Razgovori

Razgovor sa drugom Aleksandrom Đenićem – Prvim sekretarom SKOJ-a

ZS: Mnogi su zbog medijskih manipulacija i blokada jako slabo upoznati ili su čak i pogrešno obavješteni o radu vaše organizacije, pa vas molimo da nam iz prve ruke objasnite kada ste nastali, iz kojih potreba i koje vrijednosti baštinite?

Drug Aleksandar Đenić: Rad SKOJ-a je obnovljen 25. janura 1992. godine. Mi smo tada osnovani kao pomladak Nove komunističke partije Jugoslavije. Nastali smo kao marksističko – lenjinistička omladinska organizacija i ideološki nastavljači predratnog SKOJ-a, koji je dao ogromne žrtve u borbi protiv fažizma i za socijalizam, a koji je ukinut 1948. godine. Naš glavni cilj je borba za socijlističku alternativu i komunističku perspektivu. Mi smo osnovani u jeku imperijalističke agresije na našu zemlju, u vreme sankcija i ratova, kad je Zapadni imperijalizam razbijao socijalističku Jugoslaviju. To je bilo vreme krvavog bratoubilačkog rata, koji je izazvan od strane Zapadnog imperijalizma. Mi smo u tim istorijskim okolnostima jednog opšteg ludila - ponudili politiku bratsva i mira među narodima.

Mi se od samog našeg reosnivanja nalazimo u konstantnoj medijskoj blokadi, a pogotovo ta blokada je izražena od 2000. godine pa na ovamo. Na antikomunističke fabrikovane falsifiakate koji se svakodnevno proizvode u medijima, obrazovnim ustanovama, umetnosti, literaturi i svim drugim segmentima života, mi nemamo priliku da damo naš odgovor. Buržoaski mediji nas jednostvno ignorišu. Kapitalistička propaganda se služi principom da 100 puta izgovorena laž, na kraju postane istina. Kada nemate priliku da date odgovor na sve te lažne optužbe i napade, određeni broj ljudi pod uticajem propagande počne da veruje u te laži. No, to je normalno. Cilj sadašnje vladajuće ideologije je da proizvodi iluzije kako bi ona opstala. Stoga, nas komuniste takav tretman ne iznenađuje.

ZS: U jeku opšte pomame da se skrnave spomenici vezani za našu Narodnooslobodilačku borbu, pogotovo u bivšoj jugoslavenskoj socijalističkoj republici Hrvatskoj, nije prošla nezapaženo vaša akcija izpisivanja poruka i vaših simbola SKOJ-a, srpa i čekića na grobu Ante Pavelića. Da li je to bila samo puka reakcija ili je ovo imalo neki dublji smisao i potrebu?

Drug Aleksandar Đenić: Mi ne znamo ko je tu akciju sproveo u delo. No, mi nemamo nikakav problem sa tim parolama. Mi se slažemo sa tim porukama. Sramota je što fašista i zlikovac poput Ante Pavelića ima svoja obeležja. Njegova obeležja po međunarodnom pravu bi trebalo da budu uništena i on da bude sahranjen bez ikakavih oznaka. No, jedna druga stvar je tu opasna. Danas se neko sasvim „slučajno“ setio da posmrtne ostatke Ante Pavelića pošalje u mesto njegovog rođenja – Bosnu i Hercegovinu. Mi znamo dobro kakva je poltička situacija u toj zemlji, a slanje njegovih posmrtnih ostataka u ovu zemlju bi bila jasna provokacija, koja bi mogla da ima dalekosežne posledice po mir i stabilnost. Od krvavog ustaškog noža su stradali Srbi, Jevreji, Romi, ali i Hrvati, komunisti i antifašisti, dok najužasniji zločini tog režima su bili sprovedeni nad decom. Ante Pavelić nije samo jedan od najvećih izdajnika jugoslovenskh naroda, već i hrvatskog, jer je njegova politika bila hrana za ekstremiste na drugim stranama koji su posticali na bratoubilački rat. Primena takve poltike je oduvek odgovarala samo okupatoru.

