Dalmacija - Dalmacija i Jadransko primorje
- Detalji
- Datum kreiranja: 06 Mart 2015
Indeks članaka
Jovan Cvijić
Balkansko poluostrvo i Južnoslovenske zemlje
JADRANSKI VARIJETET
Oblast jadranskog varijeteta,— Geografska sredina i etnički sastav.— Zone različnog razvitka. — Zsiorska grupa. — Primorska grupa. — Osobine njene civilizacije. — Nacionalni razvitak. — Naročite psihičke osobine. — Osobine Dubrovčana.
Ovome varijetetu pripada stanovništvo dinarskih strana okrenutih Jadranskom Moru, to jest stanovništvo gotovo svih krajeva koji su obuhvaćeni razvođem između sliva reke Dunava i Jadranskog Mora: to su, sa juga na sever, Boka Kotorska i Skadarska Krajina, cela Dalmacija, Kvarnersko ili Hrvatsko Primorje, tršćanski karst i karsna Kranjska, Istra i jadranska ostrva. Stanovnici ovih zemalja su Dinarci starosedeoci ili doseljenici sa istoka. Ovi drugi čine većinu u više jadranskih predela.
Ovo se južnoslovensko stanovništvo izmenilo pod uticajem mora i mediteranske klime: jedino su se među Slovenima neke grupe iz ovih krajeva prilagodile mediteranskom načinu života, tako da daju čuvene mornare. Takođe su jedino oni među Južnim Slovenima iskoristili veze s morem i došli u dodir sa prekomorskim narodima i sa raznim civilizacijama. Primorske su grupe živele u sredini jako prožetoj romanskom civilizacijom; još i sada ima kod njih nekih tragova vizantiske civilizacije naročito iz 7. do 10. veka, kao i nekih jedva vidnih preostataka istočnjačke civilizacije. Građani i školovani ljudi, naročito u varošima primorske zone, bili su pod uticajem italijanske kulture i renesansa.
Uopšte se u jadranskom varijetetu, koji je bio pod mnogobrojnim uticajima, javljaju neke osobine i neke podobnosti, koje su drukčije nego kod ostalih dinarskih varijeteta. U svakom slučaju ovo je stanovništvo, onako kao i ono u Šumadiji, Hercegovini i Crnoj Gori, jedna od najsnažnijih i najaktivnijih grupa među zapadnim Južnim Slovenima.
Geografska sredina i etnički sastav.
Govorili smo o geografskim osobinama jadranskog primorja i njegova zaleđa ili Zagore. Ovo su zemlje karsnog reljefa i sredozemne klime ili klime na koju je jako uticalo Sredozemno More. Za zemljoradnju su jedino pogodna mala karsna ulegnuća i vrlo retke doline, koje su kratke, duboko usečene i uvek uske. Ulegnuća su manja od kotlina jegejske oblasti. Obalska razuđenost, koja je posledica potapanja retkih dolina i karsnih ulegnuća, kud i kamo je slabija i manjeg obima od često prostranih i dubokih zaliva jegejske razuđenosti. Isto je tako i zona mediteranske klime uža na jadranskom primorju: u Istri se ona prostire samo do na 50 metara nad morskom površinom, a u Dalmaciji retko prelazi 200 metara. Najzad je i samo Jadransko More malo, usko. Ono je gotovo kao neki prosek između Balkanskog Poluostrva i Italije, jedan zaliv Sredozemnog Mora, na jugu stešnjen Otrantskim Kanalom i sasvim po strani od velikih puteva sredozemne plovidbe.
