Duhovnici.

Nićifor Dučić

1832. - 1900.

Nijesam nikome ništa dužan; a ko meni duguje, opraštam.Ovim rečima Nićifor Dučić, kaluđer, vojskovođa, arhimandrit, akademik, dobrotvor srpske prosvete započinje svoj testament koji je napisao u Beogradu 1899. godine.

Da li pamćenje spada u drugovanje i da li nam se zaborav može oprostiti?

U Lugu na Trebišnjici, u Hercegovini, od oca Jevte i majke Soke rodio se 21. novembra 1832. godine Nićifor Dučić. Kakvo je svetovno ime dobio na krštenju, nije ostalo ni zapisano ni zapamćeno te ga u spisima nalazimo samo kao Nićifor.
Knjigu, kako se tada govorilo, počeo je da uči u manastiru Duži kod strica Jestatija Dučića, arhimandrita duškog. Po želji strica veoma se rano zakaluđerio, još kao sedamnaestogodišnjak, na dan Sv. Luke, 1849. godine. Stric je verovatno želeo da na ovaj način savlada i usmeri bujnu i neobuzdanu prirodu mladog Dučića, a možda je smerao i da na vreme sebi obezbedi naslednika u manastiru. O tom periodu iz života mladog kaluđera Dučića nemamo nikakvih podataka.

Nakon zakaluđerenja dolaze godine učenja i sticanja raznovrsnih znanja što će ga pratiti kroz ceo život.

Na preporuku sarajevskog mitropolita Georgija Nikolajevića, Dučić dolazi u Beograd gde s neznatnom stipendijom srpske vlade dve godine sluša bogoslovske nauke u Seminariji beogradskoj a ujedno na Velikoj školi prati i predavanja Đure Daničića iz slovenske filologije.

Srpska vlada je, naime, u to vreme skromnim stipendijama pomagala mladiće iz Bosne, Hercegovine, Stare Srbije i Crne Gore da u Beogradu uče Gimnaziju, Veliku školu ili Bogosloviju. Samo tokom 1871. u Beogradu ih je, prema pisanju samog Nićifora Dučića, bilo oko 160. Jedini uslov koji je tada postavljan tim mladićima, blagodejancima, kako su ih zvali, bio je da se po završenom školovanju vrate u svoj kraj da tamo uče decu i prenose stečena znanja.

Nakon povratka iz Srbije Dučić izvesno vreme boravi kao monah u manastiru Duži a zatim se posvećuje prosvetnom radu. Sa drugom iz detinjstva, Serafimom Perovićem, kasnijim mitropolitom hercegovačkim, 1857. osniva školu u manastiru Duži za đake i omladinu iz okoline Trebinja, a sledeće godine u Žitomislićima duhovnu školu za buduće sveštenike. Pomoć za otvaranje ovih škola obezbedio je od Srbije i Rusije. U školi u Žitomislićima bio je profesor i upravitelj.

Njegova narav a i tadašnje prilike nisu mu dugo dozvoljavale da živi monaški smerno i uz svoje đake. Prilike u Hercegovini su postale nesnošljive. Turski zulumi su tih godina dostigli vrhunac. Nićifor Dučić u dogovoru sa Lukom Vukalovićem i drugim glavarima napušta školu i preuzima komandu nad jednim od ustaničkih odreda Hercegovine. Pored borbi protiv Turaka vodio je tokom 1861. i pregovore s Omer-pašom o boljim uslovima života naroda. Međutim, tada se Crna Gora umešala u ustanak tako da su ti pregovori odmah bili prekinuti. Marta 1862. Crna Gora objavljuje rat Turskoj a Dučić kao hercegovački komandant nastavlja borbu uz vojvodu Petra S. Vukotića. Borbe u kojima je Dučić učestvovao vođene su najpre u Duži, Banjanima i oko Nikšića u tzv. Staroj Hercegovini. Ali ratna sreća ubrzo napušta ustanike. Na Petrovdan 1862. godine turska vojska pod komandom mušira Derviš-paše prodre iz Nikšića, sjedini se sa ostalom turskom vojskom i uspe da uguši ustanak. Kako ustanicima nije data amnestija, Dučić uz dozvolu knjaza Nikole prelazi na Cetinje. Tu preuzima upravu nad školama. Uz skromna materijalna sredstva uspeo je da otvori deset osnovnih škola po Crnoj Gori a na Cetinju je 1864. ustanovio Bogosloviju.

Za sve učinjene usluge Crnoj Gori Nićifor Dučić je 1863. godine na Cetinju proizveden za arhimandrita.

