Zapadni Srbi

Iz ustanka u Bosni 1875. godine

Nevesinjska puška našla je odjeka u Krajini i Knežpolјu. Knežpolјci oduvek su poznati buntovnici i borci za slobodu. Još za Maoške bune 1834 godine narod je krvavo stradao između Banje Luke i Gradiške. Ustanici su u masama ubijani.

U Banjoj Luci, tako su stariji lјudi pričali, među obešenim bilo je samih 70 glava »Petara«, — kojima je bilo ime Petar. Uprkos svih tih stradanja, narod je uvek u krvi tražio svoju slobodu. Na glas bune u Krajini pohitaše viđenijn lјudi, koji su bili u izbeglištvu ili u zatočenju, i doleteše u krvavo kolo svoje otadžbine. Među prvima đe došao Hajduk Petar Pecija Petrović. On se rodio 1826 godine u selu Buševićima u Bosanskoj Krajini. U detinjstvu se odmetnuo u hajduke, jer su mu Turci ubili nekog rođaka. Nemilosrdno se svetio dušmanima, te je za kratko vreme postao strah i trepet Turcima. Godine 1858 odlikovao se kao neustrašiv borac za slobodu. Kada je ustanak ugušen prebenne u Austriju, te ga tamošnje vlasti predadoše Turcima. U teškim lancima Turci su ga povlačili, širom svoje carevine, po svima svojim tamnicama. Sretnim slučajem izbavi se sužanjstva kod manastira Banje i utekne u Srbiju. Na glas bune u Krajini pohita svojoj braći u pomoć. Pecijina desna ruka i hrabar junak bio je Ostoja Janjetović, nazvan Kormanoš. Bio je na lađi Joce Mihajlovića kormanoš, i odatle je dobio taj nadimak. Vojvoda Golub Babić rodio se u Trubaru blizu Tiškovca 7 septembra 1824 godine. U mlađim godinama trgovao je. Godine 1848. kada je buna buknula u Ugarskoj borio se uz Stevana Knićanina i odlikovao se u više bojeva. Godine 1851 borio se uz Krajišnike protivu osmanlijske vlade, gde je izagašo na glas kao dobar junak. Tako isto 1858 godine učestvovao je u ustanku. Kada je ustanak ugušen, još se krio po planinama i tukao. Jaka zima stegla, pritešnjen sa sviju strana, utekao je preko Knina u Srbiju. U Srbiji je živeo u Stublima blizu Obrenovca, gde ga je zatekao ustanak u Krajini, te pohita svojoj braći, da se bori za slobodu. Na glas ustanka doleteli su u Krajinu pop Đorđo i Stevan Karan. Toliko o glavnim vođama. Celo ustaničko područje možemo podeliti na četiri otseka. Oko planine Kozare i Prosare organizirali su čete Spasoje Babić iz Banje Luke i Vaso Vidović iz Bosanske Gradiške, koji je neumorno i požrtvovano radio na snabdevanju četa municijom i hranom. Na ovome terenu bili su istaknutije vođe Hajduk Pecija, Ostoja Kormanoš, Gavro Bjelovuk, pa onda Marko i Janko Bajalica. Na Brezovači su najpre organizirali čete vojvoda Simo Davidović, pop Karan, Simo Umićević i Vaso Pelagić. Davidović je bio hrabar i istaknut ratnik. Nјega je austrijska patrola mučki ubila 21 avgusta 1877 godine kod Brezovače. U Grmeč planini oko Risovnice organizirali su ustanak Jovo i Ninko Gak, koji su se odlikovali u sukobima i borbama sa Turcima. Na tromeđi Bosne, Like i Dalmacije ustanak je uhvatio najviše maha, a bile su najhrabrije i najoprobanije vojvode: Golub Babić, Pero Kreco, Vid Milanović, Trivo Amelica i Trivo Bundalo. Logor im je bio u dobro zaklonjenim, utvrđenim i nepristupačnim sa bosanske strane — Crnim Potocima. Turci su na sve strane zatvarali, mučili i ubijali viđenije lјude, misleći da će na taj način zastrašiti narod i ustanak u z-metku ugušiti. Narod je listom u goru bežao, a planine se punile osvetnicima. Ostoja Kormanoš sa