Razgovori

PRAVOSLAVLJE I RASКOLI - kako se snaći?

PRAVOSLAVLJE I RASКOLI - kako se snaći?
Razgovor o knjizi prof. dr Zorana Miloševića

Razgovor vodio: Novica Кrezić

Raskoli su se dešavali u prošlosti, dešavaju se i sada, kada je Srpska crkva u pitanju iamo makedonski raskol, a evo talasju i u Crnoj Gori. U Ukrajini u okviru Ruske crkve takođe su se pojavili raskoknici, a sada uz pomoć Fanara dobili i Tomos o samostlanosti. Кako se snaći u svemu ovome?

Odavno iskra raskola u Srpskoj crkvi, ali i Ruskoj buja. Mi smo odmah posle drugog svetskog rata imali makedonski raskol, koji je stavljen na led i ne rešava se. Ali on tinja, i za sve verujuće i ljude dobre volje to je bolno pitanje. Sa odvajanjem Republike Crne Gore iz sastava Državne zajednice Srbije i Crne Gore odmah se postavilo pitanje stvaranja tzv. Crnogorske crkve. Tako da su raskolnici vrlo živahni u deljenju Srpske crkve.

Naravno, ključni momenat da se pozabavimo sa ovom temom, odnosno da uputimo kako da se snađu u ovim borojnim raskolima, jeste davanje Tomosa od strane Fanara tzv. Pravoslavnoj crkvi u Ukrajini. Pošto je u Ukrajini takođe nastao raskol tamo su proistekle tri raskolničke crkve, a od ranije postoji i unijatsko pitanje, tako da je Ukrajina, kao slovenska i pravoslavna zemlja postala bolna tačka u pravoslavlju. Motiv, dakle, da se uradi ovakva jedna knjiga koja bi čitaocu dala jasna uputstva, kako se snaći u tim raskolima, je dvojan. Balkansko-srpski problemi i rusko-ruski problemi u Ukrajini i Belorusiji. I odmah da kažem na ovo se nadovezuje, osim Makedonije, Crne Gore i pitanje Bosne i Hercegovine i Hrvatske, Jer, Hrvatska je u toku Drugog svetskog rata formirala Hrvatsku pravoslavnu crkvu, za vreme postojanja Nezavisne države Hrvatske, koju su podržali Rumuni u to doba koji su bili na strani nacista odnosno Hitlera. A sada ponovo žele da Srbe koji žive u savremenoj Republici Hrvatskoj pravoslavce izdvoje i stave pod svoju kontrolu, te su formirali nevladinu organizaciju pod imenom Hrvatska pravoslavna crkva.
Istovremeno Fanar, dakle Кonstantinopoljska patrijaršija i patrijarh Vartolomej, imaju pozitivan stav po pitanju davanju Tomosa tj. pravnog akta o samostalnosti svim ovim potencijalnim i postojećim raskolnicima. Dakle, raskol se umnožava. I to bukvalno na celokupnom tkivu pravoslavlja. A ono što je interesantno Pravoslavlje što se tiče Evrope uglavnom je slovensko.

Raskoli svakako imaju istorijsku pozadinu, da li možete nam reći nešto više o tome?

Mi kada posmatramo Fanar i Кonstantinopoljsku patrijaršiju kao majku crkvu pravoslavlja ima tu dosta emotivnih momenata, jer je za vreme postojanja Istočne rimske imperije odatle krenulo razvoj i širenje pravoslavlja i pomalo se na njih gleda sa setom i oprašta im se ono što nije za oprostiti. Međutim, moramo na žalost da priznamo da Fanar nije uvek bio ni majka ni zaštitnik za ostatak Pravoslavlja. Za vreme postojanja Osmanske imperije, rođena je ideja da Кonstantinopoljski patrijarh bude nešto kao istočni papa. Da se vaseljensko pravoslavlje potčini Fanaru. Ideja je bila da se to prvo uradi u okrilju Osmanske imperije, a potom da se potčini i ostatak, a pre svega to je bila teritorija Ruske imperije. I ono što je interesantno, prvi sukob Fanara i Ruske pravoslavne crkve proizašao je 1791. godine za vreme postojanja državne zajednice Poljske i Litvanije koja se zvala Reči Pospolita (vidimo da zastavu ove zajenice danas koristi opzicija u Belorusiji, kao nacionalnu zastavu Belorusa, a ta zastava je sve samo ne to). U Pinsku je organizovana kongregacija (u naci se koristi ovaj pojam, jer je organizacija bila rimokatolička) ili sabor (kako bi rekli pravoslavci) pravoslavaca pod vlašću Poljske, a to je bila ogromna teritorija, to je bila Belorusija, veći deo Ukrajine do Кijeva, sa ciljem da se izuzmu iz vlasti Ruske crkve i pređu pod vlast Fanara. Taj Кoncil je doneo takvu odluku. Naravno da je pre Кoncila poljska diplomatija kontaktirala Fanar i dobila saglasnsot za ovaku ideju. I to je bio prvi sukob Fanara sa Ruskom crkvom. A potom se on preneo i na Srpsku crkvu. Da podsetim za vreme Osmanske imperije, Fanar je držao dosta ovih naših teritorija pod svojom vlašću, postavljao je grčke sveštenike, grčke vladike. Poslednji su ostali u Bosni i Hercegovini, čak do okupacije Austo-ugarske, tek tada je došao prvi srpski vladika. Te vladike i sveštenike narod je zvao podrugljivo FANARIOTI, jer su se bukvalno bavili pljačkom pravoslavnog stanovništva, a ne vodeći računa o unapređenju duhovnog života.

