Srbi Bele Krajine

    Indeks članaka

    Između 1530. i 1540. godine iz Srbije i Bosne preko 3000 Srba, bežeći ispred Turaka, stiže u Gorski Kotar i Belu Krajinu, na prostor između srpskih manastira Gomirja, Marče i Lepavine. (Marču je 1578. osnovao srpski mitropolit dabrobosanski Gavrilo (Avramović ), kod Ivangrada blizu Zagreba.) Ove Srbe Beč je, kao dobre borce, primio u vojnu službu, da Habzburšku monarhiju brane od Turaka.

    kartaGodine 1611, Srbima u Vojnoj Krajini (Vretaniji) patrijarh Jovan Kantul (sveštenomučenik, tri godine kasnije ubijen od Turaka) postavlja episkopa Simeona, koga zagrebački biskup i habzburška državna vlast primoravaju da ode u Rim i pred papom izjavi da prihvata uniju (unija podrazumeva očuvanje spoljašnjeg obreda Pravoslavne Crkve uz prihvatanje papske vrhovne vlasti). Štetne posledice Simeonove delatnosti uklanja episkop Maksim Predojević, koji odbija naređenje cara Ferdinanda da ide u Rim po hirotoniju, i prima je od patrijarha pećkog Pajsija. Povela se velika borba srpskog naroda za očuvanje svog identiteta: godine 1626. zagrebački biskup izveštava o tome da su žumberački Srbi pounijaćeni, ali da ih ima još koji se bune, zato što ih na to podstiču kaluđeri, koji su zbog toga pretučeni i proterani.

    Beč na to odgovara da su i oni za uniju, ali da je opasno primenjivati silu, jer su Srbi graničari prema Turskoj, i mogli bi sekarta zumberka opet odmetnuti Turcima. (Srbi su, u ovim dokumentima, nazivani Rašani ili Raci, a drugačije i Vlasi.) Godine 1642, posle smrti vladike Maksima, papski nuncije u Beču pokušava da Srbima na Žumberku i u okolini nametne za episkopa latinskog fratra i srbomrsca Rafaela Levakovića, ali Dvor, plašeći se pobuna Krajišnika, ipak prihvata srpskog kandidata, za koga papisti vele da je „najveći antikatolik od svih tamošnjih šizmatika“. Godine 1668, pod pritiskom zagrebačkog biskupa Petra Petretića, austrijski car Leopold oduzima srpskom episkopu marčanskom Gavrilu Mijakiću vladičanstvo, i na presto dve godine kasnije dovodi unijatu Pavla Zorčića. Svi pravoslavni kaluđeri marčanski su pohvatani i odvedeni u ropstvo na Maltu, da budu veslači na galijama, da bi tako, posle dugih muka i robovanja, bili umoreni. Zbog navodnog učešća u zaveri Zrinskog i Frankopana, episkop Gavrilo biva bačen u tamnicu da bi 1686. godine bio umučen od papističke vlasti Habzburga.

    Srbi su se opirali koliko i kako su mogli. U martu 1742. pisali su patrijarhu svome, Arseniju Četvrtom Šakabenti, sledeće pismo: „Otkad je prvi unijatski episkop Pavle Zorčić primio uniju, svagda i svi posle njega do sadašnjeg unijatskog episkopa Teofila Pašića činili su nasilje i mučiteljski, a ne učiteljski, primoravali nas na uniju, a najviše naše kaluđere Gomirce, tako da ih dosta ima po galijama i po tamnicama i po moru, a vezanje, odvođenje, robljenje i zatvaranje (kaluđera) našeg manastira Gomirja niko ne može izraziti“. Pri tom, unijatski vladika Pašić ustoličen je uz pomoć vojske, i uz pretnje da će svako ko mu se protivi biti kažnjen smrću, uz konfiskaciju imovine. Srbi u pismu dodaju: „Mnogi naši ljudi su radi unijata Pašića bili celu godinu u Karlovcu okovani i ljutim robovanjem i zatvorom mučeni, a neki su u tamnici i pomrli. I doista, da nije naš manastir Gomirje ustao protiv Pašića i dao trošak za proces, kao što je uvek davao trošak i trud, učeći nas veri hrišćanskoj i braneći nas od unijata, zaista bi zauvek svi ostali unijati“. I godine 1758. Srbi sa Žumberka se žale karlovačkom vladici da pounijaćeni sveštenici vrše nasilje nad njima, dok oni imaju u vidu svoje pretke i spremni su da za svoju veru i umru. Unija je Srbima sa Žumberka vojnom silom nametnuta tek 1769.

    Design by Novica.info