Po pitanju uništavanja spomenika koji su posvećeni antifašističkoj borbi i revoluciji u Hrvatskoj, nas to ništa ne čudi. Oni su u vrednosnom smislu, u dijametralnoj suprotnosti sa onim što je današnja Hrvatska. Nažalost, ta država se zasniva na antikomunstičkom, antisrpskom, antijugoslovenskom i ustaškom identitetu. No, takva politika je ujedno i antihrvatska, jer posledica takve poltike je da se danas Hrvatska nalazi pod okupacijom, a da ta zemlja nema nimalo suvereniteta nad svojom zemljom. Tokom Jugoslavije, predstavnici Hrvatske su mogli da stave veto na određenu odluku, a danas kad bi to uradili u Briselu, ili Vašingtonu, neko bi se nasmejao. To vam govori o položaju današnje Hrvatske i njenom suverenitetu i nezavisnosti. Vođenje takve politike najviše ide u prilog okupatoru, a njene posledice se ogledaju u tome što Hrvatska kao država umire, jer se hiljade mladih ljudi svakodnevno iseljava u potrazi za boljim životom. Danas u Hrvatskoj nema Srba, ali je sve manje u njoj i Hrvata.

Međutim, važno je istaći da današnja politika u Hrvatskoj ne predstavlja celokupni njen narod, već birokratsku elitu (mešavinu liberala i ustaša) koja ima slugeranski i vazalski odnos prema Briselu i Vašingtonu. Ona je neprijateljski orjentisana prema svom narodu, a automatski je i prema svim ostalima.

ZS: Da li ste imali nekih određenih problema zbog ove akcije?

Drug Aleksandar Đenić: Pripadnici ustaške političke organizacije Hrvatske stranke čistog prava upućivali su nam pretnje. Oni su isticali kako ja živim u Zemunu (po njima Hrvatskom gradu) i da me lako mogu pronaći. Mi smo njima poručili da se mi kao komunisti nikoga ne plašimo i da kao što smo ih 1945. poslali na đubrište istorije, da ćemo to učiniti opet!

ZS: Možete li nam malo dočarati kako je tekla akcija i da li je bilo problematično pronaći dobrovoljce?

Drug Aleksandar Đenić: Rekao sam Vam da ne znam ko je to učinio, tako da ne znamo kako je tekla sama akcija. No, što se tiče samih naših aktivnosti, važno je istaći da mi imamo požrtvovano članstvo koje je uvek spremno da izvrši direktive partije. Ta predanost nas je održala sve ove godine u političkom životu. Zahvaljujući takvom odnosu prema organizaciji, mi smo opstali sve ove godine, za razliku od mnogih drugih koji su bili decenijama na vlasti, a danas uopšte ne postoje. Mi imamo idelogiju i program čiji je cilj promena društvenih odnosa, dok sve ostale buržoaske političke partije imaju za cilj bogaćenje i sticanje ličnih koristi. Takva politika može ostvaiti neki trenutni rezultat, ali ona na duže staze nema perspektivu.

ZS: Cijelo se društvo ubrzano razvija i mijenja i neka učenja postaju neprimjenjljiva i zastarjela, pa nas interesuje koji su to Marks-Engles-Lenjinovski stavovi i dan danas važeći i primjenjljivi?

Drug Aleksandar Đenić: Sam odgovor ste upravo dali postavljajući Vaše pitanje. Ono što nas klasici marksizma uče, je upravo to da se društvo konstantno razvija. Oni nam kao najubojitije oružje daju naučni pritup u skladu sa dijalektičkim metodom i materijalističkim principom. A šta to zači? Dijalektički metod nam govori da stvari u prirodi i društvu nisu okoštale, već da su promenjive, da u onom starom, uvek postoji klica onoga novog koje se iz njega razvija i kasnije ga smenjuje, kao nešto što je naprednije. Materijalistički princip nam govori da određeni razvitak jednog društva zavisi od njegovih prirodnih i istorijskih okolnosti u kojima se ono razvijalo. Tako na određeni razvoj države utiču geografske, ali i istorijske okolnosti u kojima su se one razvijale.

Klasici marksizma – lenjinzma su analizirali protivrečne društvene odnose koji postoje u kapitalističkom sistemu. Iako nauka i tehnologija neumitno napreduju, politički sistem koji se zasniva na interesima profita nije u stanju da prati taj razvoj. Nauka je napredovala, ali mi imamo veće razlike u primanjima nego što smo imali pre 50 godina. A šta nam to govori? To nam govori da se odnosi između ljudi u društvu nisu promenili. Od tog ubrzanog razvoja korist ima samo jedna mala šačica ljudi, dok ogromna većina čovečanstva živi u bedi. Drugim rečima, šačica bogatih upravlja i raspolaže svim resursima i ona parazitira na leđima ogromne većine čovečanstva, koje svojim radom stvara to bogatsvo. Jaz između bogatih i siromašnih, razvijenih i nerazvijenih je sve veči. Živimo u svetu, u kom oni koji svojim radom to bogatsvo stvaraju, oni ne poseduju ništa, dok oni koji su paraziti - poseduju sve.