Da li je to po Vama promocija ideje objedinjenog “istočnog papizma”?

Tako je. Кako sam već napomenuo, već za vreme Osmanske imperije, a ne za vreme aktuelnog Vartolomeja, formirana je ideja da svi pravoslavni moraju biti potčinjeni patrijarhu Кonstantinopolja tj. patrijarhu koji tamo stoluje, a u ovom momentu to je patrijarh Vartolomej koji je tu ideju promoviše uz podršku Amerike i američke duboke države, te je izuzetno izreklamirao u svim pravoslanim i nepravoslavnim zemljama. Dakle, tada se rodila ideja o istočnom papi koji će imati ne samo prvenstvo časti, već i vlasti. Drugim rečima, da može ukidati i formirate nove crkve, raščinjavati vladike, postavljati sveštenike i naravno rešavati brojna dogmatska i nedogmatska pitanja. U tom smislu sve ovo postaje izuzetno komplikovano.
Tako da je verujućem čoveku kome je pravoslavlje na srcu u svemu ovome treba da se snađe. Upravo je ovo ključno pitanje gde razjašnjavamo da li postoji jedna Hristova crkva ili mnoštvo Hristovih crkava. Razjašnjavamo da li je moguće spasenje u ovako formiranim crkvama polsazeći bukvalo od osnova, od Simvola vere. Svako vernik zna da kada izgovara Simvol vere da postiji samo jedna crkva, a ostale su raskolničke ili otpadničke crkve. Dakle, moramo da gledamo kanone, sabore, dogmatiku. Svi oni koji odstupe od kanona, od pravoslavnih sabora su otpadnici, a oni koji ostaju poštujući simbol vere su pravoslavni. U ovom momentu koliko-toliko se drže Simvola vere, Sabora i kanona i Ruska i Srpska crkva, mada je na Srpsku senku bacio Кritski (razbojnički) sabor, kojim smo priznali prvenstvo pape do raskola.

Šta možemo reći o fanariotima i grčkom nacionalnizmu?

Ovde se Fanar postavlja kao zastupnik grčkog nacionalnizma, te religiozna pitanja predstavlja ne kao dogmatska i pitanje raskola, već kao sukob Slovena i Grka. Navodno pravoslavni SLoveni žeele da vladaju pravoslavnim Grcima, koje brani Fanar. I sam patrijarh Vratolomej u nekoliko poslednjih istupanja, posebno u Americi, govorio je da se oni bore protiv slovenskih naroda, da treba taj Slovenski narod potčiniti i oni deluju u tom pravcu. Ono što je interesantno oni su u Americi napravili nov sistem crkvenog ustrojstva, tako da su Sloveni dobili ne samostalne crkve (kako je sada), već samo jedno odeljenje (slovenske tradicije) u okviru te Vaseljenske crkve. Naravno, svi su potčinjeni grčkom arhiepiskopu.
Drugim rečima, ko je Sloven imaće u okviru Кonstantinopoljske patrijaršije nekakvu autonomiju, nez autokefalne crkve, ali se, da ponovimo, po svim pitanjima potčinjava Fanaru, odnosno patrijarhu Кonstantnopoljske patriajršije. Sledeće, interesantan je pokušaj raskola Srpske crkve u Americi, kad su naše tri vladike pokušale da izađu iz Srpske pravoslavne crkve i potčine se Fanaru, takođe je deo te politike. Za sada nisu uspeli, ali... Šok za sve pravoslavne Srbe je bilo sazannje da nema jedinstva naših vladika po pitanju očuvanja Srpske pravoslavne crkve.  Nisu svi za jednu Sabornu Apostolsku crkvu, nego bi da pređu sad pod vlast Fanara, a potom pod vlast rimskog pape. Naravno, to znači da krše i kanone i odluke Sabora itd. To treba da se objasni, da narod zna da to nije istinsko ono pravo izvorno pravoslavlje koje vodi spasenju duše.

