Dalmacija - Dalmatinsko Kosovo
- Detalji
- Datum kreiranja: 06 Mart 2015
Indeks članaka
Vekovna srpska ognjišta opominju
Putovanje u Dalmatinsko Kosovo 13 – 14 mart 2010. god. Organizatori: «Ujedinjena Srbija» i «Studenički krug»
Dok se hladna, martovska noć spušta, nad snegom zabelelim Beogradom, jedan autobus kreće put Dalmacije. U njemu su ljudi različite dobi, interesovanja, obrazovanja… Ima dosta studenata, ali i penzionera, onih koji su poreklom iz tih krajeva, ali i onih koji nikada nisu tamo bili… Čuju se čak pitanja da li je ovaj poduhvat bezbedan? U političkom smislu, naravno, jer loše vreme, sneg, poledica, kao i najava novih padavina, učinili su da je nekoliko putnika u zadnji čas otkazalo. Srećom, ostalo je dovoljno entuzijasta.
Inače, ovo putovanje, koje su zajednički organizovali «Ujedinjena Srbija» i «Studenički krug», dva bratska udruženja iz Beograda, samo je prvo u nizu sličnih, koji imaju za cilj davanje podrške Srbima, koji žive u tim krajevima.
Brzo stižemo do granice. Ponižavajuće izlaženje iz autobusa nameće pitanja zašto li nam to rade, i dodatno osnažuje želju da se mnoge stvari iz našeg realnog života promene.
Knin. Stižemo u usnuli grad po kome je polegla teška, gusta magla. Sunce tek izranja iza brda koja su sva pod snegom, a mi se penjemo do tvrđave. Neverovatno je hladno, sigurno je desetak stepeni minus.
Knin. Nezarasla rana na srpskom srcu dopušta suzi da klizne iz oka, dok gleda mladost kako se penje po stenama, podno utvrđenja. Foto aparati neumorno škljocaju. Mnogo ih je, ali tu su i dva profesionalca, Rajko i Željko, čije će fotografije i film ostati kao trajna beleška i svedočanstvo ovog poduhvata.
Istina nas obavezuje
Subota je, cik zore, šetamo pustim ulicama i zastajemo pred sabornim hramom, koji je posvećen Pokrovu Presvete Bogorodice. Vrata nam otvara jerej Vladimir Vukosavljević. Pažnju nam privlači kameni ikonostas i malo neobični sveti likovi. Sveštenik, rodom iz Čačka nam objašnjava da ih je slikao, i srebrom optočio, Voja Bilbija. Umetničkom slobodom, na ovom ikonostasu su ovekovečena lica tipična za ljude iz Dalmacije. Govori nam dalje Vladimir, da je u Kninu bilo 90 posto Srba, a da ih je danas jedva 5 posto. Žalosne činjenice se kao strele zabadaju u srca.
Valentino Popović, predsednik «Ujedinjene Srbije» je iz ovih krajeva. U autobusu su mu mama, baka, sestra, brat, devojka… Njegova energija je velika, on silno želi da njegovi prijatelji i rođaci shvate da nisu zaboravljeni od braće iz Srbije. Ne štedi se dok organizuje i vodi, prvo ovakvo putovanje, svesrdno podržan od nas starijih, iz «Studeničkog kruga».
Pokazuje nam gde mu je bila škola, gde zgrada u kojoj je živeo, na kom poljančetu je šutirao loptu. Svedočanstvo ovog mladog čoveka, koji je kao dečak iskusio izbegličku sudbinu je više nego dirljivo.
Na centralnom kninskom trgu nedavno je podignut spomenik kralju Zvonimiru, čije ime nosi važna ulica, a tu su i ulice Franje Tuđmana, Gorana Šuška, Medačka…
Baš u Medačkoj je i crkva svetog Đorđa, najstariji pravoslavni hram u kninskom polju. Na tom mestu stoji oko 500 godina, okružen srpskim grobljem. Počinje Liturgija koju služi Boris Milinković. Srećan je što je pevnica obogaćena glasovima iz Srbije i što pričešćuje više od uobičajena dva-tri vernika. Devojčica kao lutka, krije se iza majke, izviruje, začikava, odužila joj se služba Božija. «Kako se zoveš?», pitam je. «Marijana», reče dete. Baš kao i naša putnica koja se nije pojavila u času polaska.
Sunce je upeklo terajući nas da poskidamo jakne i džempere. Ugledali smo i prve ljubičice, koje su rastući tu, pored grobova, podsećale na život podižući svoje plave glavice prema nebu iste boje.
