Književnost

Simo Matavulj
(1852—1908)

Simo Matavulj je rođen u Šibeniku 14. septembra 1852. U mestu rođenja je završio italijansku i pravoslavnu, srpsku osnovnu školu i nižu gimnaziju.

Zatim odlazi u manastir Krupu kod svoga strica igumana, ali, izgubivši volju za manastirskim životom, odlazi u zadarsku učiteljsku školu, koju završi 1871.

Do prelaza u Crnu Goru, 1881, on je učitelj u raznim dalmatinskim selima i nastavnik pomorske škole u Herceg Novom. U Crnoj Gori je bio nastavnik gimnazije, nadžornik škola, urednik službenih novina i nastavnik kneževe dece. Putovao je u Milano i Pariz kao vođa jedne grupe crnogorskih mladića koji su odlazili na školovanje. Tom prilikom je u Parizu ostao nekoliko meseci. 1887 prelazi u Srbiju, gde živi kao nastavnik gimnazije i činovnik prezbiroa. U Crnu Goru odlazi još jedanput za učitelja kneževima Danilu i Mirku, ali se ubrzo vraća u Srbiju. Umro je u Beogradu 20. februara 1908. Bio je redovni član Srpske kraljevske akademije od 30. januara 1904.

Matavulj se u književnosti prvi put javlja na Cetinju u službenim crnogorskim novinama sa jednom istorijskom pričom, koju je napisao povodom veridbe kneza Petra Karađorđevića sa kneginjom Zorkom, a na potsticaj i prema kazivanju samoga kneza Nikole. Zatim je prešao na originalno stvaranje i do smrti radio vrlo živo na pripoveci i romanu. Napisao je oko sedamdeset pripovedaka i novela, mahom objavljenih u zasebnim zbirkama, kao: Iz Crne Gore i Primorja, Iz primorskog života, Iz beogradskog života, Iz raznijeh krajeva, S mora i s planine, Sa Jadrana, Primorska obličja, Beogradske priče, Život i Nemirne duše, pored još nekoliko pripovedaka objavljenih u posebnim izdanjima. Napisao je i dva romana: Uskok i Bakonja fra Brne. Pored toga, Matavulj je ostavio i nekoliko svezaka putopisa, uspomena i književnih članaka razne sadržine (Boka i Bokelji, Deset godina u Mavritaniji itd.). Najznačajnije mu je delo iz te oblasti Bilješke jednog pisca, vrsta autobiografije, pisana živim, plastičnim stilom i pronicljivim posmatračkim darom. Matavulj je još napisao i dve drame: Zavjet i Na slavi, — prva sa predmetom iz dubrovačkog, a druga iz beogradskog života. On je i prevodio sa stranih jezika, najviše sa francuskog: Na vodi od Mopasana, San od Zole, Pučanin kao vlastelin i Mizantrop od Moliera, Zimske priče od Vogiea.

Po prirodi trezven i oprezan duh, Matavulj je počeo da piše tek u zrelijim godinama. On je postupno ali energično izgrađivao svoj talent, trudeći se da nedostatke svoga uskok školovanja nadoknadi ličnim usavršavanjem. On čita ne samo francuske i italijanske književnike već i naučnike i mislioce. Pored velikog književnog obrazovanja, kojim je nadmašio sve ranije pripovedače, on stiče i široko poznavanje istorije i filozofije. Ukoliko se više širio vidik njegova saznanja i njegovo životno iskustvo, utoliko je puštao maha svome talentu. U svoje vreme, Matavulj je bio jedan od najobrazovanijih i „najevropskijih" srpskih pisaca.