Mi moramo biti svesni istorijskih okolnosti u kojima danas živimo. Današnji istorijjski razvoj kapitalizma je dosegao njegovu imperijanu fazu, koja predstavlja najviši stadijum kapitalizma. U ovom društvenom odnosu karakteristično je to da vladaju monopoli. Zapadni imperijalizam, koji poseduje mnoge monopole (finansijski, industrijski...), kako bi osvajao nova tržišta izaziva brojne ratove i krize, sa ciljem okupiranja slobodnih naroda koji ne žele da žive po njihovom diktatu. Možemo reći sledeće, da je imperijalizam iz doba Marksa i Lenjina postao još imperijalističkiji, odnosno da stvarna vlast koja je u njihovo vreme postojala u koncernima, trustovima, danas je dobila svoj novi oblik u multinacionalnim kompanijama.

Stoga mi ističemo, da se mi danas borimo za život po meri čoveka koji odgovara savremenim uslovima koje diktira naučno tehnološka revolcuija. Nama komunistima je jasno da dok postoje siti i gladni, bogati i siromašni, dotle će postojati i težnja za borbom za socijalnu pravdu, koja se jedino može ostvariti primenom naučnog socijalizma, odnosno marksizma – lenjinizma!

ZS: Da li imate generalno problema sa propagiranjem ovih ideja, koliko vas vlasti ometaju i koliko su mediji naklonjeni vašem djelovanju i promovisanju ovog sistema vrijednosti koji je kroz istoriju bio jedno vrijeme pobjednički i uspio je da objedini u jednu cjelinu najviše sveslavesnskog življa?

Drug Aleksandar Đenić: Antikomunistička propaganda je veoma jaka u Srbiji. Ona se vrši sistematski, od falsifikovanja istorije i modifikovanja školskog programa u skladu sa klasnim interesima vladajuće kapitalističke klase, preko novinaskih članaka, „naučnih publikacija“, i pravnih rehabilitacija, do propagiranja antikomunizma preko kulture.

Jedan od najvećih problema u našem delovanju je antinarodn Izborni zakon koji postoji u Srbiji. To je najnedemokratskiji izborni zakon u Evropi. Vi za 15. dana morate kod notara da overite 10.000 potpisa i da platite taksu oko 5.000 evra. Pritom, buržoaske partije vas namerno sabotiraju i ne dozvoljavaju vam da iznajmite notare, a kada i uspete da prikupite potpise, kao što smo mi uradili za prošle beogradske izbore, onda vam na mangupski način obore listu. To, pokazuje da je ovakav Izborni zakon direktno usmeren protiv komunista i svih drugih istinskih progresivnih snaga.

No, ipak mi nemamo antikomunističku histeriju kao što postoji u nekim drugim zemljama poput Ukrajine, Baltičkih zemalja, Poljske, ili Hrvatske u kojima je organizovan bukvalno lov na komuniste.

Složio bih se sa Vama da je komunizam pobednička ideologija. Komunističke ideje su pobedile nepismenost, industrijalizovale su zemlje, gradile puteve, stanove, škole, bolnice. One su pobedile i potpomagale antikolonijalne pokrete, a ono što je najvažnije pobedile su najveće zlo u istoriji čovečanstva - fašizam. Da su te pobede žive i danas, pokazuju nam zemlje koje grade uspešno socijalizam, kao što su: Kina, Kuba, Laos, Vijetnam, DNR Koreja i druge, koje svakodnevno pobeđuju sve izazove sa kojima se suočavaju, hrabro koračajući u budućnost. Što se tiče slovenskih zemalja, one su jedinu istinsku slobodu imale tokom socijalizma i jedino su tad bile nezavisne, a njihovi narodi su imali sudbinu u sopstvenim rukama. Danas su slovenske zemlje u istočnoj Evropi međusobno zavađene i okupirane, a to je tako i bilo pre socijalizma. Slovenski narodi su uvek vapili za slobodom, a onu istinsku slobodu, kao i svi drugi narodi jedino mogu ostvariti u socijalizmu, u svetu gde nema tlačenja.

ZS: Šta mislite o drugim sveslavenskim pokretima tipa „Sokolska udruženja“?