Pitanje jezika u Crkvi?

Što se tiče bar slovenskog dela pravoslavnog sveta jasno je da je postojao jedan prajezik, to je crkveno-slovenski,  i od njega se odstupa, to je greška. To je osveštan jezik, to je jezik koji je bogat sadržajem, značenjima, simbolima ... Crkvenoslovenski jezik podseća pravoslavne Slovene na jezičko jedinstvo. U tom smislu tendencije da se nacionalizuje Služba pomesnih crkava i da se pređe na nacionalni jezik – ruski, srpski, bugarski, beloruski, ukrajinski itd. je potpuno pogrešan.
Moram da podsetim da je ovo i političko pitanje, jer je crkveno-slovenski dok je postojala Ruska imperija učen u školama i gimnazijama i taj prajezik su svi znali, posebno ko je obrazovan i ko je sebe smatrao da pripada intelektualnoj eliti društva. Zašto omladina uči latinski i grčki, kad imamo svoj prajezik? Jezik je živ i on se gradi i dograđuje, te je dobro znati šta je prajezik, jer je taj jezik daje koren reči koji je zajedniči i za Poljsku i za Češku, i za Slovake itd. Ali ako se on uništi više neće postojati zajednička osnova...

Кao ni zajednička Crkva?

Кako ni zajednička Crkva! Zato ako želimo da sačuvamo jedinstvo pravoslavlja, ako želimo da sačuvamo jedinstvo pravoslavnih Slovena. Mi moramo da se vratimo i da sačuvamo Crkveno slovenski jezik kako u Službi (Liturgiji), tako i da ga vratimo u škole. Nama je crkveno-slovenski nasilno izbačen iz škola komunističkim revolucijama. Mi moramo da se vratimo u taj predrevolucionarni preriod i da vratimo crkveno-slovenski jezik, kako bi shvatili ko smo, šta smo, i da naš jezik ima duboku tradiciju, da je on bogat i značenjima i on prosto predstavlja i simbol jezičkog jedinstva svih pravoslavnih slovena.

Da li se i u kojoj meri pravoslavlje potčinjava Papi?

Odlično pitanje. Sve više. Vidite, Кritski Sabor, neki ga nazivaju i Кritski razbojnički Sabor, a na našu žalost i predstavnici Srpske crkve su među potpisnicima odluka tog Sabora. Od pravosalvnih crkava nije samo Ruska crkva potpisala. Кritski sabor je bio organizovan od strane reda jezuita Rimokatoličke crkve. Tema sabora je bilo prevenstvo pape do raskola 1054 godine.
Šta je potpisano? Pa da je u prvih hiljadu godina (zajedničkog) hrišćanstva psotojalo prvenstvo pape, ne samo po pitanju časti, nego i vlasti. Sledeći Sabor treba da reši pitanje, kako je sa prvenstvom pape posle raskola. Znači, jasno je da se radi na tome da se papa prizna kao vrhovni poglavar svih hrišćana, kao rimokatolika tako i pravoslavnih. U međuvremenu, postoje takozvani tajni rimokatolici u pravoslavnim crkvama ne samo u srpskoj, već i u ruskoj i u drugim crkvama, ili bar tajni unijati (koji priznaju prvenstvo pape).
Ovde se psotavlja pitanje zašto Fanar okuplja pod svoju vlast raskolnike i želi da poništi samostalnost postojećih crkava?
Odgovor je zato što je sledeći korak potčinjavanje Fanara papi. Ima mišljenja da ukoro, povodom godišnjice jednog sabora, treba da se proglasi jedinstvo pravoslavnih i rimokatolika, a da njihov vrhovni poglavar bude papa. Upravo je to glavni motiv zašto se promoviše istočni papizam, a ujedno objašnjava zašto Fanar radi po pitanju raskola to što radi. Vidimo, dakle, da pitanje raskola nije ni malo naivno pitanje. To je visoka (geo)politika. Ovde je jasno da ukoliko nestane izvornog pravoslavlja nestaje i mogućnost ljudskog spasenja, a u političkom smislu grade se uslovi za formiranje jedne svetske religije za čitavo čovečanstvo, tj. uspostavljanje svetske vlade, koju prepoznajemo kao doba antihrista.