Jadransko je primorje jedna od najzdravijih sredozemnih oblasti: nema malarije (izuzevši oko donjeg toka Neretvina) ni nesnosnih letnjih vrućina. Ovo je doprinelo, da se u njemu održe i još više razviju krepkost i snaga dinarskih starinaca i doseljenika. Zemlja je puna sunca i svetlosti. Zemljište koje se obrađuje, crvenica (#) po vrtačama, uvalama i pukotinama u krečnjaku, iako je malog prostranstva, daje povrće i sočno voće, naročito grožđe i masline. U varošima i u selima, koji su po malim ulegnućima i po, često majušnim, zalivima, kuće su zbivene jedna uz drugu na mediteranski način. Vazduh je osobito prozračan i oblici kao i reljefne linije na horizontu se tako jasno ocrtavaju kao u jelinskim predelima. I najmanje se pojedinosti tu jasno izdvajaju. Ljudi zbiveni po ovim malim ćelijama bliži su jedni drugima nego do ostalim dinarskim krajevima: njihove su veze raznovrsnije i mnogobrojnije. Mentalitet im je jako izoštren, kašto čak i rafiniran. Umetnički ukus je urođen ovom primorskom stanovništvu. Ovo je druga Grčka, samo bez geografskog položaja Grčke.
Staro romansko stanovništvo i poromanjeni Iliri jedva da su ostavili nešto malo tragova u današnjem stanovništvu. Posle varvarskih navala početkom Srednjega veka Rimljani su se povukli u primorske varoši, poglavito u dalmatinske. Ovi Romani, Latini, Dalmati, bili su dobro poznati sve do kraja Srednjega veka. Oni su dugo održali nasleđene ustanove opštinskog uređenja u dalmatinskim varošima, osnovanim za vreme rimskog carstva. Od toga vremena jadransko primorje počinje vršiti svoju glavnu ulogu:
ono postaje posrednik i tumač latinske civilizacije među snažnim dinarskim Južnim Slovenima. Ali su se Romani pretopili u Južne Slovene ili su sasvim iščezli. S druge strane su se poromanjeni Iliri po selima pred južnoslovenskom najezdom povukli u planine i postali stočari. Po istoriskim podacima su Maurovlasi, Morlaci, Crni Vlasi ili Crni Latini bili već u Srednjem veku upola poslovenjeni i govorili su latinskim jezikom pomešanim sa slovenskim. Ipak se je ovo staro stanovništvo održalo u nekim vrlo sklonitim krajevima, naročito na ostrvu Krku, gde istoriski spomenici pominju 1504 godine „Vlahe" pored Hrvata. Izgleda, da je ovaj razvitak bio gotovo završen krajem 18. veka. Albert Fortis koji je proputovao u vrlo mnogim pravcima morlačke krajeve u 18. veku nije našao među Morlacima nikakva vidna traga od latinštine.[ii]
U Srednjem su veku razne oblasti jadranskog varijeteta bile sastavni deo hrvatske kraljevine i srpskih kraljevina. Zatim su delimično bile pod ugarskom vlašću, od koje nije ostalo nikakvih etničkih tragova. Staro južnoslovensko stanovništvo, koje se ovde naselilo u početku Srednjega veka, nije bilo znatno izmenjeno. Izgleda, da je između Neretve i Skadra prevlađivalo štokavsko stanovništvo, severno od Neretve i na ostrvima čakavsko do severozapadne Istre gde se nailazi na Slovence (kajkavski dijalekat). Ovo je bilo vreme najtešnjih veza između jadranske oblasti i unutrašnjosti Poluostrva. Na dvoru
srpskih kraljeva javljaju se mnogi Dalmatinci, naročito rodom iz Dubrovnika i Kotora. U 14. veku je srpski car Dušan slao svoje mlade vlasteline u Dubrovnik, da se nauče zapadnjačkim načinima ophođenja.[iii]
Najglavnije su se etničke promene u ovoj oblasti desile pošto su Srbiju (1459), Bosnu (1463), Hercegovinu (1482) i Zetu (1499) osvojili Turci a primorsku Dalmaciju zauzela Venecija. Granice Turske i Venecije su se dodirivale. Masa iseljenika iz ,,zelene" dinarske zone, naročito iz Bosne i Hercegovine, prodrla je u jadranske oblasti, na zemljište hrišćanske države, mletačke republike, i ovo je bilo od presudnog značaja za docniji razvitak primorja.