Drug Aleksandar Đenić: Gore smo spomenuli da su stvari promenjive. Sokolsko društvo, u vremenu njegovog formiranja tokom devetnaestog veka, bilo je u duhu progresivnih ideje panslavizma i propagiralo je prirodnu težnju slovenskih naroda da se oslobode u prvom redu od germanske, a kasnije i svake druge okupacije. Ideje Sokolskog društva u Jugoslaviji su nastale u sasvim drugim istorijskim uslovima. One su se oformile u doba diktature, i predstavljale su ideološki obrazac kako bi se omladina „vaspitala“ (ispiranjem mozga) da podržava jedan truo, korumpiran i brutalan režim u kraljevini Jugoslaviji. To je bio ideološki obrazac vaspitanja sličan fašističkim zemljama u to doba. Ideologija tiranije, kojom se koristio taj licemerni i antinarodni režim je na taj način želeo da mobiliše omladinu i da je otrgne od uticaja komunista. Oni su preko takvih udruženja želeli da drže omladinu u mraku. Stoga, slobodno možemo reći da je Sokolsko društvo imalo jedan dvojak karakter: u jednom trenutku ono je bilo progresivno i imalo je emancipatorski karakter, a u drugom je ono bilo antinarodno i imalo je veoma reakcionarni karakter.

ZS: Da li ste zadovoljni odzivom i zainteresovanošći mladih za vaše udruženje, s obzirom da ne nudite nikome posao niti možete značajno riješiti egzistencijalna pitanja svojih članova, zbog čega danas mnogi uglavnom i pristupaju raznim strankama, partijama, pokretima?

Drug Aleksandar Đenić: Mi kao komunisti nikada nismo zadovoljni. Mi smatramo da se uvek može postići bolje i više. Ipak, mi smo svesni istorijskih okolnosti u kojima živimo. Svesni smo društvenih procesa koji se odvijaju u našoj zemlji i regionu. Bez obzira na antikomunističku propagandu, medijsku blokadu i sve probleme sa kojima se susrećemo, mi opstajemo i svakodnevno se borimo. To ne bi bilo moguće da nemamo podršku u omladini, da ne obnavljamo naše članstvo i da nam ljudi ne prilaze. Mnogi ljudi ne znaju da uopšte postoje neke parlamentarne partije, niti su ikada čuli za njih. Sa nama to nije slučaj, pa makar imali skroz negativan odnos prema nama, oni ipak znaju ko smo. Mi kao komunisti uvek moramo govoriti istinu. Mi mladim ljudima koji pristupaju nama nudimo borbu – borbu za bolji i pravedniji svet. Sve druge buržoaske partije nude im iluziju. U tom paketu iluzija nude im i standardnu floskulu da će im obezbediti zaposlenje i bolji život, samo ako budu aktivisti njihovih partija. No, da je to tako lako ostvarivo, a da nije iluzija, u Srbiji ne bi imali problem nezaposlenih, jer bi u tom slučaju, svi naši građani bi se učlanili u buržoaske partije i rešili bi svi sva svoja egzistencijalna pitanja. Međutim, praksa nas demantuje. Ona nam pokazuje da je to samo jedna u nizu propagandnih laži i iluzija koju buržoaske partije nude omladini.

ZS: Da li imate značajnije članstva po ostalim bivšim jugoslavenskim republikama?

Drug Aleksandar Đenić: Pored Srbije, partija ima svoju organizaciju u Crnoj Gori. U ostalim republikama nažalost nemamo organizacije, ali imamo pojedince koji su članovi naše organizacije. Postoje neke progresivne organizacije sa kojima sarađujemo, kao npr. Mladi socijalisti - socijalističke radničke partije iz Hrvatske.

ZS: Mnogi analitičari okrivljuju komuniste Jugoslavije za sve nedaće ovog svijeta i za sve što nas je snašlo i uglavnom su sve kritike nedobronamjerne, pa ako možete da nam vi sa vašeg stanovišta objasnite dobre strane djelovanja komunista u Jugoslaviji, a može i na širem planu?

Drug Aleksandar Đenić: Od 1848 godine, kada je objavljen „Komunistički manifest“ i bauk komunizma počeo da kruži Evropom, buržoazija je krenula sa demonizacijom komunističkog pokreta. Antikomunistička propaganda i fabrikovanje laži se raširilo posebno nakon pobede Velike oktobarske socijalističke revolucije, a svoj histeričan oblik poprima nakon privremenog pada socijalizma. Naravno, mi smo svesni da je bilo grešaka tokom socijalističke izgradnje, jer da ih nije bilo mi danas ne bi živeli u doba kontrarevolucije, preciznije, da nije bilo grešaka u koracima, mi bismo danas idalje gradili socijalizam, a ne bi doživeli pljačkanje opštenarodne imovine.