Miletom Damjanovićem i Glišom Trivićem krstarili su po Kozari i Pastirevu, kada je ustanak uhvatio jakog korena. Presretali su zulumćare narodne i ubijali ih. Za kratko vreme planula je sva okolina Gradiške. Nejač, žene i starcn bežali su preko Une i Save u Austriju, a narod se sabirao u čete i dizao na ustanak. Radosne vesti iz Hercegovine narod su još više osokolile. Za kratko vreme Marko Bajalica, Simo Bera, Milan Rodić, Despot Despotović i Ostoja Olјača sakupe još nekolivo drugova, zakunu se da će se boriti protiv Turaka, ili svi izginuti, pa šta Bog da i sreća junačka. U selu Dvorištu opkole tursku karaulu, i u njoj 30 vojnika, otvori se krvava borba i primoraju Turke posle dužeg puškaranja da se predadu, te ih puste žive i zdrave u Prijedor. Oko Slavine, između Dubice i Kostajnice, ustanak je uhvatio jakog maha, a čete su organizirali Marko Bajalica i Marko Đenadina. Oni su uvideli, da bi Turci iz Kostajnice mogli narodu mnogo učiniti štete i kvara. Odluče, da napanu na Kostajnicu. Približe se gradu i panu u zasedu. Drugi dan Turci izaću iz Kostajnice, ustaše ih žestoko dočekaju, pobiju ih i nateraju da se u neredu vrate u Kostajnicu. Turci se počnu jače spremati, da operu sramotu i pozovu kradom Novlјane u pomoć. Ustaše su se ovome nadali. Prikupe se, dočekaju Novlјane i one iz Kostajnice kod sela Slabine i posle duge i žestoke borbe nateraju ih u beg. Gonili su ih ka Kostajnici sve do samog grada. Ustaše ohrabre ove dve pobede. Poče im narod jatomice prilaziti, a i ustanak se širiti. Nejač je stalno bežala preko Une i Save u Austriju. Čete su se snažile, okuplјale i borbe dalјe vodile sa manje ili više uspeha. Najviše se četa sakupilo na Mravom Polјu podno planine Pastireva. Tu dođe do žešće borbe, ustanici se povuku u Pastirevo, a Turci ih ne smedoše progoniti. Ustanak se proširi i preko Kozare planine, gde je bio Hajduk Pecija Petrović. Pecija se sukobi sa Turcima na Gasnici, razbije ih žestoko, i terao ih je do same Gradiške, te se vrati na svoje staro mesto nedaleko Save. Turci ponovo navale. Opkole Peciju i Kormanoša sa sviju strana, otvori se žestok i krvav boj. Videći Pecija i Kormanoš da će svi pohvatani biti ili poginuti, njih 40 poskaču u lađe, te preplove na drugu stranu Save. Na sred vode pogibe Ostoja Kormanoš i neki Crnogorac. Pecija se preveze zdrav na drugu stranu Save, i čim je kročio na obalu, pogodi ga jedno zrno i pade na zemlјu mrtav. Ta se bitka dogodila 28 avgusta 1875 godine. Posle poraza Pecijina prvaci bosanski ozbilјno se late posla, da dobro organizuju što više četa uzduž Une i Save. Sastavi se odbor u Staroj Gradiški. Vidnije ličnosti su bile Vaso Vidović, Jovo i Simo Bilbija i Spasoje Babić. Oni su primali dobrovolјne priloge iz svih naših krajeva. Ubrzo odboru pođe za rukom da sastavi jednu četu na Brezovači, nekoliko sati hoda od sela Jamnice. Sa vrhova planine videla se sva Bosna. Na Brezovači načinjeni su opkopi i šančevi, te se moglo vrlo lako braniti od jačih napadaja. Ustanak je vrlo mnogo u prvom početku pomagao zagrebački odbor, kome je bio pretsednik Dr Šime Mazura, a potpretsednik Ilija Guteša, poznati rodolјub, okretan i agilan. Guteša je mnogo radio, davao, žrtvovao, pomagao i sve je to svojom skromnošću zataškavao. U jesen 1875 godine dođe ustašama u pomoć Knez Petar Karađorćević. On je najpre došao Iliji Guteši i prestavi mu se kao