Do Matavulja, naši pisci se razvijaju poglavito pod uticajem ruske, nemačke i mađarske književnosti; od njega počinje i sasvim prevlađuje romanski utmcaj, naročito francuski. Matavulj je najviše čitao i prevodio francuske realiste i naturaliste; na njihovim delima je razvio ukus i učio veštinu pisanja. Naročito je voleo i čitao Zolu i Gij de Mopasana, i po njihovim uzorima počeo i sam pisati. On je od francuskih naturalista naučio da oštro, objektivno i savesno posmatra život i potom unosi u delo, U svojim Bilješkama on to izrično veli i objašnjava kako on shvata francuski književni realizam, koji se ne sastoji u grubom kopiranju života, već je piscu dozvoljeno da preinači detalje i skladno poveže prema višem umetničkom cilju u granicama stvarnosti. Do njega, naši se pisci nigda nisu sasvim otrgli od romantičarskih sklonosti; tek je Matavulj potpun i čist realista. On je u pripoveci dosledno sproveo ideje evropskog književnog realizma, trudeći se da hladno i objektivno opisuje život, bez uzbuđenja i tendencija, uvek na osnovi obrazaca iz stvarnog života. Tako je Matavulj stvorio najbogatiju i najraznovrsniju galeriju nacionalnih tipova, oštro i tačno izvajanih prema životu. Dok su ostali srpski pripovedači prikazivali život samo u uskom vidiku svoga kraja, Matavulj opisuje razne srpske krajeve i ljude iz raznih društvenih slojeva. On opisuje Dalmaciju kao i Crnu Goru i Beograd, seljake i mornare kao i građane i intelektualce. Najbolja su mu dela Uskok i Bakonja fra Brne. U prvom slika patrijarhalni moral i viteštvo gorštaka iz crnogorskog krša, a u drugom primorske seljake i franjevce jednog katoličkog manastira iz Primorja, na osnovi ličnih utisaka i uspomena iz svoga đakovanja u manastiru. Bakonja fra Brne je pisan vedrim i dobrodušnim humorom, sa diskretnom podrugljivošću prema svetim ljudima, no bez sarkazma i tendencija, slično postupku Anatola Fransa, čija je dela cenio i koga je i lično poznavao. To je njegovo najbolje delo, prepuno humora, živopisnosti i pronicljive psihologije. To je, ujedno, i jedan od najboljih romana srpske književnosti. Najpoznatija njegova pripovetka je Pilipenda, koja opisuje unijaćenje Srba iz Petrovog polja u Dalmaciji.

Matavulj se odlikuje oštrim i trezvenim posmatranjem života, sposobnošću da zapazi i odabere karakteristike lica i situacija, da to kaže zanimljivo, neusiljeno i jednostavno. On ne izmišlja ni fabulu ni epizode, niti ih razvija prema sopstvenim afektima i raspoloženjima. Lica i događaje traži u životu, upravo u spoljnom životu, u onome što je dostupno čulnim opažanjima, i događaje razvija u granicama životnih mogućnosti. On je od francuskih naturalista primio ono što se moglo tehnički savladati i primiti razumom, ali kod njega nema ni Zoline tragike ni Mopasanova artizma. Zbog toga u njegovim novelama nema poezije i dubljeg i složenijeg unutarnjeg života, nema pravog umetničkog sklada u celinama. Njegovim delima oskudeva mašta i lirizam. Te svoje nedostatke, koji su mu smetali da postane pisac šire publike, nadoknadio je svojim velikim književnim obrazovanjem, koje ga je učinilo popularnim kod književno obrazovane publike.

Iz projekta Wikipedia

Simo Matavulj: Prvak naše pripovedne proze
Danas se navršava sto godina od smrti pisca Sima Matavulja Prva decenija minulog veka bila je pomor za srpsku književnost. Između pogreba Jovana Ilića (1901) i Laze Kostića (1910) umrlo je više od deset srpskih pisaca: 1902. Ljubomir Nedić i Miloš Cvetić; 1903. Matija Ban; 1904. Jovan Jovanović Zmaj i Dragomir Brzak; 1905. Janko Veselinović; 1906. Stevan Sremac; 1907. Pavle Marković Adamov i Milorad Mitrović. Naredna, 1908. otela je Milovana Glišića, Radoja Domanovića, Milana Đ. Milićevića i Sima Matavulja.
Učestalo umiranje naših spisatelja – nekim od njih (Zmaju, Janku Veselinoviću, Stevanu Sremcu, Pavlu Markoviću Adamovu) držao je i govore i nekrologe pisao – kao da je podsetilo Matavulja na neumitnost skončanja. Posle nenadne smrti Stevana Sremca, vedrog i rumenog, kome je u ime Akademije trebalo i govor da održi, Matavulj je sačinio testament. Nije, na žalost, prošlo ni godinu i po dana do njegovog ispunjenja… Iznenada je, 20. februara/4. marta 1908, umro od moždane kapi. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. „Tu je, u poslednjoj parceli, na uzvišici iza Crkve sv. Nikole, čekao nov, posve običan grob, da u sebe primi zemne ostatke pok. Matavulja.”

Prema izričitoj oporuci svojoj, Matavulj je sahranjen veoma skromno, „bez pompe, bez larme, bez muzike, bez venaca, bez silnih popova, bez govora, bez spomenika, bez parastosa, diskretno i otmeno”. Čovek, koji je zauzimao prvo mesto među našim književnicima, kako će za njega mnogi reći, akademik, počasni član Matice srpske, član upravnog odbora Srpske književne zadruge, predsednik Srpskog književničkog društva (tri puta biran na to čelno mesto), nosilac tri ordena (Danilovog, Takovskog i Svetog Save) počinuo je u običnoj humci. Tek docnije, po ženinoj želji, premešteno je njegovo telo u raskošnu grobnicu od belog mermera, s reljefom Bogorodice i rečima „Presveta Bogorodice spasi nas”, rad uglednog onovremenog vajara, Đorđa Jovanovića.