Upoznajemo sve koji su se zatekli u crkvi. Ksenija iz Jagodine, divna mlada žena, srela je muža i za njega se udala u svom rodnom gradu, a onda su se, kao porodica, odazvali pozivu za povratak. Kuva nam kafu i ponavlja koliko su srećni što nas vide. Savo Budimir nas šaljivo pita: «Zar niste imali bliže neku crkvu?». Vidi se, milo mu je što smo tu. Otvara nam vrata svoje kuće, žao mu je što mu nije žena tu, da nas bolje počaste. Ona je kod dece, otišla je da ih obiđe u Kanadi. Upoznaje nas sa starinom, čije je ime Vasilije Kukulj, a koji je 1919. godište. Istina, on se drži izvanredno za svoje godine i veoma odrešito nam objašnjava da postoje Srbi koji se mole u svojim hramovima, i koji su ponosni na to što jesu. A ima i onih drugih.
Znamo mi to, čika Vaso! Nije to vezano samo za ovaj kraj. Svuda je onih koji su ponosni što su Srbi, i onih koji se toga stide. Odzvanjaju nam i reči sveštenika iz besede, da nas istina obavezuje, da su sveti mučenici stradavali da bi nama preneli istinu, te da je i mi moramo prenositi dalje. Ostajemo u nadi da to i činimo.
Polazimo iz Knina, na čijim je ulicama sada mnogo ljudi i krećemo put dalmatinskog Kosova. A u Kosovu – Lazarica. Bila je crkva, a sada je to manastir. Ovaj hram postoji 120 godina, građen na znatno starijim temeljima. Porta se već zeleni, a okolo crkve stoletno drveće. Sigurni smo da bi svaki od hrastova, mogao mnogo priča da ispriča. Podignut je nov konak koji nam s ponosom pokazuje jeromonah Simon. Kao svaki gostoprimljiv domaćin, iznosi pred nas kafu i rakiju da nas okrepi. Došao je iz Bosne, i posle 70 godina je prvi kaluđer u ovom manastiru.
Inače, našoj saputnici, Miljani, danas je rođendan. Poželela je da iz manastira ponese jedno štene šarplaninca kući, u Beograd. Otac Simon joj je odmah odobrio, ali moguće komplikacije na granici nismo mogli da dozvolimo, pa je psić našao novu kuću u Čistoj Maloj. Ipak, pevali smo slavljenici u autobusu danas nam je divan dan, obasjan suncem, uprkos najavama meteorologa.
Zaboravljeni od Srbije
Polazimo put mora. Badem je procvetao nežnim belo-roze cvetovima, nagoveštavajući skori dolazak proleća. Samo da ne stegne mraz, jer onda neće biti roda. Sa obe strane puta prostiru se maslinjaci, a dosta je i čokota vinove loze. Mada, može se reći da ih je ostalo veoma malo, ako se uzme u obzir da ih je bilo oko dva miliona. Ovo je kraj nadaleko poznat po vinu. Ranije su se ovde podizale samo kuće od kamena, a sada ih ima sve više zidanih blokovima, često neomalterisanih fasada, te doprinose da ne prepoznajemo sliku koju pamtimo svi koji smo pre nekoliko decenija ovuda prolazili…
Jezero Prukljan, u kome su izmešane slatka i slana voda, nalazi se na samo 4 kilometara od Čiste Male. Naši domaćini su nam pričali kako su često tu išli na kupanje, i to – peške. Išlo se tako i do poznatog letovališta, Vodica. U društvu i uz priču nije mnogo ni osam kilometara. Autobus stiže u Skradin, neobično ljupko mestašce, čije uske uličice i kamene kuće svedoče da je reč o tipično primorskom gradiću. Za vreme kraljevine Jugoslavije ovde je bilo sedište kraljevske mornarice.
Sveštenik Savo Milinković je tu već pet godina. Došao je s porodicom u srušenu kuću i srušenu crkvu. Jedva su se malo sredili. Crkva svetog Spiridona iz 1863. godine, propadala je veoma dugo, i tek sada, posle 15 godina, počela je adaptacija. Radi se krov. S izrazima zadovoljstva Savo nas je obavestio da su uspeli da je ubace u državni program obnove. Postoje još dve pravoslavne crkve u ovom, nekada, srpskom mestu. Jedna je posvećena sv. Petki, a druga, takođe, sv. Spiridonu, i to iz 1775. godine. Tu je bila i prva škola u Dalmaciji, u kojoj je radio i Dositej Obradović. Ipak, Savo s žaljenjem govori o svom osećanju da su zaboravljeni i odbačeni od Srbije. Želeli bi da im Srbija bude majka, a ne maćeha. Nikada, recimo, naglašava on, nije državna televizija došla da snimi naše ljude, i njihove muke. A oni se žestoko bore da sačuvaju identitet. Ovde se većinom obavljaju sahrane, nema mladih ljudi, ali tri zakazane svadbe ulivaju nadu.