major Petrović. Rekao je da je dobro spremlјen za vojničku službu i želi poći četi brezovačkoj. Guteša ga odmah uputi ustašama, te preko Kostajnice i Jamnice dođe u Brezovaču. Za kratko vreme sastavi knez Petar četu do 200 lјudi. Kasnije broj ustaša sve je više i više rastao i dosegao do 1500 lјudi. Prvi okršaj ova četa imala je u selu Bojni 8 septembra 1875 godane. U tome okršaju bilo je ustaša do 500. Glavna sila vojvodina bila je u planini Šašavi. Sa nekoliko manjih odreda prodre vojvoda, udari na turske karaule i pređe na bosansko zemlјište. Istom drugi dan stupe glavne snage vojvodine u akciju. Turci su doznali iz novina za kretanje ovih četa, prikupe 2600 askera, 100 konjanika i dva topa. Otvori se žestova bitka i ustaše pred jačom navalom i opasnosri da im Turci ne udare u leđa iza Beširovića Krajine moradoše se povući. Pop Karan, Jovo Medić i Spasoje Vajagić spreče da u ovoj borbi, umalo nije bio zaroblјen vojvoda Petar Mrkonjić. U ovome okršaju bilo je mrtvih ustaša 17 i više ranjenih, a Turaka preko 40 mrtvih. Vojvoda je nameravao da osvoji Bužim i Krupu, te odatle da hvata veze sa četama vojvode Goluba Babića u Crnim Potocima sa onima iz Knežpolјa. Sa dolaskom Kneza Petra na Đorkovaču nastale su velike smutnje, tako da se morala nazvati narodna skupština. Ona je održana u selu Jamnici na Božić 1875 godine u srpskoj školi. Na skupštini je bilo 85 bosanskih prvaka. Skupštinu je otvorio Ilija Guteša. Govorili su najviše Vaso Vidović, Ilija Guteša i Simo Bilbija. Na skupštinu je došao i Knez Petar Karađorđević sa nekoliko svojih drugova. Posle dužeg debatiranja skupština je zaklјučila, da se rat vodi i preko zime, da se Porti ne veruje da će predložene reforme izvesti, »i da se Karađorđević u roku od osam dana sa svojim pristalicama ima udalјiti od bosanskih granica, pošto njegova prisutnost smeta dalјim ratnim operacijama.« Knez Petar je naglasio u skupštini, da je kao Srbin i vojnik došao da pomogne svojoj braći da se oslobodi turskog gospodstva i nikako radi drugog. Napusti skupštinu, te se još neko vreme zadržavao kod svoje čete i vodio uspešne borbe. Posle kratkog vremena ostavi Bosnu. »Karađorđevića četa bila je mala brojem, i nije imala nikakove pomoći sa strane, te se mnogo zlopatila, ali je svojom odvažnošću, koju je pokazala u nekolikim okršajima s Turcima, počela ipak dobivati odvažnosti. Zato su se neki Bosanci lјutili, što je u Jamnici pri izboru glavnog vojvode Karađorđeviću kao Srbinu i odlikovanom vojniku u francusko-nemačkom ratu pretpostavlјen jedan Hubmajer«, tako veli o skupštini u Jamnici i o Petru Karađorđeviću Vladimir Krasić. I decembra 1875 godine udari Knez Petar sa svojim četama na nekoliko turskih lađa pune oružja, municije i hrane za tursku posadu u Novom. Ove lađe pratila je jedna jaka turska četa. Razvije se žestok boj u adi Pivnjak između Zamlače i Dvora. Turcima stiže pomoć nekoliko četa redife iz Novog. Knez Petar zatraži pojačanje, jer nije mogao da se odrve novim navalama Turaka. Spletke su već uspevale, trebao se auktoritet Kneza Petra uništiti. Vasa Pelagić bio je u blizini, poticao je četnike da idu u pomoć. Nisu hteli, tako su dobili naređenje sa neke strane. Noć je preminula borbu i Knez Petar se povukao neraspoložen radi neuspeha. Posle skupštine u Jamnici, Knez Petar neraspoložen više radi intriga nego rezultata skupštine, dalјe je radio