće protiv Bosne, pozvan od nekih izdajica" piše on papi. U to vreme teško da je u Bosni bilo izdajica budući da su se herceg Vukčić i sin mu Vladislav izmirili i da su zajedno pružili Turcima otpor.

    Turski pohod je napre iznenadio vojvodu Tvrtka Kovačevića, poslednjeg iz roda Diničića. Kako je vojvoda verovao u sklopljeno primirje sa Turcima to nije pružao otpor, a Turci su mu na kraju odsekli glavu. "A mi smo išli sve do Bosne. I prispeli smo u jednu zemlju bosanskoga kneza koji se zvao Kovačević i iznenadno napadnut, pokorio se caru. A car je potom naredio da se ovaj pogubi" (Konstantin iz Ostrovice).

    Jedna vojska koju je vodio lično sultan opsedala je Bobovac, dok je druga vojska napala na Jajce gde se zatvorio kralj Stefan Tomašević. Bobovac se branio samo tri dana jer ga je knez Radak predao očekujući nagradu, ali bio je odmah posečen. "Jurišajući na grad Bobovac počeo ga je tući na više načina. Ovaj grad je podignut na jednoj visokoj planini i vrlo je utvrđen po svom prirodnom položaju. Ali Turčin, gađajući neprestano iz artiljerije čije su kugle padale u grad, stvorio je paniku među njegovim braniocima. Pored toga, na čelu ovoga grada nalazio se Radič, koji je ranije bio manihejac, a docnije se počeo pretvarati da je katolik. On je bio potkupljen od Turčina, te mu je predao grad. Zatim je taj isti Radič počeo nagovarati i posadu kule da prekine s pružanjem otpora i da se preda tako moćnom gospodaru. Na kraju, bila je predana Turčinu ta toliko važna tvrđava koja se, kako je bila snabdevena svim potrebama, lako mogla braniti i odolevati neprijatelju dve godine dana" (Mavro Orbin).

    Izgleda da je ovako nagli pad Bobovca iznenadio najviše kralja Stefana Tomaševića koji je očekivao pomoć iz Ugarske. Uvidevši da će Jajce veoma brzo pasti pobegne kralj Stefan Tomašević u grad Ključ. Tu se nije imao nameru dugo zadržavati, ali ga iznenada opkoli turski beglerbeg Mahmud paša Anđelić. "Posle toga je naredio Mehmed-paši da izabere vojsku i da što pre krene put onoga mesta gde se prema obaveštenjima nalazio bosanski kralj. Izvršavajući hitno naređenje svoga gospodara, Mehmed-paša je prešao reku. Kad je došao blizu Jajca, dobio je obaveštenje da se kralj, prešavši reku, sklonio u tvrđavu Ključ, jer nije imao smelosti da beži i pođe dalje da ge ne bi pojurila konjica" (Mavro Orbin). Kako mu je skoro sva vojska koja je bila sa njim isečena, to je kralj morao da pregovara sa Mehmed pašom. Tek kada je paša obećao da će mu poštedeti život kralj Stefan Tomašević se predao. "Bojeći se da neće moći da dugo izdrže opsadu, oni su poručili Mehmed-paši da će se predati, ali da im obeća da će poštovati njihovu slobodu, kao i da se pod zakletvom obaveže da će pustiti na slobodu bosanskog kralja, koji je bio rešen da mu se pod tim uslovima preda. Mehmed je odmah prihvatio ovaj predlog i svečano se zakleo bosanskom kralju" (Mavro Orbin). No, to obećanje nije pomoglo kraljevom stricu Radivoju koji je odmah tu, pod Ključem, likvidiran.

    Tu se kralj Stefan Tomašević gorko prevario. Mehmed paša je zaista održao reč i nije imao nameru da kralju učini bilo šta nažao. Međutim, takvo obećanje koje je Mehmed paša dao kralju strašno je razjarilo sultana Mehmeda II koji je odmah naredio da se kralj Stefan Tomašević likvidira. "Kad je Stefan doveden u tabor cara Mehmeda, ovaj ga jednog jutra pozva k sebi. Ali Stefan, dosetivši se zašto ga poziva, uze u ruku pismo koje mu je paša bio izdao pod zakletvom, psujući i proklinjući tursko verolomstvo. No varvarin se branio govoreći da Mehmed-paša, koji je bio njegov rob, nije mogao obavezati njega. Stoga ga je predao svom učitelju, nekom Persijancu, da ga dade smaknuti. I tako je kralju Stefanu, koji se nalazio pod gradom Blagajem, bila odsečena glava. Drugi kažu (među njima su Leunklavije i Bonfinije) da je naredio da ga živa oderu. Matija Mehovita, koga se drži Jovan Botero, u prvoj knjizi piše da ga je privezao za kolac i postavio za cilj strelcima" (Mavro Orbin). To je bila zaista tragična smrt bosanskog kralja, a način na koji je on likvidiran ostao je pomalo nejasan i uzbuđivao je maštu zapadnih pisaca, pa nije čudno što Orbin daje čak tri verzije. Rimski papa daje četvrtu navodeći u jednom pismu da je "kralja Stefana sa stricem sam Mehmed, nezasit ljudske krvi, kako se priča, svojom rukom zadavio".