U Jugoslaviji i drugim socijalističkim zemljama, socijalizam je uspeo da za samo nekoliko decenija napravi takve civilizacijske iskorake koje kapitalizam nije uspeo da ostvari za vekove svog postojanja. Socijalizam je iskorenio glad, nepismenost, izgradio je stanove, fabrike, škole, fakultete, obezbedio je ljudima krov nad glavom, poslao je prvi čoveka u svemir, ukinuo je eksploataciju čoveka od strane čoveka, omogućio je svakom čoveku da se leči i školuje, gradio je domove kulture, muzičke škole, stvarao masovnu fizičku kulturu, gradio je pozorišta, a u našem slučaju je obezbedio mir, prosperitet i slobodu. Najbogatije kapitalističke zemlje u svojim društvima nisu uspele da iskorene siromaštvo do danas. Mi u SAD, Nemačkoj, Francuskoj, britaniji i danas imamo nepismene ljude. Mi u pomenutim zemljama imamo veliki broj ljudi koji nemaju svoj krov nad glavom, koji nisu zdravstveno osigurani i socijalno obezbeđeni. U nerazvijenim zemljama, zahvaljući kapitalističkoj eksploataciji vladaju svi oblici materijalne i duhovne bede. Siromaštvo i duhovna beda su odraz današnjeg kapitalističkog sveta. Socijalizam i komunizam su zakonite etape u razvoju ljudskog društva i mi ćemo trijumfovati, jer je to ljudska potreba, a ne želja jednog, ili grupe pojedinaca.

ZS: A koja su po vama bila loša rješenja i trebalo bi ih doraditi i prilagoditi vremenu?

Drug Aleksandar Đenić: Svaka zemlja je gradila socijalizam u skladu sa svojim istorijskim okolnostima. Mi ne možemo sad u jednom pitanju dati jednu sveobuhvatnu analizu svih socijalističkih sistema u Evropi. U globalu možemo reći da je socijalizam imao milion vrlina i sto mana, a da kapitalizam ima milion mana i nijednu vrlinu.

No, ako se koncentrišemo na Jugoslaviju, jedna od najvećih grešaka je bilo samoupravljanje i saradnja sa lihvarskim institucijama poput MMF-a i Svetske Banke. Samoupravljanje je značilo uvođenje kapitalističkih tržišnih principa u ekonomiji. Mi smo imali fabrike, koje su se takmičile na osnovu kapitalističke tržišne ekonomije, a ne socijalističkog takmičenja. Tako smo sa jedne strane imali fabrike koje su imale viškove, a druge su bile u gubitku. Ti tržišni principi su doveli do toga da jaz između razvijenih i nerazvijenih krajeva bude u Jugoslaviji vremenom sve veći. To je doprinelo velikoj nezaposlenosti za pojam socijalističkih zemalja koji je bio oko 6% (danas je to pusti san), a mnogi naši radnici su odlazili u zapadnu Evropu (što je mačiji kašalj u odnosu na današnje emigracije iz zemalja bivše Jugoslavije) i Jugoslavija je na taj način rešavala svoju nezaposlenost.

Krediti od MMF-a i Svetske banke nisu bili u cilju podržavaja, već uništavanja naše ekonomije. To su lihvarske institucije u službi Zapadnog imperijalizma. Ti krediti su doveli do velikog duga, koji je smešan u poređenju sa današnjim dugom svih zemalja koje su nastale iz Jugoslavije, ali ti aranžmani su imali za cilj pljačkanje i osiromašenje našeg stanovištva, a ne poboljšanje kvaliteta njihovog standarda. No, bez obzira na sve, mi smo imali socijalističku izgradnju, jer su sredstva za proizvodnju bila u rukama radničke klase. Uprkos svim njegovim greškama, i najgori socijalizam je za ogromnu većinu stanovništva bolji, nego i najbolji kapitalizam. Ako uporedimo svako društvo koje je gradilo socijalizam kakvo je ono bilo pre, za vreme, ili nakon pivremenog pada socijalizma, statistika i svaki drugi životni parametar će nam jasno pokazati da je to društvo tokom socijalističke izgradnje doživelo svoj najveći progres.

Mi se prilagođavamo vremenu, tako što upućujemo poziv na borbu svima za savremene potrebe u obrazovanju, radu i životu.SKOJ se zalaže za uspostavljanje političko-ekonomskog sistema u kome će postojati integralna sloboda čoveka - sloboda mišljenja, govora, zbora, dogovora, udruživanja, javnog informisanja. Mi se zalažemo za svet bez eksploatacije, za svet mira i solidarnosti, za svet dostojan življenja svakog čoveka. Mira, pravde i slobode, nema bez socijlizma!

ZS: Zbog čega se Staljin i Tito proglašavaju najvećim tlačiteljima i ubicama svoga naroda, kada su evidentno radili na oslobađanju SSSR-a i Jugoslavije od agresora i čemu to vodi, šta je svrha i pozadina toga?