na organizaciji svojih četa. Brzo je došlo do borbe u Dobroselu u Bužimskoj Krajini nedaleko Banije. Bitka je trajala dva dana. Celom borbom lično je rukovodio Knez Petar, i posle dva dana žestoke borbe turska vojska i bašibozuci biše potučeni i naterani u beg. Ova borba silno je digla glas i veru u ratničku sposobnost i iskustvo kneza Petra među četnicima ali je zato zvanična Srbija više strahovala od njegova prisustva među ustašama i njegova imena. Nastojali su svim silama da se on makne iz Krajine ili ubije. Intrige su uspele vreme iza toga knez Petar ostavi Krajinu za uvek. Hubmajer kao glavni vođa i zapovednik ustanka pokaza sposobnost odmah u prvim svojim ratnim operacijama. On se digne sa 800 četnika i jednim topom iz Podova zimi 1876 da osvoji Kostajnicu. Turci su bili tačno i na vreme obavešteni o kretanju ustaša.Otvori se žestoka borba i ustaše umalo nisu bile opkolјene sa svih strana. Što nije pobeglo, izginulo je ili bilo zaroblјeno. »Četovođe i nekoliko ustanika razoružani su na austrijskoj strani. Oružje i jedan top i danas se valazi u Podovima. Ovim nesretnim pohodom Hubmajer je svršio svoje vojevanje kao glavni četovođa u Bosni, veli Vladimir Krasić o ovoj borbi i o ratničkim sposobnostima Miroslava Hubmajera. Posle ovoga otišao je Hubmajer u Ljublјanu, a kasnije se borio u Srbiji u dobrovolјačkom koru ibarske vojske. Za brezovačke čete bila je najgora stvar, što nisu nikako mogle doći u zajedničku kooperaciju sa četama u Crnim Potocima da se sa tih strana povede akcija širih dimenzija, ustanak što jače raširi i turska vojska ugrozi s boka u ovim krajevima. Iza Velike Gospojine 1875 došao je u Tiškovac vojvoda Golub Babić i počeo oko sebe okuplјati čete. Golub Babić udari na Dolove, a David Grubor, Jovo Knežević i Đuro Kovačević udare sa svojim četama na turske zaptije na Malom Cvijetniću, pa onda na Veliki Cvijetnić, i tako celi taj kraj očiste od Turaka. Posle ovog Ilija Bilbija i Simo Čavka pridruže se sa svojim ustašama Golubu Babiću. 11 i 12 septembra sukobe se ustaše sa Turcima na Krčkom Brdu, zatim se ponovo otvore borbe u župi Rađanovića, pa na brdu Osretcima, gde suzbiju i salome Turke. Tu je palo 25 mrtvih Turaka. Na Mitrovdan 1875 sukobe se ustaše na Zaselјku i posle višesatne borbe Turci žestoko stradaju. Početkom 1876 ustašama je bilo lakše ratovati. Ustanika se dosta namnožilo. Nabavlјeno je oružje i municije, a u Potocima lilo se zrnje olovno i gradili se fišeci za puške. Imali su dva topa, kojima je rukovodio Aca Radosavlјević. 17 marta 1876 navale na Unac. Celi se dan vodila ogorčena borba i sutradan se ponovo nastavi svom žestinom, Turci malakšu, popuste i stanu bežati. Srbi zarobe u Uncu svu hranu, nešto municije, odela, 150 pušaka ostraguša i 17 ambarova punih žita. Tako je očišćen od Turaka Gornji i Donji Unac. Ostatke Turaka koji su bežali sa Unca dočeka Milendža Babić u Vojvodinu Klancu i sve ih pobije. Posle ovih borbi municije je bilo ponestalo, oružja je bilo malo, a narod je hrlio sa sviju strana pod ustaničku zastavu. Trebalo je da stigne iz Srbije 2000 ostraguša i 200.000 patrona, no nekim čudnovatim slučajem, to je svo oružje otišlo u Crnu Goru. Posle pobede na Uncu, oduševlјenje je u narodu silno poraslo, Turci su se prepali i uskomešali. Da je to oružje došlo na vreme, posle pobede na Uncu i malaksalosti Turaka, ustanicima bi u kratko vreme u ruke pao Petrovac, Skucani Vakuf, Glamoč i Klјuč. Onda bi sigurno sasma drukčije situacija stajala na ratištu Krajine. 