Knjaz Nikola je Dučiću poveravao i druge delikatne poslove. Tako ga 1866. šalje knezu Mihailu u Beograd. Posle njegove uspešne misije dva kneza potpisuju ugovor o zajedničkoj akciji i ujedinjenju srpskog naroda. Što do ispunjenja ovog ugovora nije došlo "zasluga" je atentatora koji su u Košutnjaku 1868. godine lišili života kneza Mihaila.

Krajem 1868, na poziv Ilije Garašanina, Nićifor Dučić prelazi u Beograd. Beograđani su bili iznenađeni krupnom pojavom arhimandrita koji neće da živi u manastiru. Nićifor Dučić je sagradio kuću na uglu današnjih ulica Francuske i Braće Jugovića. Tu kuću mu je projektovao arhitekta Svetozar Ivačković kao reprezentativnu, porodičnu, prizemnu zgradu sa renesansnim motivima i malom baštom, kao i glavnim ulazom prema važnijoj ulici.

Prema opisu jednog od njegovih biografa, Dučić je bio "čovek vrlo visoka rasta, pravilno razvijene snage, ali glave manje spram veličine tela. Kosa mu se održala do smrti; i kosu i bradu potkresivao je; pred kraj života obe su ga bile sedinom ukrasile. Sve to je činilo vrlo lepu fizičku figuru... Glas mu je bio tanak i slab, a beseda isprekidana... I besedio je i pisao južnim govorom i jotu... U disputu mogao je vrlo lako ljutiti se, mada je umeo otrpeti nemilu reč..."

U sačuvanoj prepisci sa Ilarionom Ruvarcem, na Ruvarčevo "Vi ste žustri i nakraj srca", Dučić mu odgovara: "Dok me ovde, i svuda gde sam bio, smatraju za tiha i pogodna. Ali nikad za laskavca. Ja imam svoje misli i svoje uvjerenje, koje branim, dok se ne uvjerim o boljem. Ja sam kadar da svakom reknem istinu u oči. S tim sam i državnu službu gubio i stratio. Ali sam uvek ostao svijetla obraza i čvrsta karaktera. A najviše me tješi to: što nikad nikome nijesam ne samo učinio nego ni pomislio zla, pa ni najžešćim neprijateljima svojima (20. oktobra 1892. Beograd). Dalje Dučić nastavlja Što u meni nema koliko bi valjalo kaluđerske krotosti tome se ne treba čuditi jer sam ja više vojnik nego smerni, prepodobni monah. Ali poštujem i monaštvo srpsko".

Pod Vukovim uticajem sakuplja i štampa zbirke narodnih pripovedaka, zagonetki, poskočica i narodnih reči iz rodnog kraja. Piše i istorijska dela gde opisuje događaje čiji je neposredni učesnik bio.

U periodu od 1868. do 1876. bio je predsednik Odbora za škole u srpskim oblastima izvan Srbije, predsednik Odbora za Narodnu biblioteku i muzej i predsednik Komisije za zidanje crkava u vizantijskom stilu u Srbiji.

Političke prilike i njegov vojnički duh ne dopuštaju mu da se duže vremena bavi kulturnim i prosvetnim radom. Dolazi 1876. godina i Srpsko-turski rat. Dučić je s nestrpljenjem očekivao da se krene u borbu jer koliko je vešt bio u baratanju perom još uspešniji je bio sa oružjem.

Knez Milan ga ukazom postavlja za komandanta svih dobrovoljačkih divizija Ibarske armije. Ova armija je tada u svom sastavu imala oko 3.000 vojnika, 4 laka topa, 24 kavaljerista, koji su sačinjavali neku vrstu garde i dvadesetak pionira. Dučić odmah formira svoj štab u kome su pored jednog vojvode bila i dva oficira-ađutanta, oficir instruktor četa, kasir, komesar, delovođa i tri pisara.

Sa svojim vojnicima učestvuje u borbama oko Nove Varoši, od 25. juna do 7. jula 1876, gde osvajaju turske šančeve i dva reduta, a potom 12. jula zauzimaju tursku kulu i šanac na Vasiljevićima. Borbe su vođene i na Borovcu i Suhom Ritu. U borbi 24. jula te godine Turci ubiju konja pod Dučićem što je kod njega izazvalo samo još veći gnev te on sam preotima turskog konja na kome nastavlja boj. U bisagama tog konja nalazi odsečenu srpsku glavu kao i dve turske kubure.