Po cenu novčanih žrtava su Mleci (1409) dobili svoje prve državine s druge strane Jadranskog Mora, varoš Zadar i njegovu oblast, kao i ostrva. Zatim su (1420) zauzeli skoro sve gradove dalmatinskog primorja. Ove prve svoje tekovine su Mlečići zvali „#". Posle Mohačke bitke (1526), kojom je rešena sudbina Ugarske, Turci su zauzeli celu dalmatinsku Zagoru, ali su primorske varoši, i pored stalne opasnosti koja im je pretila, ostale pod mletačkom upravom. Čim su Turci oterani od Beča, zagorski Srbo-Hrvati su se pod svojim narodnim vođama pobunili, ohrabreni i podržani od Mletaka. Karlovačkim mirom (1699) su Mlečići dobili deo dalmatinske Zagore sa Sinjem i Kninom i najveći deo Boke Kotorske: ovo je bilo „#)". Posle Požarevačkog mira (1718) oni su zauzeli celu dalmatinsku Zagoru, Dalmaciju u njenim današnjim granicama: „#)". Napoleon je ukinuo Mletačku republiku 1797 god., ali je Kampoformiskim ugovorom Dalmacija postala austriska. Dubrovačka republika i Poljica su bili ostali nezavisni, i Dubrovnik se znatno obogatio za vreme ratova Napoleonova Carstva. Godine 1807 je Napoleon ukinuo republiku Poljica a 1808 i dubrovačku. Godine 1809 je Dalmacija, koju su zauzeli Francuzi, bila deo Ilirske kraljevine. Ma da je Francuska uprava uništila dosta nasleđenih tekovina i povlastica, ona je potpomagala ujedinjenje jadranskih Južnih Slovena, izvršila radove korisne po narod i ostavila najlepše uspomene kod stanovništva. Pomognuta engleskom flotom Austrija je zauzela Dalmaciju i jadransko primorje 1814 i 1815 godine.
Svi su novi doseljenici, koji su u jadranske oblasti došli od kraja 15. do kraja 18. veka, pripadali patrijarhalnom stanovništvu, većinom erskog varijeteta, i govorili ogromnom većinom štokavskim dijalektom.[14] Oni su doneli čisto srpske osobine.[iv] To su mnogobrojni uskoci ili prebezi. Često je ovo bio najbolji elemenat dinarskog stanovništva koji nije mogao podnositi tursku upravu. Energični i nezavisni, kao što su bili crnogorski doseljenici, oni su više voleli ove siromašne karsne predele nego bogatije krajeve. Osim toga su Turci, koji su pre Karlovačkog i Požarevačkog mira držali veliki deo jadranskih oblasti, naselili, naročito po dalmatinskoj Zagori, mnogobrojne Dinarce iz Bosne i Hercegovine, da bi im obrađivali zemlju. U Zagori severne Dalmacije jedna je grupa doseljenika poreklom iz Like. Posle proterivanja Turaka muhamedanski Dinarci su retko ostajali u Zagori, ili su prelazili u hrišćanstvo (kao na primer u selu Otonu). Mnogi pravoslavni dinarski doseljenici su primili katoličku veru, naročito severno od Neretve, u okolini Makarske, Šibenika, u karsnom polju Dicmu od Splita, itd. Pet šestina stanovništva pripada sada katoličkoj veri, a ostatak pravoslavnoj.
Novi doseljenici su se raširili po svima jadranskim oblastima i sada čine vrlo znatnu većinu stanovništva u dalmatinskoj Zagori i u Boki Kotorskoj. Mnogobrojni su i na nekim ostrvima južno od Zadra, manje mnogobrojni na Kvarnerskim Ostrvima i u karsnoj Kranjskoj. U znatnom ih broju ima u Istri, čak i u severnoj Istri (u planinskoj oblasti Čiča). Staro južnoslovensko stanovništvo ovih oblasti se takođe pokrenulo. Ono se uglavnom povuklo u primorje i na ostrva, u Istru i Hrvatsku. Danas ga ima u Zagori samo u nekolikim neznatnim i vrlo proređenim oazama, kao npr. u Poljicima (u karsnom predelu
Mosora), ali tu ima i jedna grupa vrlo starih doseljenika iz Bosne. Vredno je istaći, da se je deo starog stanovništva Boke Kotorske iselio u predeo severno od Trogira, npr. u selo Ubli. Verovatno je, da su se u toku ovih seoba turskoga vremena i Vlasi dinarskih planina naselili po planinskom delu Istre, severno od Čičarije — oni žive i sad tamo u dva sela (Žejane i Mune) i zovu ih Ćiribircima — kao i severno od karsnog jezera Čepića, u Istri (sela: Šušnjevica, Brdo, Jesenovik i Mala Kraska).