Drug Aleksandar Đenić: Nekoliko puta sam naveo uzroke žestoke antikomuničke propagande. Da ponovim, tu percepciju stvaraju mediji,, obrazovne ustanove i svi oni ideološki aparati koji su u službi odbrane krupnoga kapitala. Običan čovek na prostoru bivše Jugoslavije i na prostou Sovjetskog Saveza ima uglavnom potpuno drugačije mišljenje od onog zvaničnog koje se predstavlja u masovnim medijima o pomenute dve istorijske ličnosti. Vodeći mediji u svetu nam nameću diskusiju o tzv. komunističkim procesima, ali oni nikada ne raspravljaju o antikomunističkim procesima koji su se tih godina vodili na zapadu. Oni ćute o Makartijevim procesima, koji su sprovođeni u cilju odbrane krupnoga kapitala. Oni ćute o brutalnim kršenjima ljudskih prava, koja su za prosećnog našeg stanovnika nezamisliva, a koja se događaju i danas u SAD. Ti mediji ne diskutuju o tome da je do samo pre par godina u američkoj državi Albama je vladao rasistički zakoni o braku. Vi u tim medijima ne možete čuti da su u državi El Kanzas vlasti (odakle su Klintonovi) organizovale masovno spaljivanje nepodobnih knjiga. Vi ništa ne možete čuti o tome da vojska i policija SAD na brutalan način svakodnevno ubijaju svoje građane. Vi ništa ne možete u tim medijima čuti o tome da SAD ima 166 vojnih baza van svoje teritorije. Vi ne možete čuti da su tokom 70-ih godina u Velikoj Britaniji bile prazni rafovi u prodavnicama i da je u toj zemlji postojala nestašica goriva. Ali, svakodnevno možete slušati priče o komunističkim zločinima. Vođenje takve medijske politike ima svoju ideološku ulogu, a to je stvaranje mitologije čiji je cilj odbrana krupnog kapitala i sistema eksploatacije.

ZS: Primjetna je vaša anti NATO kampanja što je logično za svaki slobodarski pokret, čime su se Srbi vijekovima bavili protiv raznih osvajača, ali kako se osloboditi okupacije koje je narod nesvjestan, a pri tome ne izazvati neku veću pogibelj Srba, jer je poznato da Srbi oslobađajući sebe oslobode i druge bratske narode i nacije koji se kasnije ne pokažu zahvalnim i kooperativnim u odbrani zajednički oslobođene države?

Drug Aleksandar Đenić: Srpski narod nikada nije trpeo okupaciju. On je uvek bio slobodarski orjentisan i težio je ka slobodi. Takva situacija je i danas. Laž je da ljudi u Srbiji nisu svesni okupacije. Nama se putem vladajućih intrumenata, masovnih medija, školskog programa teži prikazati da u našem društvu ne postoji kritička svest i da običan čovek nije svestan okruženja u kome živi. Istina je da mi danas živimo u jednom prepolitičkom društvu u Srbiji, u kojoj imamo kombinaciju feudalizma i liberalne demokratije, u kojoj bahati feudalci na lokalu (koji zastrašuje običnog radnog čoveka kriminalnim metodama) dobija legitimitet putem organizovanja farsičnog izbornog procesa, u kome se unapred zna ishod. Takvih primera imamo mali milon u Srbiji. Pogotovo, takav pritisak je izražen u manjim sredinama. Takva politička okolnost u Srbiji stvara još jednu paradoksalnu situaciju. U takvim okolnostima nije važano ko i kakav politički program ima, već kako se koja organizacija može uklopiti u postizbornu matematiku. Tako u republičkoj vlasti imamo partije koje su za i protiv NATO. To nam pokazuje da u takvoj situaciji svako može sa svima, samo dok takva polittika može nahraniti birokratski aparat vladajućih političkih partija i stranih i domaćih tajkuna koji ih finasiraju.

Po pitanju Jugoslavije, mi, konstantno ističemo da su najveći umovi naših naroda stvarali je i borili su se za nju. Nema nijednog velikana iz koje god hoćete oblasti, a da nije takvu zajednicu podržao. A ko ju je rušio? Najveće bitange i barabe, koje su svoje lične interese stavljale zarad opštih. Zbog pojedinaca ne smemo kriviti čitave narode. Pričali smo tokom ovog razgovora o uticaju propagande. Ljudi slabo znaju da je u septembru 1990. godine samo 11% Hrvata bilo za nezavisnost od Jugoslavije. Nakon propagandne mašinerije, taj odnos se u maju 1991. popeo na preko 80%. To nam govori kakav snažan uticaj mogu imati masovni mediji i propaganda, koliko god ona bila primitivna, kao što je to bila proustaška propaganda koja se tada vodila u Hrvatskoj.