Srbiju u ovom ratu nije pratila sreća. Kada je preko Javora nagrnula turska vojska pod komandom Memed Ali-paše i Derviš-paše, Dučić je, braneći položaj sa svojim dobrovoljcima, bio ranjen te se povukao u Ivanjicu radi lečenja.

Odbio je pukovnički čin kojim je knez Milan hteo da ga nagradi za učešće u ratu te 1876. godine, jer za činovima i nagradama nikada nije čeznuo.

U ratu 1877-78, opet na osnovu ukaza kneza Milana, bio je komandant ustaničkih četa Javorske armije. Posle ovog rata Srbija dobija četiri okruga: niški, pirotski, vranjski i toplički. Dučić je biran za poslanika Narodne skupštine u sazivu 1877-1880. godine. Na zasedanju Skupštine u tek oslobođenom Nišu (1879) predlagan je za predsednika Skupštine sa još četvoricom kandidata. Nije bio izabran ali mu je poverena funkcija jednog od čuvara ključeva zgrade u kojoj se nalazio pribor za izradu državnih obveznica. Nićifor Dučić gubi državnu službu početkom 1886. pošto je u Skupštini, posle Slivničke bitke, glasao za predlog opozicionih poslanika. Uskoro je vraćen u državnu službu, koju ubrzo na lični zahtev napušta i odlazi u penziju zbog narušenog zdravlja.

Želja za znanjem ne napušta Dučića ni u poznim godinama. Odlazak u Italiju nije mogao da ostvari pošto je u to vreme Italiju zahvatila epidemija kolere. Međutim, on 1886. odlazi za Pariz gde ostaje nešto duže od godinu dana. Na Sorboni sluša dva semestra opšte istorije kod Ramboa, geografiju kod Hemlia i filozofiju kod Lavisa. Na "College de France" sluša staru jevrejsku književnost i tumačenje psaltira kod Renana a francusku književnost kod Dešanela. U to vreme u Parizu se školuje preko 50 srpskih đaka. Dučić se druži sa njima i na njegovu inicijativu osniva se Srpska čitaonica, koja je radila na principu mesečnih pretplata. Od tih sredstava nabavljane su srpske stranačke novine i časopisi. Provladina štampa kao i mnoge nove knjige dobijane su iz Srbije na poklon.

Za vreme boravka u Parizu Societe d’historie diplomatique bira 28. jula Nićifora Dučića za svoga člana.

Svoj boravak u Parizu Dučić je iskoristio da poseti južnu Francusku i Španiju a sa dozvolom iz Srbije odlazi i u London.

Nakon povratka iz inostranstva nalazimo Dučića na mnogim uglednim i važnim funkcijama. Određen je za profesora istorije srpske crkve mladom Kralju Aleksandru Obrenoviću.

Srpsko učeno društvo bira Nićifora Dučića više puta za svog predsednika. Na njegovo zauzimanje i pod njegovim predsedništvom to Društvo se spaja, 15. novembra 1892. godine, sa Srpskom kraljevskom akademijom.

Dučić, takođe, privremeno upravlja Žičkom eparhijom i to u vreme kada se u Žiči i Kruševcu održava petstogodišnji pomen kosovskim junacima. Iste godine je u Žiči miropomazan Kralj Srbije Aleksandar I Obrenović.

Kao predstavnik srpske vlade neposredno je učestvovao u Narodnoj skupštini prilikom donošenja Zakona o crkvenim vlastima. Ovim Zakonom ukinuto je mesto potpredsednika Velikog duhovnog suda koje je Dučić godinama zauzimao. Mitropolit Mihailo ga je potom postavio za člana tog suda ali je on to iz zdravstvenih razloga odbio.

Kao nagradu za uspešan rad u rukovođenju Žičkom eparhijom i oko donošenja Zakona o crkvenim vlastima Arhijerejski sabor mu je 1886. godine dozvolio da nosi episkopsku mitru pri bogosluženju.

Dana 22. februara 1893. Nićifor Dučić je u Srpskoj kraljevskoj akademiji pročitao svoju pristupnu besedu pod naslovom "Sv. Sava, srpska crkva i srpska kraljevina u XIII veku".

Nićifor Dučić je doživeo redak i nesvakidašnji jubilej. Na dan 18. oktobra 1899. proslavlja pedeset godina svešteničke službe i četrdeset godina književnog rada.

Arhimandrit Nićifor Dučić umire u Beogradu 21. februara 1900. godine. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu sa svim vojnim počastima pored počasti koje mu je ukazala crkva, Srpska kraljevska akademija i mnogobrojni poštovaoci.

Mira Sofronijević