U primorskim varošima je prevlađivalo, čak i u doba mletačke vlade, stanovništvo srpsko-hrvatskog porekla, osim u varošima zapadne Istre i u Trstu. Viši društveni red, osobito činovnici i deo plemstva, bili su Mlečići, a tako i neki broj trgovaca i zanatlija, naročito u severnoj Dalmaciji i na ostrvima. Pošto je prestala mletačka uprava većina se iselila u Italiju. Ali se je mletački dijalekat, #, održao na celom jadranskom primorju, dok se u Dubrovniku pretpostavljao toskanski dijalekat. Talijani koji su ostali u zemlji i posle mletačke vladavine zajedno sa upola potalijanjenim Slovenima čine sad samo 3% od svega stanovništva. Ali su i oni zahvaćeni slovenskim uticajem kako usled ženidbi tako i usled života u srpsko-hrvatskoj sredini. I njihov je porodični jezik srpsko-hrvatski. Novi dinarski doseljenici su sve više prodirali u primorske varoši i znatno su pojačali staro stanovništvo unoseći u njega snažniji i preduzimljiviji duh. Stanovništvo jadranskog varijeteta je danas po osobinama i po srcu isto tako slovensko kao i stanovništvo Šumadije.
Zone različitog razvitka. — U toku poslednjih vekova su oblasti jadranskog varijeteta bile izložene raznim prilikama i uticajima. Posledice su toga razlike u razvitku i formiranje više zasebnih etničkih grupa. Jedna je od najznatnijih zagorska grupa, koja obuhvata svekoliko stanovništvo primorskog zaleđa između Crne Gore i Like i u kojoj se mogu razlikovati dalmatinska Zagora i Boka Kotorska. Druga vrlo znatna grupa obuhvata stanovništvo jadranskog primorja, čije psihičke osobine nisu potpuno homogene. U njoj se razlikuju: grupa dalmatinskog primorja između Kotora i Velebita i grupa kvarnerska i istranska. S ovom se poslednjom vezuje unekoliko stanovništvo karsne Kranjske, koje je u stvari prelazna grupa između jadranskog varijeteta dinarskog tipa i alpiskog varijeteta panonskog tipa.
Zagorska grupa
Dinarci, naseljeni u Zagori, nisu se rukovodili razlozima ekonomske prirode. Ostavljali su bogate i plodne zemlje, da bi se naselili u krajeve koji su sa Crnom Gorom i Likom najsiromašniji na Balkanskom Poluostrvu. Uzroci su njihovu iseljavanju moralne vrste. Pošto se nisu mogli pomiriti sa tim da podnose mrsku nasilničku vladavinu koja ih je satirala, napuštali su zavičaj, ne obzirući se na materijalne interese, da potraže gostoljubiviju otadžbinu. Tako su pokazali najlepše osobine svoga karaktera: žilavost u borbi, upornost u opasnostima i duboku veru u budućnost. Izmenili su se pod uticajem geografske sredine i istoriskih prilika. Ali su se njihove bitne psihičke osobine odražale.
Zagorci pripadaju uglavnom patrijarhalnom režimu. Tesno su vezani za erski varijetet dinarskog zaleđa. I danas žive često u zadrušma ili koršama. U predelu Bukovici, severoistočno od Zadra, ima zadruga sa po 80 članova. Po dinarskim običajima žene su često starešine zadruga. U predelu Poljicima, staroj seljačkoj republici kod Splita, održala su se štaviše vrlo razgranata bratstva.[v] Kao i Šumadinci tako i Zagorci više vole život po selima, i većina zagorskih varoši su u stvari velika sela koja su postala ekonomskim centrima neke oblasti. Prave su varoši u primorju. Zagorpi se, kao i Dinarci patrijarhalnog režima, odlikuju živom osetljivošću i srdačnošću. Kao i kod tih Dinaraca, i kod njih ima veliki značaj krvno srodstvo. Imaju mnogobrojne izraze za
označavanje raznih stupnjeva srodstva. Nose crninu, „korut", za vrlo dalekim umrlim rođakom. Ostali dinarski običaji dolaze do izražaja naročito o velikim praznicima (o Božiću, Uskrsu, slavi). I kod njih je, kao i kod drugih dinarskih varijeteta, u običaju pobratimstvo i posestrimstvo.