Matavuljeva smrt doživljena je uistinu kao veliki nacionalni gubitak. Na zdanjima Akademije nauka i Narodnog pozorišta istaknute su crne zastave, a dve ugledne institucije priredile su komemoracije: u Akademiji nauka govorio je umni Stojan Novaković; u Matici srpskoj održao je toplu besedu njegov Kirije (Laza Kostić). Matavuljevu smrt ožalilo je i nekoliko pesnika (Mićun Pavićević, Todor Popović, M. Dimitrijević, Novica Šaulić i drugi).

Štedro u hvalospevu , saučesno, toplo, veličajno, obeležilo je rastanak s velikim piscem i pedesetak listova, gotovo svi srpski i ne mali broj ostalih južnoslovenskih (zagrebački – 3 lista), šibenski, sarajevski, mostarski, dubrovački itd.). „Brankovo kolo” posvetilo je svome upokojenom saradniku čitav dvobroj, preštampavajući osvrte onovremenih medija.

Sarajevska „Srpska riječ” je poredila počivališta dvojice srpskih poslenika pera, preminulih mesec dana jedan za drugim: „To je čudna igra sudbine: dva dobra prijatelja, koji su godinama drugovali i bili nerazdvojni, u smrti su razmijenili mjesta svoja. Milovan Glišić, sin sjenovitih šuma šumadijskih, počiva na obalama Jadrana, a Simo Matavulj, čedo sa obala srpskog Primorja, ostavlja kosti svoje u prestonici slobodne kraljevine Srbije.” Zagrebačke „Narodne novine” napominju da je „Simo Matavulj, koji je rodom Dalmatinac, jednako bio poznat hrvatskoj kano i srpskoj publici, pa je stoga i njegova nenadana smrt jednako velik gubitak za srpsku kano i hrvatsku književnost”.

Beogradska „Štampa” obznanila je i svojevrsnu anketu o Matavulju na pitanje „Njegov talenat i njegovo najbolje delo” uz udeo dvadesetak spisatelja – Dragutina Ilića, Jovana Dučića, Branislava Nušića, Jevte Ugričića, glumca Čiča Ilije Stanojevića, Riste Odavića i drugih. Odživ bi se mogao svesti na tri zaključka: da je Matavulj prvak naše pripovetke ili u vrhu njenom; da je najobrazovaniji naš pisac i da mu je „Bakonja fra Brne” najbolje delo.

Matavulj je uistinu pisac osoben, samosvojan. Vaspitanik romanske kulture, italijanske i francuske za razliku od tadašnjih pisaca naših, podložnih uticaju nemačke, ruske, mađarske pisane reči.

Uveo je u našu pripovetku više naših područja: zavičajno more, Boku, crnogorske gorštake, beogradski šaroliki gradski živalj itd., po Andrićevim rečima – „proširio geografsku osnovicu srpske pripovetke”. Ostavio nam je punokrvne likove svojih pripovesti: „Povaretom”, koja bi sama, rečeno je, mogla obezbediti tvorcu mesto u našoj knjizi, započeo je prve strane i naš najugledniji časopis, „Srpski književni glasnik”.

Uz seosko podneblje tada preovlađujuće u najvećem delu naše pisane reči, otvorio je širom vrata i gradskom življu. Plenio je čitaoce i jezikom i bogatstvom leksike. Iz sredine čakavsko-ikavske, pune talijanizama izrastao je sopstvenim trudom u vrsnog tvorca naše umetničke proze, leksički bogate (preko pet stotina reči rasutih u njegovim radovima nema u Vukovom Rječniku).

Smatrao je sebe prilenjim, a ostavio nam je, pak, veliko delo i brojem i raznovrsjem, blizu dve stotine radova: stotinak pripovedaka, po dva romana, memoarska spisa i drame; šest stihotvora, jedan etnografski spis, 12 članaka, po tri predgovora i dopisa, osam referata i prikaza, šest putopisa, devet nekroloških napisa, sedam predavanja, dva govora, četiri javna pisma i 22 prevoda. „Matavulj je svoje književne drugove”, reći će Jovan Skerlić, „nadmašao svojim intelektualizmom, svojom književnom kulturom, svojim znanjem književnog zanata, i on je u srpskoj književnosti vrlo lepo predstavljao evropskog pisca”.

Jedan od prvaka naše pripovedne proze, po mnogima i prvak njen, Matavulj je i poslednji predstavnik našeg klasičnog realizma, i danas drag i svež, neotuđen i neotuđivi deo naše književne baštine.

Simo Matavulj
14.09.1852. Šibenik – 20.02.1908. Beograd

Dramski pisac i prevodilac. Pisao je pripovetke iz primorskog, crnogorskog i beogradskog života. Sahranjen je na Novom groblju, parcela 29, grobnica 2, reda II.

Politika 03.03.2008

"Bosanska vila"