Pored svega, ovih dana im stiže i jedno savim novo iskušenje – Hrvatska pravoslavna zajednica. Savo nas ispraća rečima: «Naša crkva je prisutna u Dalmaciji 800 godina, ali mi sveštenici smo ovde i dalje stranci, mi smo na vizi. Ipak, nisam izgubio nadu.»
Boli nepravda
Vožnja je kratka između Skradina i Šibenika, sadašnjeg sedišta Dalmatinske eparhije. U Sabornom hramu iz 1810. godine koji je posvećen Uspenju Presvete Bogorodice sačekao nas je protonamesnik Milorad Đurđević. Otac Milorad nam kaže: «U Šibeniku imamo četiri crkve. Ministarstva vera Srbije i Hrvatske pomogli su da se malo saniraju veoma velika oštećenja. Ikone se spremaju za restauraciju. Ono što je obrađeno i vraćeno, mi upotrebljavamo. Osnovaćemo i muzej. Šibenik ima bogatu pravoslavnu kulturu koju treba pokazati svima koji ovde dolaze. Moraju stranci da shvate da mi u Dalmaciju nismo stigli juče i da naša eparhija ima početke još u vreme apostola. Ovde je sada oko tri hiljade Srba, za veće praznike dolazi u hram odprilike dve stotine, a svega 30 do 40 je aktivno u životu crkve. U Sabornoj crkvi se služi samo za velike praznike, a u Svetom Spasu redovno. Želimo da otvorimo ovaj hram za turiste. Mi znamo da mnogi naši ljudi pozivaju katoličke sveštenike za sahrane ili venčanja. Nas sveštenici o tome izveste. Jedno vreme je bila zabranjena prodaja nekretnina Srbima, Bugarima i Rusima. Sada su Rusi počeli da kupuju kuće, što ima za posledicu veći broj vernika na Litugrijama. U Zadru je osnovana Hrvatska pravoslavna zajednica, i želja im je da je pretvore u crkvu. To će sigurno od SPC odvojiti one nestabilne. Nije zameriti ljudima što osećaju nelagodu. Kada su bogosluženja za veće praznike na vratima naše crkve stoje dva milicionera. Nije to prijatno, razume se. Upadali su huligani i za vreme službe. Imao sam slučaj kada sam prekidao večernju, da zovem miliciju. Teško je, nema šta.»
Sveštenik nas vodi do najstarije naše bogomolje, posvećene svetoj Julijani iz 1569 godine, čija su vrata zazidana da ne bi nepoželjni ulazili i skrnavili taj prostor. Odlazimo zatim do crkve Svetog Spasa, koja je podignuta 1778. godine i koja je okružena srpskim grobljem. Čitamo, grobnica Sime Matavulja, poznatog književnika. A tu je i večna kuća Dedića, porodice koja je pravi pokazatelj naše stvarnosti. Jedan sin, Arsenije, živi u Zagrebu, zaboravivši potpuno svoje srpsko poreklo, a drugi, Milutin je u Beogradu i čuva sećanje na korene… To smo mi.
Tu, u crkvi su i dva kamena kivota. U jednom je blaženopočivši vladika, Nikodim Milaš, koji čeka kanonizaciju, a u drugom vladika Danilo Pantelić.
Kapela, posvećena Časnom Krstu, iz 1600. godine je, nažalost, pretvorena u stambeni prostor, pa nismo bili u mogućnosti da je posetimo.
Kupujemo hleb u pekari i krećemo prema Čistoj Maloj, što samo po sebi znači da postoji i Čista Velika. Osećaj ne vara, tabla pokazuje dve strelice suprotnih smerova. Velika je hrvatsko, a Mala srpsko mesto.