Prvi ispitivači, naročito Albert Fortis, zapazili su kod njih gostoprimstvo, velikodušnost i krvnu osvetu. Imaju iste praznoverice kao i Dinarci. „Svaka pojava u prirodi, vele, i najmanje stvari koje se zapaze znaci su koje šalje Bog i sudbina". Narodna ornamentika, naročito ukrasi u drvetu, često je kod njih originalnija i primitivnija nego u drugim južnoslovenskim krajevima. U životu i u svekolikom narodnom duhu kod Zagoraca ima nečega, vrlo arhaičnog, naročito kod pravoslavnih. Neke su od navika iz primorskih gradova prodrle u Zagoru, kao npr. čaroice (maškare o pokladama), o kojima se ništa ne zna u zelenoj dinarskoj zoni. Po neki put se može u Zagori čuti i koja talijanska reč.
Kod Zagoraca pada u oči prava južnjačka živahnost duha, koja iznenadi kad se dolazi iz Bosne. Često su kao zapeta puška, zanesenjaci, i ove njihove izrazite osobine jedva se skrivaju pod velom patrijarhalne mirnoće. „Narodna je duša, veli slavni talijanski pisac srpsko-hrvatskog porekla, N. Tomazeo, puna ljubavi i uzvišenih osećanja. Ona je promišljena; nije sila živinska, već nešto slatko i dobrostivo koje od ljubavi dolazi i ljubav rađa. Ukopani poslije toliko stoljeća u neznanstvu, jošter nam je tanana pamet, slobodan razgovor i oštramisao."[vi] Zagorci isto tako pokazuju veliku sposobnost za intelektualno i umetničko delanje. Neki od najistaknutijih ljudi srpsko-hrvatskog renesansa na početku 19. veka bili su rodom iz Zagore.
Često se u Zagori naiđe na mentalitet, naročito na duh i humor, varijeteta Ere. Porodični nadimci su kod njih češći nego po drugim dinarskim oblastima. Svi, i žene i ljudi, pa čak i deca, imaju nadimke kojima se ukazuje više na njihove moralne ili umne nego na telesne osobine. Uživaju da učine smešnim Bodule, stanovnike jadranskih ostrva, ali im ovi odvraćaju nazivajući ih Vlasima ili Morlacima.[vii]
Ovim se duševnim osobinama pridružuju druge, koje su se razvile pod uticajem osobitog geografskog položaja Zagore, onoga koji je bio posledica turske najezde. Zagora je onda bila između turskog zemljišta u Bosni s jedne i jadranskog primorja, koje su držali Mlečići, s druge strane. Tako je ona bila sporna oblast koja je često (u celini ili delimično) menjala gospodare, prelazeći iz turskih u mletačke ruke. Od kraja 15. do početka 19. veka Zagora je bila široka neobezbeđena zona, po kojoj su se vodile neprekidne borbe. U njoj su se naselili dinarski uskoci ili prebezi, koji su tukli i suzbijali turske osvajače i dopirali čak u Bosnu. Uskoci su bili branioci jadranskog primorja koje su držali Mlečići kao što su dinarski doseljenici i starinci u predelima Vojne granice štitili austrisko zemljište.