12 maja 1876 vodile su se žestoke borbe oko Bjelaja i sigurno bi pao ustašama u ruke, da nije Turcima došla pomoć na vreme. 26 maja 1876 udare ustaše pod vodstvom Goluba Babića na Kulen-Vakuf. Celi su se dan i celu noć vodile žestoke borbe i uspe ustašama, da sa dve strane prodru u varoš, gde se još žešće borba zametne oko kuća. U tome stigne Turcima pomoć iz Bjelaja i Orašca te se ustaše moradoše povući. U to doba stiže u ustanički logor vest, da su Srbija i Crna Gora objavile rat Turskoj. Radosti i oduševlјenju nije bilo kraja. Narod se iskupi u Trubar, gde Petar Petranović iz Plavna otsluži službu božju, a Petar Uzelac pročita srpsku proklamaciju, kojom Srbija objavlјuje rat Turskoj. Kada je Uzelac pročitao proklamaciju sakuplјeni narod klicao je iz dubnie duše: »Živeo knez Srbije i Bosne Milan Obrenović IV ! Živeo knez Crne Gore i Hercegovine Nikola I !Živeo pokrovitelј njihov i naš slavni ruski car Aleksandar II! Živeo srpski narod!« Tako je dočekana u Krajini objava rata Srbije i Crne Gore Turskoj. Sima Davidović krstario je po Grmeču i hteo je da udari na Sanicu ili Skucani Vakuf. Dođu mu u pomoć pop Karan, Vid Milanović i Triva Amelica i napanu Turke u Zdenome Dolu više Petrovca. 27 juna svi zajednički napadnu na Sanicu sa tri strane. Najpre započeše borbe na Medvjeđem Brdu, nastave na Gornjem i Donjem Budelјu, te posle žestoke borbe Turci budu potučeni i nagnu u beg. Ustašama padne šaka veliki plen. U borbi su zaroblјena dva turska barjaka. Da je bilo više ustaša mogao im je lako pasti u ruke i Klјuč. U ovim borbama lako je ranjen u nogu Simo Davidović. U Skucanom Vakufu bio je tabor askera. Uoči sv. Petra udare Vid Milanović, Joso Majkić i Simo Umičević na Skucani Vakuf. Boj je trajao punih pet sati i svršio se potpunim slomom Turaka. Tom borbom ustaše su popalile i Kamengrad. Od Turaka je oteto 10 tovara municije, sva hrana koja je bila namenjena taboru u Vakufu, dosta oružja i ostalog ratnog materijala. Spletke su se potajno plele i granale, gde je glavne niti imao u svojim rukama Petar Uzelac i Jovo Skobla, previše slavičan i ambiciozan čovek, ali bez ikakovih ratničkih i političkh sposobnosti. Taština ga je previše morila, što mu je uspelo kasnije, da su ga gotovo svi zamrzili u ustaničkim logorima. Spletke su se donekle utišale, kada je komandu preuzeo srpski pukovnik Despotović. Uzelac je višeputa koristio ustašama. Nјegova je zasluga i Mile Desnice iz Obrovca da je ustašama dobačeno 1200 pušaka i 25.000 metaka. 19 jula krenu ustaše na Grahovo, da ga osvoje, jer im je ono mnogo smetalo u ratnim operacijama. Borbe su trajale tri dana i svršene porazom Turaka. Tako je Grahovo oslobođeno. Posle borbe na Grahovu došao je ustašama na Stožišta srpski pukovnik Mileta Despotović, da uzme glavnu komandu nad bosanskim četama. Čim je Despotović preuzeo glavnu komandu, naredio je da se napadne Petrovac. Svršetkom jula 1876 ustaše navale na Petrovac pod komandom pukovnika Despotovića. Borbe su se vodile ogorčene i krvave sa naizmeničnom srećom. Popu Karanu je uspelo da je već počeo paliti kuće i jedan kraj Petrovca a drugi kraj Vid Milanović. Nije bio dovolјan broj ustaša za ovu operaciju i morali su se povući. Svršetkom avgusta 1876 udare ustaše na Odžake