    To je sada bio kraj vladarske porodice Kotromanić. Ipak, tragedija ove porodice još nije bila gotova. Maloletna deca kralja Tomaša Ostojića, Sigismund i Katarina, odvedeni su u Tursku i tamo su primili islam. Sigismund se čak i dobro snašao pa se vremenom u izvorima spominje kao Isak sandžak beg u Maloj Aziji. Za Katarinu nema nikakvih vesti. Kraljica Mara (udovica kraja Stefana Tomaševića), imala je tek 16 godina kada je postala udovica, pobegla je na vreme tako da je Turci nisu uspeli uhvatiti. Međutim, pala je u šake hrvatskog bana Pavla Špirančića, ljutog protivnika njenog pokojnog muža. Ovaj ju je hteo predati Turcima, ali je kraljica uspela da na vreme umakne u Dubrovnik. Iz Dubrovnika je otišla u Split i tu živela u jednom samostanu. Poslednja vest o njoj potiče iz 1495. godine.

    Interesantna je sudbina kraljice Katarine, supruge kralja Stefana Tomaša, maćehe poslednjeg kralja Stefana Tomaševića. Ona je u vreme turske provale pešice pobegla iz Bosne i jedno vreme boravila u Dubrovniku. Decu, Sigismunda i Katarinu, su joj Turci zarobili i ona ih više nikada nije videla. Kako je u Dubrovniku nisu mnogo trpeli to se preselila u Rim. Tu su je već daleko više cenili pa je prisustvovala i venčanju između sestre srpske despotice Jelene i ruskog velikog kneza Ivana III (1471.). Do kraja života se tvrdila da bilo šta dozna o svojoj deci i da ih pokuša izvući iz Turske, ali u tome nije uspela. Vest da su joj deca prešla u islam bila je za nju posebno teška. Tokom 1478. godine je i umrla. Sahranjena je u crkvi sv. Marije Aračeli, a na grobu se nalazi njen reljefni kip sa krunom na glavi. To je, koliko se zna, jedini spomenik koji podseća na nju.

    Epilog

    Smrću kralja Stefana Tomaševića nestala je dinastija Kotromanića, ali i srednjovekovna bosanska država. Turci su sve držali pod kontrolom izuzev onih zemalja koje je imao herceg Vukčić. Iako su uspesi turaka bili veliki, ne može se reći da Bosanci nisu pružali žestok otpor. "Ali su i domaći neprestano nanosili gubitke neprijatelju. Držeći se, naime, povučeni u planine, čim bi videli odrede koji se kreću u koloni, naglo bi izbijali napolje i napadali ih" (Mavro Orbin). To je dovelo do takvih turskih gubitaka da su Turci morali odustati od pokoravanja celokupne Bosne. Time su zemlje hercega Vukčića ostale izvan turskog dometa, a osim toga, nakon turskog povlačenja, herceg je uspeo da povrati skoro sve ono što su mu oni zauzeli.

    Tokom 1463. godine započeo je svoj ratni pohod na Bosnu i ugarski kralj Matija Korvin. Ovaj napad je imao uspeha i od turaka je oteto dosta onoga što su oni prethodnih godina osvojili. Turci su uzvratili već 1464. godine, ali nisu mnogo postigli. Te godine (1464.) počele su ponovo svađe između hercega Vukčića i njegovog sina Vladislava. U vezi sa tim može se dovesti i novi turski pohod u 1465. godini i od strane turaka postavljanje za bosanskog kralja Matije Kotromanića (sina Radivoja Ostojića). Šta je taj "kralj" radio ostaje nepoznato i sudeći po tome nije imao neku posebnu ulogu, a sa istorijske scene silazi 1471. godine.

    Već u 1466. godini umire i herceg Vukčić, a nasledio ga je mlađi sin Vlatko. Starijem sinu Vladislavu, herceg Vukčić čak ni na samrtnoj postelji nije mogao da oprosti to što je u Bosnu doveo Turke. Ne mogavši se drugačije održati herceg Vlatko se u 1470. godini izmirio sa Turcima. Tada su njegove zemlje izdvojene iz bosanskog sandžaka u poseban sandžak koji je imao sedište u Foči.

    Sa druge strane ugarski kralj Matija Korvin je u jesen 1471. godine za bosanskog kralja krunisao svoga velikaša Nikolu Iločkog. Ovaj novi "bosanski kralj" je bio veoma aktivan i poznati su njegovi ratni doživljaji sa Vukom Grgurevićem, a svakako su najistaknutiji oni oko osvajanja Šapca (1474.). Turski sultan je odmah uzvratio pa je i on isturio novoga kralja Bosne. Bio je to Matija Vojsalić, iz roda Vukčića. Međutim, sada je i taj "kralj" počeo da tajno kontaktira sa Ugarskom pa je uskoro bio napadnut od turaka, ali se uz ugarsku pomoć odbranio (1476.). No, to je i poslednje što se o njemu zna. I on je tada iznenada nestao. U 1477. godini je umro Nikola Iločki pa se počelo sa traženjem "novoga kralja". No, sada to više nije imalo nikakvog smisla pa se uskoro od svega odustalo. Sada Bosna više nije imala nikakvih kraljeva.

    Poslednju slobodnu teritoriju u Bosni držao je jedno vreme herceg Vlatko Vukčić. Sa Vukom Grgurevićem imao je nekoliko dobrih akcija i izgledalo je jedno vreme da bi on mogao biti jedan od poznatijih boraca protiv turaka. Ipak, strpljenje ga je izdalo i negde krajem decembra 1481. godine on je od svega odustao i sa Turcima se izmirio pa se sa porodicom odselio negde u Tursku. Sada je celokupna teritorija Bosne pala pod tursku vlast.

    Dr Željko Fajfrić

    Ko je online

    Ko je na mreži: 33 gostiju i nema prijavljenih članova

    Hostign

    Design by Novica.info