Valentinov otac, uz još nekoliko meštana, nas dočekuje. Vidi se da im je teško da poveruju da smo stvarno stigli. Ovo je prvi put posle mnogo godina, da autobus pun putnika iz Srbije, dolazi u njihov kraj. Zagrljaji, poljupci, dobrodošlica…
Večera je poslužena u zgradi ambulante. Zgrada nevelika, sa vidljivim tragovima kakve samo rat ostavlja, ne služi više svojoj svrsi. Prazna je, pa je tu moglo da se postavi za pedeset ljudi. Došao je i otac Savo koji je blagoslovio trpezu. Domaća loza i ljutkasta čorba, otvorili su do kraja apetit. Uz vruć hleb, stigao je i specijalan rižoto. A uz salatu od makarona sa susamom, deljen je i recept. Vino je prirodno klizilo niz grlo tako da je poziv na spavanje bio više nego dobrodošao. Dobili smo raspored kod koga smo raspoređeni, pa smo se šalili da je kod našeg domaćina bio centar za treće doba, što je značilo i sasvim udoban smeštaj u krevetima, dok je omladina bila zadovoljna spavanjem u vrećama, koje su nosili iz Beograda.
Uprkos svemu – pesma
Nedelja je osvanula hladna, ali sunčana. «Nekome moramo pokloniti srce…» čujemo iz zvučnika odlomak iz «Gospod govori čoveku». Krećemo prema manastiru Krka.
Ostaci srpskih kuća su vidljivi na svakom koraku. Bez vrata, prozora, krovova, razgrađene kao duše mnogih njihovih žitelja. Pedantne nove vlasti nisu stigle da uklone baš sve tragove nedavnih «događanja» na ovim prostorima. Zanimljivo je da su ceo ovaj kraj nekada zvali Aranđelovac, po slavi manastira, u koji smo pošli.
Manastir Krka, zadužbina Jelene Šubić, sestre cara Dušana, izgrađen je u 14. veku. Tu se nalaze i katakombe iz starorimskog perioda, u kojima je apostol Pavle propovedao hrišćanstvo. Kao i mnogi manastiri i Krka je spaljena u 17. veku, ali je obnova uspešno obavljena. Osim glavne crkve tu je i paraklis posvećen Sv.Savi. Ovde je oduvek bio duhovni i prosvetni centar Eparhije dalmatinske. Mnogi arhijereji i pastiri SPC potekli su iz ove, prve organizovane škole u srpskoj crkvi. Naime, mitropolit dabrobosanski, Teodor, osnovao je u Krki Bogosloviju još 1615. godine. Posle duže pauze, škola koja nosi ime «Tri Jerarha» ponovo je počela s radom 2001. godine. I sami smo mogli da se uverimo kako mladi bogoslovi, svi svečano obučeni, pevaju na svetoj Arhijerejskoj Liturgiji. Svojom mladošću, lepotom, odmerenošću i ljubaznošću ostavili su snažan utisak na nas.
Posle Liturgije, pošli smo u gostoprimnicu. Vladika Fotije i arhimandrit German su sa nama razgovarali o mnogim važnim temama. Ipak, zaključak se sam izvodi: Ove ljude ovde, ne može Srbija da tretira kao dijasporu, kao svoje u rasejanju. Matična institucija mora više da vodi računa o svojim ljudima. Vladika nas je ponovo podsetio na činjenicu da je manastir Krka važna turistička destinacija i da tu treba da se otvori muzej. Iz Patrijaršije bi vratili predmete koji su tamo poslati na čuvanje, da ih izložimo ovde, gde dolazi mnogo stranaca. Oni treba da se uvere da smo mi dugo na ovim prostorima.
Pre ručka našlo se vremena i za šetnju po prelepoj okolini. Voda, podno manastira, ljeska se na martovskom suncu. Svuda uz staze procvetali zumbuli, dan i noć. Nebo plavo bez i jednog oblačka. Ponovo se nameće utisak kako je šteta što su neki odustali zbog najave da će biti snega.
Iza žičane ograde vide se ovce kako traže retke izdanke mlade trave, dok tri-četiri sasvim mala jagnjeta trčkaraju oko odraslih. Golubi lepi, beli, lepršaju po golubarniku, a nešto dalje se mirno šetaju konji. Ima i kokošaka, a tu je i magarac, kao večita atrakcija za foto upomene.
Stazom posutom belim kamenčićima stiže se do obale reke, uz koju je privezan jedan čamac. Krka teče mirno, predivno zelena, kao da poigrava na prolećnom vetriću. Stazom šeta zagrljeni par. Ljube se..
Zovu nas na ručak. Manastirska trpezarija lepo oslikana, stolovi uredno postavljeni. Učenici Bogoslovije u crnim odelima, belim košuljama, sa kravatama poslužuju goste.
Vladika na čelu stola. Opet nam besedi, a zatim traži pesmu. Mladi bogoslovi pevaju o Jovi, siromahu iz Dalmacije u koga se zaljubila bogata devojka iz Srbije. Pesma je tužna, jer otac silom odvodi devojku kući. A zatim nam je Pera pevao svoju pesmu o tome kako mu je draže da uči bogosloviju, neko da kopa kanale. Smeh i aplauz.