na Glamočkom Polјu. Ovo je sigurno jedna od najkrvavijih borbi i jedna od najvećih pobeda u ustanku. Turaka je palo u ovim borbama preko 400. U Odžacima je poginuo silni Hasanbeg Filipović, a konja, hata oteo mu je u borbi Triva Amelica. Posle ove pobede Despotović je bio veseo i raopoložen. On se lično uverio o junaštvu i hrabrosti ovakog vođe i sviju ustaša. Obećao je da će ovima istaknutim borcima podeliti medalјu za hrabrost, što je kasnije i učinio. Posle ustaše krenu da osvoje Klјuč. Kreco, pop Karan, Vid Milanović napadnu sa tri strane i popale sva sela oko Klјuča. Borbe otpočnu 28 septembra. Turci stanu uzmicati na ovima linijama, i posle teških borbi ustaše zauzmu sela Vojiće, Asiće i Velagiće. Nije bilo veze između pojedinih jedinica, tako da se ove pobede nisu mogle iskoristiti. Moglo je doći do jačih katastrofa, ali se ima zahvaliti samo neobičnoj odvažnosti i hrabrosti pojedinih vođa. Ustaše su mnogo pretrpeli u gubicima, tako da su neke čete bile decimirane. Posle toga Srbija i Crna Gora sklopile su primirje sa Turskom. Došla je naredba iz Srbije da neprijatelјstva moraju prestati između ustanika i Turaka. Tako je i urađeno. Zima se primicala, a čete su se raspoređivale na zimovnik. Rusija objavi rat Turskoj 12 aprila 1877 godine. Turska se spremala da utuši ustanak u Bosni. Glavni zapovednik turske vojske bio je Izet-paša. On je pošao od Livna preko Grahova sa 18.000 vojske. Ustanici su se dobro utvrdili na Crnim Potocima. Turska vojska najpre je došla na Stožišta i odatle je Izet-paša razgledao položaje i video, da sa bosanske strane nije moguće nikako osvojiti Crnih Potoka, dok im se ne bi zašlo sa leđa sa austrijske strane. Još pre borbe na Crnim Potocima ustaše udariše na Klјuč. Turci su bili obavešteni za taj napadaj i čekali u pripravnosti. Boj se vodio žestoki i krvavi celog dana do kasno unoć. Ustanici su bili već zauzeli i popalili nekolko kuća, ali Klјuča nisu mogli zauzeti. Borba je bila krvava, hvatao se jedan sa drugim u kogptac, gušalo i kundački tuklo. Ustaše su se morale povući ispred jače turske sile. U tim borbama poginuo je, i junački zamenio svoju glavu jedan od najistaknutijih boraca ustaša Petar Srdić. Od svetog Ilije počelo se spremati na najkrvaviju borbu na Crnim Potocima. Oružja je bilo dosta, municije na pretek, na čemu su ustaše oskudevale gotovo u svima borbama, a sada im je svega toga bilo u izobilјu. Crni Potoci su bili utvrđeni šančevima i opkopima kao kakva tvrđava i verovalo se, da će oni biti za Turke crni i nesretni dani. Oduševlјenje je bilo veliko i svako je predosećao da se spremaju sudbonosni događaji. Vojvoda Golub Babić, kao iskusan i stari ratnik, predlagao je Despotoviću, da se ona silna municija u Potocimao skloni u pećine, a u Potocima ostavi samo 100 momaka i da se tu dadne slab otpor Turcima, a ostala vojska da se noću probije kroz Turke, napadnu sela i gradove, i onda udare Turcima iza leđa. Na taj predlog ne pristane Despotović, nego naredi da se Turci dočekaju u Potocima. Turci u sporazumu sa austrijskim pograničnim komandantima tajno provedu nekoliko tabora na dalmatinsku stranu. Borba se otvori krvava i žestoka i ustaše suzbiše sa uspehom prvu navalu Turaka, ali u tome momentu pomoliše se popu Karanu i Vajanu Kovačeviću turski askeri iza leđa sa dalmatinske strane. Ustaše videći izdaju i prevaru ostaviše posle krvave borbe šančeve. Najduže se držao u borbi Kreco, i videvši da je opkolјen sa sviju strana, prodre sa svojom četom kroz Turke i spase se. Posle pogibije na Crnim Potocima pobeže i Despotović. Više Zrmanje uhvate ga austrijske vlasti i interniraše u Linac. Posle Crnih Potoka još su neke vojvode krstarile po Krajini, svetile se, tako da je Turcima ovo četovanje više dodijalo, nego li sami ustanak. 