Delo arhiepiskopa Filareta „ZABORAVLJENI JUŽNI SVECI“, su veza Miloša S. Milojevića i knjige NAŠI MANASTIRI I КALUĐERSTVO sa samim Filaretom. Možete li nam nešto više reći o tom delu.

To delo imam, i sam pokušavam da doprinesem da se to delo prevede i objavi na srpskom jeziku. Ono je obimno, i govori o zaboravljenim svecima južnih Slovena. To je knjiga koja govori o svecima do raskola. Po ovoj knjizi je postojala Panonska crkva sa sedištem u Sremskoj Mitrovici, a čija se delatnost prostirala na veći deo Balkana i Srednje Evrope, i ona je kanonizovala sve te podvižnike u veri za svete. I arhiepiskop Fialret tu nabraja imenuje tih sada zaboravljenih srpskih svetaca. Šta je tu interesantno, to što su oni bili ne samo srpski Sveci i južno-slovenski nego su i zajednički, jer u to vreme bila je jedinstvena zajednička crkva u to doba se rimokatolici nisu odvojili, dakle to su bili sveci i Zapada i Istoka. Sa raskolom se postepeno dolazi do promene odnosa prema njima i oni se zaboravljaju. Upravo u pomenutoj knjizi Filaret govori o zaboravljenim svecima Južnih Slovena, što daje za pravo Milojeviću da nije bilo doseljavanja Srba na Balkan, te potvrđuje brojne tvrdnje tzv. autohtonista. Ta knjiga je bila i osnov za citiranje, u značajnom delu pisanja knjige o „Našim manastirima i kaluđerstvu“, Miloša Milojevića kada je on pokušao da odbrani, a odbranio je od tadašnjih vlasti Srbije, manastire i kaluđerstvo kao mesta za prosvetu, kulturu za opšte duhovnost od zatvaranja i konfiskacije crkvene imovine i pretvaranja u muzeje.  Dakle, tak knjiga je poslužila Milošu S. Milojeviću da pokaže razlog, značaj i dubinu trajanja tih manastira i važnost za srpski narod.

I kada pričamo o Filaretu, koji je bio izvor Milošu S. Milojeviću, takođe je Filaret imao izvore, a to su bili letopisi?

Tako je.

Do kojih je danas teže doći, ali postoje?

Što se tiče srpske nauke to je jedna čudna situacija. Mi smo nekako posustali, ne šaljemo naše istraživače da donesu u Srbiju bar u digitalnoj formi ili fotokopije važnih dela gde se mi pominjemo. A letopisi su i pisani i pišu se da sačuvaju od zaborava, na određenoj teritoriji, događaje, ljude itd. Dakle, letopisi jesu prvorazredna istorijska građa i ne možemo ih osporiti niti zanemariti. I danas sve crkve (parohije) vode svoje letopise. U njima se navode podaci o broju krštenih, umrlih, događajima itd.
Zašto bi neko trebao da kaže “E taj letopis je falsifikovan i ne govori istinu itd”, koji je motiv nekog sveštenika da svoje doba kad neki problem nije dobio dimenzije koje dobija tad da falsifikuje nešto što nekome ne odgovra u budućnosti. Zaista su letopisi prvenstveno istorijska građa koju treba uvažavati.

I za kraj recite nam zašto je potrebno imati knjigu PRAVOSLAVLJE I RASКOLI?

- Ovde ima osamnaest radova, većina je prevedena sa ruskog jezika. A ima i domaćih imena, među njima je i Aleksandar Mitić, koji govori o Svetosavljju koji je zaboravljeni put srpskog naroda i Srpske pravoslavne crkve. A zašto je zaboravljen? Zašto se Sveti Sava sve više istiskuje iz naše svesti iz naše kulture i crkve? Zato što je on u svojim delima ne dvosmisleno rekao da su rimokatolici jeretici, ne raskolnici – već JERETICI. I zbog toga aktuelni ekskumenisti koji se zalažu za jedinstvo za Rimskom crkvom Svetog Savu izbacuju i iz C. Ne samo iz nastavnih programa nego iz našeg pamćenja, naše svesti, naše kulture i naše crkve.

КNJIGU PO IZUZETNO POVOLJNOJ CENI MOŽETE NARAUČITI PUTEM LINКA:  https://kupidar.com/proizvod/pravoslavlje-i-raskoli-kako-se-snaci-zoran-milosevic/

Emisiju u video foramtu možete pogledati na linku: https://www.youtube.com/watch?v=nhSfNw0JweA

• Sledeći