Istorija nam govori, da okupator uvek teži da nađe izdajnike u narodu koji želi da okupira, kako bi na taj način imao legitimitet. U tom duhu, danas smo svedoci pravnih rehabilitacija fašistia i kolaboranata, tokom Drugog svetskog rata, kao i njihove normalizacije. Takva politika ima ideološku ulogu opravdanja okupacije, u kojoj su svi borci za slobodu i socijalnu pravdu najveći zločinci, dok su izdajnici i sluge okupatora predstavljene kao mudre političke ličnosti koji su uvidele opasnost i vodili politiku kako bi „spasili“ naš narod. Nijedan izdajnik vam neće reći; ja sam izdajnik, već će vam objasniti kako on to radi zarad opštih interesa. Stoga, zarad interesa pohlepnih pojedinaca, ili jedne grupe ljudi, koji su obavljali posao za interese Zapadnog imperijalizma, ne smemo nikada generelazivati jedan čitav narod. Danas se čitav Balkan nalazi pod NATO okupacijom. Narodi Balkana se moraju udružiti sa svim progresivnim snagama kako bi se oslobodili te okupacije. Balkan neće biti slobodan, dok on ne bude pripadao balkanskim narodima, a praksa je pokazala ko je protiv Jugoslavije – taj je za okupaciju!

Što se tiče žrtava, borba protiv okupacije i za slobodu uvek ima svoju cenu, ali da kroz istoriju nije bilo herojstva, junaštva i žrtava, mi bismo i danas živeli u robovskom položaju. Mi smo uvek kao komunisti, humanisti koji ispred svega stavljau ljudski život. Ali nismo mi ti koji izazivamo ratove i okupiramo narode, već upravo to radi zapadni imperijalizam koji želi da u podređenom položaju drži čitav svet.

ZS: Jugoslavija ipak nije komunistička tvorevina, ustanovio ju je naš kralj, a komunisti su je nakon okupacije ponovo obnovili i proširili za neke teritorije, pa možete li nam reći kakav je vaš stav povodom naše dinastije Karađorđević?

Drug Aleksandar Đenić: Stvaranje Jugoslavije je bila težnja svih južnoslovenskih naroda. Najveći umovi tokom 19. veka u svim južnoslovenskim narodima su zdušno podržavali ideju o jedinstvenoj zemlji svih bratskih naroda. Svi naši najveći umovi tokom 20. veka su takođe podržavali tu ideju. To je bio jedan dugotrajan i prirodan proces.

Svaka dinastija, pa tako i Karađorđević ima težnju da vlada nad što većom teritorijom. Kada su se istorijske okolnosti stvorile da je moguće stvoriti zajednicu Južnih Slovena, kraljevska porodica je iskoristila svoju priliku da proširi svoju moć. No, kraljevina, kao oblik vladavine je jedan davno zastareli, srednjovekovni model. U takvom obliku vladavine suvernitet se stiče mitološki (od Boga), a ne putem izbora (od naroda). Takav oblik vladavine je ustanovljen po poreklu, a ne legitimitet koji se stiče putem izbora. Kraljevina Jugoslavije je zahvaljujući monarhiji razvila brojne protivrečnosti, a svakako da je taj period naše istorije obeležila krvava i brutalna diktatura. Kralj i vlada su nakon aprilskog rata 1941. godine pobegli iz zemlje i ostavili narod na milost i nemilost. Zahvaljući komunističkoj partiji, koja je povela narod za sobom, naši narodi su uspeli da prežive i da pobede najveće zlo u istoriji čovečanstva fašizam. Tokom Narodnooslobodilačke borbe, narod je u našoj zemlji bacio na đubrište istorije kralja i kraljevinu. To je potvrđeno uz podršku naroda nakon Drugog svetskog rata.

Usled privremeno pada socijalizma, neke mračne sile su želele da vrate našu zemlju u još veći mrak i reuspostave kraljevinu. No, narod je to zdušno odbacio, a sadašnji „princ“ koji preteduje na presto i koga država Srbija finasira od para njenih građana je osoba koja u narodu služi za ismejavanje. On je najbolji primer šta su danas kraljevi i šta oni predstavljaju. Oni su cirkuzanti, koji u pojedinim zemljama služe kao dvorske lude krupnome kapitalu koji preko njih upravlja određenim narodima.