29 septembra 1877 sastane se narodna skupština i izabere Privremenu bosansku narodnu vladu. U vladi je bilo 14 lica. Istaknutiji članovi jesu ovi: Golub Babić, Vid Milanović, pop Jovo Pećanac, Pero Kreco, fra Bono Drežnjak i Mato Jureta. Predsednik Privremene vlade bio je Vladimir Jonina, potpredsednik Jovo Skobla, a sekretar Jovo Bilbija. Krajem februara sastane se u Tiškovcu. Narodna skupština i sastave memorandum i izaberu odbor da odnesu memorandum prestavnicima velikih sila pa konferenciji u Berlinu. U memorandumu se kaže: »S visokim poštovanjem vaših preuzvišenih i čovekolјubivih vlada, usuđujemo se i mi s najvećom pokornošću zamoliti, da bi nas — Bosnu — spojili sa kneževinama srpskim i time dali zadovolјenja večnoj pravdi i želјama ugnjetene raje. No ako nam se to iz kakvih političkih obzira ne bi moglo dati, no samo autonomija sa autonomnom administracijom, onda smo slobodni izjaviti naše ponizne želјe odnosno ovakove uprave: 1) da budemo vlastni i u upravu izabrati sebi guvernera hrišćanina, domorodca, ili stranca. Guvernera bira velika narodna skupština, kog je Porta dužna priznati i potvrditi, koga da ne može niko drugi, pa ni Porta zbaciti, no to pravo ostaviti velikoj narodnoj skupštini«. Memorandum ima 17 tačaka. Skupština je izabrala delega te i to vojvodu Goluba Babića i Vasu Vidovića, a za njihove zamenike Vasu Pelagića i Nikolu Jovanovića, da odnesu memorandum na kongres u Berlin. Sastavlјena je posebna adresa ruskom caru Aleksandru II gde se kaže, »da je večita želјa našeg naroda da postanemo sastavni deo srpskih kneževina, ali ako nam se to iz kakvih uzroka smetalo bude, onda smo po nuždi priklonjeni pristati, da bar postanemo zasebna samostalna država, kao što i naša braća Bugari postaju«. Vid Milanović ode na Cetinje i preda ovu adresu Vasilјu Vasilјeviću članu Slavenskog dobrotvornog društva, da je preda ruskoom caru. Ruski car dobio je i pročitao ovu adresu. Vojvoda Golub Babić nije se primio mandata. Vaso Vidović prihvatio se poverene dužnosti, odneo je memorandum u Berlin i predao ga zastupnicima velikih sila na konferenciji, »koji ni glave ne obrnu na taj memorandum, nego odluče, da Austrija Bosnu svojom vojskom okupira«. * Za tri godine bosanskot ustanka, ustaše su se borile sa nadmoćnijom turskom silom, a najverniji drugovi u borbi bili su im oskudica i patnja u hrani i municiji. Gladovanje katkada je tako daleko išlo, da su morali guliti drveće, brati po planini i glјive, da bi samo koliko toliko glad utolili. Ako nije ustanak uspeo, pokazao je svest, žilavost i otpornost srpskog naroda. Dokazao je, da Bosna politički i nacionalno isto misli kao i Srbija. Krajina je za zajedničke nacionalne ideale, slobodu celog naroda prinela na krvavi žrtvenik najbolјe sinove svoga naroda. Ustanak je svetla stranica u istoriji mučeništva, plamenog pregalaštva srpskog naroda u Krajini.

Autori: SLAVKO KALUĐERČIĆ

Izvor:KALENDAR SPKD PROSVJETA, 01.01.1931

• Prethodni
• Sledeći