Zagora je bila samo jedan, istina najprostraniji deo onoga pojasa jadranskih zemalja koji se bez prekida nastavljao od Crne Gore do Like i čije je celokupno stanovništvo činilo živi bedem protivu Turaka iz zaleđa. To je bila neka vrsta karsne tvrđave koju su čuvali dinarski doseljenici, u čijem je mentalitetu, koji je bio u osnovi isti, ipak bilo nekih razlika. On se je razvijao u smislu nacionalne nezavisnosti u Crnoj Gori. U Lici i u Zagori su se naprotiv retko mogle ispoljiti težnje za nezavisnošću: njihovo je stanovništvo silom prilika bilo primorano da se stavi u službu Austrije ili Mletaka i da im daje pandure i najamnike. I turska vlast i turski uticaji se nisu mogli održati u ovoj zoni vekovnih i ogorčenih borbi.
Cela je Zagora od Rijeke do Boke Kotorske, počevši od kraja 15. veka postala zonom uskoka i hajduka. Mlečići su uspeli da u dalmatinskoj Zagori organizuju pandurske čete, kojima su na čelu bili najistaknutiji uskoci. Već su početkom 16. veka bile čuvene čete iz Klisa kod Splita. Najpoznatiji su bili senjski uskoci sa kvarnerskog primorja, kao i oni iz Ravnih Kotara, kod Zadra. Boka Kotorska, odvojena Crnom Gorom od turske oblasti, bila je manje izložena, ali su podvizi risanskih uskoka ravni podvizima ostalih. Hajdučke čete, koje su vršile česte i daleke upade na tursko zemljište, bile su preplavile Zagoru i susedne bosansko-hercegovačke planine. Poprečni putevi nisu bili nimalo sigurni. Hvatani su begovi, karavani i novac prikupljen od poreza; ništa nije moglo proći a da se ne sukobi sa četama. Ovo doba opšte nesigurnosti trajalo je dugo i ostavilo je tragova u narodnoj duši. Smelost, junaštvo, požrtvovanost, lični ponos i čast čete, sve su se ove osobine razvile do najvišega stupnja.
U toku vekova su naročito cenjeni telesna snaga, postojanost i hrabrost.-Uskočke pesme slave ljude „koji su odgajeni bez kolevke na sestrinim rukama"; one koji spavajući pod drvetom „tako snažno dišu da se grane sa drveta nijaju", one ,,koji laki kao jelen mogu stići i uteći". Hajduk u četi je morao biti u stanju da podnosi muke svakojake. Bila je sramota jadikovati čak i kad je neko smrtno ranjen. Hajduk je morao disciplinovati svoju hrabrost, tako da je smeo na „zapetu pušku udariti", kako pesma kaže. Pre nego bi se četa konačno obrazovala harambaša jasno opiše novim članovima muke na koje Turci stavljaju hajduke. Pesma kazuje, kako je jednoga dana neki harambaša, da bi prikazao kakve su to muke, oderao matorog jarca i pustio ga da pobegne u borovu šumu. Mogu se zamisliti bol i vrečanje ranjene životinje prilikom dodira sa bodljama borovih četina. Ne jedan od članova čete izgubio bi usled toga hrabrost. U graničnim krajevima bosanskim su Turci imali običaj da ne ubiju hajduka pre nego ga metnu na muke. Najpre su mu lomili ruke i noge, zatim su mu vadili oči.
Viteški hajduci nisu odmah ubijali zarobljene Turke. Opraštali su im život, da bi mogli pričati o njihovim delima: ,,Ne laži, kaži istinu o onome što se desilo, a ja ti opraštam život koji sam u ljutome boju zadobio". Dvoboji su bili česti, i to zbog beznačajnih stvari. Kakvog bega, čuvenog sa velike hrabrosti, hajduk je čikao da se ogledaju. Borbe su se često vodile jedino da bi se oprobalo kakvo novo ratno lukavstvo. Otmica žena od Turaka i od samih hajduka dovodila je često do beskrajnih borbi i dvoboja. Ljubav prema kakvoj lepoj devojci izazivala je strašno suparništvo među zaljubljenima.
Glavni je zadatak hajduka i uskoka bio u tome da čuvaju granice Zagore i da štite raju, svoje sunarodnike težake, od Turaka. Mirni seljaci su visoko cenili ovu uslugu. Još i danas Zagorci smatraju za čast imati za pretka nekog hajduka. Imena i dela najistaknutijih i danas su dobro poznata, naročito Stojana Jankovića, Ilije Smiljanića, Sinobada, Nakića i drugih. U nekim krajevima (osobito u Bukovici) ljudi i danas nose staro hajdučko odelo.