ZS: Ako svi zagovaraju obnavljanje nekadašnjih carstava, zašto i mi Srbi ne bi mogli da zagovaramo obnavljanje Jugoslavije, ali u granicama Dušanovog carstva. Bila je svojevremeno ideja da Tito stvori proširenu Jugoslaviju, gdje bi i Bugarska bila dio Jugoslavije, ali je tu ideju spriječio neko. Koliko znate o ovome i da li je do dobra i izvodljiva ideja, nekakva Balkanska Federacija, ali da ne bude NATO kolonija, nego u duhu nesvrstanosti, suverena državna forma?

Drug Aleksandar Đenić: Mi smo za obnovu Jugoslavije, jer smatramo da ko je protiv Jugoslavije taj je za okupaciju. To nas uči istorijska prakasa. Mi smatramo, da bi Balkanski narodi ostvarili slobodu, neophodno je prvo da se oslobode od NATO okupacije. Oni su danas „inetgrisani“ pod NATO čizmom i možemo videti da tu nema nikakve slobode, već samo pljačkanje prirodnih bogatstava i ljudskih resursa tih zemalja. Takave društvene okolnosti imaju katastrofalne posledice po narode Balakana. Danas se sve zemlje suočavaju sa siromaštvom i bedom, a stanovništvo zemalja emigrira u vodeće imperijalističke zemlje u potrazi za boljim životom.

Praksa je pokazala da ujednijnjeni narod ne može niko da pobedi. Takođe, praksa je tokom istorije pokazala da narodi Balkana kada su bili složni su pobedili svakog okupatora, a kada su se svađali uvek su bili lak plen za strane osvajače. Tako će biti i u budućnosti. Svi narodi Balkana se moraju ujediniti u borbi protiv NATO okupacije, a nakon toga mogu pregovarti o integracijama balkanskih zemalja koje će biti brane raznim osvajačima. Mi kažemo da mira, slobode i pravde nema dok je Balkan pod NATO okupacijom, a Balkan mora da pripada balkanskim narodima.

ZS: Vidimo da se svi u okruženju, a i šire, naoružavaju, uvježbavaju, pregrupisavaju kao da se sprema neki novi rat, Dejtonski sporazum je samo mirovni sporazum, ne sporazum o kraju rata, Deklaracija 1244 je i dalje na snazi i na njoj insistira Putin, pa kakva su vaša predviđanja o budućim događajima?

Drug Aleksandar Đenić: Rusija ima pravilan stav po pitanju rezolucije 1244. Kršenje međunarodnog prava podjednako bi štetilo i Srbiji i Rusiji. Okruživanje Rusije od strane NATO i zveckanje oružja na granici na njenim granicama, je veoma opasno za čitav mir u svetu.

Situacija na Balkanu je tmurna. Dok je on pod okupacijom mi se ne možemo nadati miru i prosperitetu. Svako rešenje koji nudi Zapadni imperijalizam, nema za cilj mir, već novi rat. SAD imaju svoju najveću bazu na Balkanu – Bondstil, koja se nalazi na našoj teritoriji Kosovu i Metohiji. Oni će sve uraditi da bi tu ostali večno. U tom duhu se vode pregovori oko tzv. konačnog rešenja za Kosovo i Metohiju. Zapadni imperijalizam vrši ogroman pritisak na našu zemlju da se postigne „istorijski sporazum“ između Srba i Albanaca zarad „pomirenja i sigurne budućnosti na Balkanau“. Za njih je jedino rešenje prizanavanje Kosova kao nezavisne države od strane Srbije. Ako se princip međunarodnog prava prekrši na jednom mestu, onda ne možemo očekivati njegovu primenu na drugom. Ako jedan princip imaju Albanci na Kosovu i Metohiji, onda ne možemo očekivati da drugi narodi na Balkanu imaju drugi princip, ili na bilo kom drugom mestu u svetu. Ako Srbija bude priznala Kosovo, to neće dovesti do politike pomirenja, već do novih krvoprolića. U tom slučaju se otvara pandorina kutija, a to će značiti da će se istom argumentacijom mogu poslužiti Srbi i Hrvati u Bosni i Hercegovini, Bošnjaci na u jugozapadnoj Srbiji i severnoj Crnoj Gori, Albanci u Makedoniji i Crnoj Gori...

Lako bi narodi Balkana mogli naći dogovor i kompromis. Ali NATO okupator je protiv bilo kakvog istinskog dijaloga između naroda Balkana. Kad bi se narodi Balkana dogovorili, NATO pakt ne bi imao opravdanje zbog čega su njegove trupe koncentrisane na našem prostoru.

Razgovor vođen 31.3.2019. godine

• Prethodni
• Sledeći