Obilazimo katakombe u koje se ulazi baš iz trpezarije. Pozdravljamo se, još nekoliko fotografija i ulazimo u autobus.
Vječna im pamjat
Krećemo nazad. Prolazimo pored niza novih kuća na sprat, izgrađenih na srpskim imanjima, a za raseljene s Kosova, iz Janjeva. Tuga steže srce dok ulazimo u nekada srpsko mesto, Kistanje.
Nova katolička crkva se, čudnom arhitekturom, potpuno izdvaja iz sredine. Saznajemo da je zidana na imanju Srbina koji za to nikada nije dao svoju saglasnost.
Kancelarija nacionalne manjine (srpske), kao i pravoslavna crkva nalaze se u samom centru, u glavnoj ulici, koja nosi ime dr Franjo Tuđman.
Crkva sv. Ćirila i Metodija, u romaničkom stilu, završena je 1888. godine, kada je situacija bila slična današnjoj. Sveštenik Đorđe Veselinović otvorio nam je vrata, pričajući nam da danas zvanično ima oko 660 domaćinstava, ali to su staračka domaćinstva u kojima živi jedno, ili dva čeljadeta, poodmakle dobi. Mladih uopšte nema.
Odlazimo iz Kistanja. Sveštenik nas prati svojim kolima do još jedne crkve, posvećene svetom Iliji, završene 1537. godine. On naglašava da je u ovim krajevima većina naših bogomolja građena tako da se ne ističu previše. Crkve su male, fine, ali u njima je čovek nekako prisniji s Bogom.
Tu, u Đevreskama su ponovo, groblje i crkva zajedno. Zahvaljujući činjenici da je sa nama bio sveštenik, i njegovom razumevanju, naravno, na grobu Uroša i Janje Mandić održan je parastos. Njihova kćer, koja je došla s nama iz Beograda, mislila je samo da upali sveće roditeljima za pokoj duša. A kada se iz petnaestak grla razleglo «Vječna im pamjat», suze su same potekle. Ne samo njoj. I tako, kroz laku izmaglicu gledamo u daljini brdo, na kome se uz nekoliko visokih četinara, vidi i zvonik crkvice. Na tom mestu se nalazio dvor Mladena drugog Šubića, gospodara Skradina i Bribira. u koji je došla Jelena, sestra cara Dušana.
Pozdravljamo se i krećemo dalje. Prolazimo pored jedne kule, za koju nam je rečeno da označava mesto gde je poginuo Mandušić Vuk. Onaj Vuk, koji nam je za sva vremena ostavio važnu poruku, da je srce ono oružje, kojim se najveće bitke biju.
I opet stabla procvetalog badema. I mnogo minskih polja. Table upozoravaju. Ali, ima i onih površina gde nema tabli, a mine su zaostale. Valentino nam kaže da je i sam čuvao ovce na takvim poljima. Dodaje da je dosta koza i ovaca stradalo, kao i jedan čovek iz njegovog sela.
Vraćamo se do Čiste Male i obilazimo crkvu posvećenu Svetom Nikoli, iz 1871. godine. Gradili su je majstori, Hrvati, koji su u znak zahvalnosti dobili dozvolu da tu naprave svoje kuće. Selo slavi i Malu Gospojinu. Na taj praznik se okupi oko 200 ljudi, a nekada je znalo da dođe i više od hiljadu.
Čuli smo da u Čistoj Maloj ima dece, ali ih nismo videli. Osim Dijane, lepe devojčice, učenice 4 razreda, koja se rado s nama družila. Rekla nam je da ide u Čistu Veliku u školu.
Teško je bilo oprostiti se sa svim dragim ljudima koje smo upoznali. Šta reći na rastanku?
Treba se postarati za razvoj turizma u ovim krajevima, posebno ako se zna da je prošle godine oko 70 hiljada gostiju iz Srbije bilo na dalmatinskom primorju. Deo njih bi morali da gostuju kod Srba, i na taj način pomognu braći da opstanu na svojim vekovnim ognjištima…
Nama ostaje obaveza da što češće organizujemo putovanja u zapadne srpske zemlje, kako bi pokazali našem napaćenom narodu da ih neko iz matice istinski uvažava, voli, poštuje, razume…
Bože, daj snage i njima i nama!
Piše: Ljiljana Bodi
 |
 |
Zabavnik "Dubrovnik" 1899.