U uskočkim pesmama i u zagorskim predanjima nema pohvale koja bi išla u prilog Mlečića. Očevidno je, da su oni, kao hrišćani, radije gledani nego Turci. Trpeli su ih, ali se njihov karakter i njihovi skriveni načini nisu dopadali ovim viteškim i velikodušnim ljudima. Pesma opominje, da valja uvek biti na oprezi, jer su Mlečići „stare varalice". Nije se moglo razviti ni uzajamno poverenje, utoliko manje što su dinarski doseljenici bili zadahnuti nacionalnim idealom. „Doseljenici su, kaže Emil Oman (pomen. delo, s. 16) zaista dolazila sa svojim uspomenama i širili su ih; poznato je, da se srpska srednjovekovna vlastela, koju su Turci lišili imanja nastanila u Dubrovniku sa svojom pratnjom, među kojom beše guslara koji pevahu o slavi srpskih junaka. Bilo od ovih guslara bilo od drugih, glavno je, da je u 16. veku već po celoj Dalmaciji znanje o tome bilo rašireno". Pravoslavni doseljenici su kotlini između Drniša i Knina u dalmatinskoj Zagori dali ime Kosovo, ime polja na kome je bila čuvena bitka. Na tome se Kosovu svi zagorski Srbi skupljaju 15/28 juna svake godine. U jednom izveštaju mletačkog guvernera u Splitu, 1574 god., reč je o podeli životnih namirnica stanovništvu: jedan stari, slepi uskok, koga vodi unuka, vraća se s onim što je dobio pevajući pesmu o Kraljeviću Marku a narod je u horu prihvata: svi su je znali[viii]. U pesmama koje slave uskoke jasno se kazuje, da se oni bore „za krst časni i slobodu zlatnu". Andrija Kačić-Miošić, poznati katolički sveštenik u 18. veku, rodom iz okoline Makarske, ide još dalje. Njegova zbirka narodnih pesama je prava nastava o srpskim legendama i o srpskom rodoljublju, a mnogobrojna izdanja ove zbirke su dokaz njenog uticaja. U njoj su ispričana dela zagorskih uskoka i cela srpsko -hrvatska istorija. Četiri veka mletačke vladavine nisu niukoliko oslabili narodni ideal. Demokratska osećanja 19. veka su ga još pojačala: i tako Zagora, kao i Šumadija, spada među oblasti sa najrazvijenijom nacionalnom svešću. Često sam bio iznenađen nailazeći u najzabačenijim zagorskim selima na seljake koji su u srpsko-hrvatskim novinama pratili sve događaje koji su se dešavali u Srbiji i koji su bili gotovi na sve žrtve za narodno ujedinjenje. Neki od najistaknutijih pretstavnika srpsko-hrvatskog jedinstva su rodom iz Zagore: Pavlinović, Sava Bjelanović kao i veliki narodni vajar, Meštrović.
I kod katolika kao i kod pravoslavnih je bila vrlo znatna verska snošljivost. U Srednjem veku su mirno živeli jedni pored drugih. Turska najezda, koja je pravoslavne odvela čak u severnu Dalmaciju, još je više učvrstila ovu solidarnost. Udruženi u uskočkim četama i katolici i pravoslavni su se vekovima borili protivu Turaka, svoga zajedničkog neprijatelja. Ima interesantnih primera ove snošljivosti. Katolici praznuju mnoge čisto pravoslavne svece i radi njih poste; to isto rade i pravoslavni i još prisustvuju molitvama katoličkih sveštenika. Kašto su pravoslavni, kad nisu imali svoje crkve, godinama posećivali katoličke. Ali ova verska trpeljivost ne isključuje potsmevanja, koja su posledica živog duha kod ovoga naroda. Štaviše među njima dolazi do sukoba, sličnih sukoba koji se dešavaju između stranaka.
Ovo su osobine stanovništva dalmatinske Zagore. Stanovnici Boke Kotorske, Bokelji, unekoliko se od njih razlikuju.