Milan Galić
(Bosansko Grahovo, 8. marta 1938 — Beograd, 13. septembar 2014)
Oca je izgubio još prvih godina života, a majku su ubile ustaše pred kraj rata. Kao i mnoga deca ostala bez roditelja, po oslobođenju je smešten u dom. Najpre u Novom Bečeju, pa u Novom Sadu, u Kanjiži, Molu,Titelu.
Konačno, 1949. premešten je u zrenjaninslđ dom, gde će ostati šest godina.
Iz tog vremena poneo je mnoge lepe i tužne uspomene. Dirljivo je, na primer, sećanje na mama Ginu, upravnicu doma u Zrenjaninu, koja se o štićenicima brinula kao o rođenoj deci, čijom zaslugom su mnogi od njih postali profesori, pisci, slikari, inženjeri, pravnici...
Ali, ipak, svi su, izašavši iz domova, dugo osećali žig koji im je život udario.
- U domovima su nas učili poštenju, iskrenosti, nesebičnosti. Pripremali su nas, u stvari, za idealno društvo, koje nismo našli kad smo krenuli svako svojim putem. Mnogi nikad nisu uspeli da se snađu. Neki su se razočarali, neki ostali verni idealima koje su poneli, stalno ratujući protiv laži, nepravilnosti, bezosećajnosti, egoizma.
Često su, naravno, bili žrtve svoje doslednosti, ali im je, makar, savest ostala čista - kaže Milan Galić, jedan od onih koji nisu pristali na kompromise.
Fudbal je zavoleo još kao pitomac raznih domova.U četrnaestoj godini postao je prvotimac podmlatka "Proletera", u šesnaestoj je već dobio mesto u najboljoj ekipi.
U to vreme povjerenje mu je poklonio i selektor omladinske reprezentacije Jugoslavije. Meteorski uspon započeo je, zapravo, još tada: posle nekoliko utakmica - izabran je za kapitena.
Jednog dana Galić je zamolio upravu "Proletera" da mu plaća ubuduće samo stan i hranu, bez drugih obaveza, tek da izađe iz doma. Pristali su.
Ali, kad je došla pozna jesen, nije se moglo izdržati u lakoj odeći. Opet se golgeter obratio upravi - molio je da mu nabave zimski kaput. Uprava se sastala i odobrila novac. U isto vreme, Savez boraca mu je kupio odelo. Iako bez džeparca, bez ikakvh prihoda, Galić je bio zadovoljan.
Polagao je razred za razredom u zrenjaninskoj gimnaziji sa - odličnim uspehom.
Godine 1957, po pozivu "Partizana", došao je u Beograd i počeo da trenira na stadionu JNA. Međutim, uvideo je da će zbog toga izgubiti mnoge časove u školi i vratio se u Zrenjanin.
Tek narednog leta, sa maturskom diplomom u džepu, konačno se preselio u glavni grad.
Ali, po ondašnjim propisima, nije mogao da nastupi u novom timu punih šest meseci. Vredno je vežbao, svestan da tu nije lako biti "glavni".
On i inače nikada nije štedeo sebe - tako su ga naučili.
Veliko fudbalsko ime izgradio je tokom nastupa za FK Partizan. Bio je fudbaler FK Proleter, Partizana, Standarda iz Liježa, Remsa i jugoslovenski reprezentativac.
Igrajući za jugoslovensku reprezentaciju na 51 utakmici, postigao je 37 golova. Učestvovao je na Letnjim olimpijskim igrama 1960. godine, kada je reprezentacija Jugoslavije osvojila zlatnu medalju, na Evropskom fudbalskom prvenstvu 1960. godine, kada je Jugoslavija bila druga, i na Svetskom prvenstvu 1962. godine, kada je Jugoslavija zauzela četvrto mesto. Iste godine dobio je Zlatnu značku Sporta, nagradu za najboljeg sportistu u Jugoslaviji.
Po završetku igračke karijere diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu i pokazao da vrhunski sport i visoko obrazovanje mogu da idu zajedno.
Od 1979. godine radio je u nacionalnom fudbalskom savezu kao pravni savetnik. U savezu je radio do 31. marta 2005. godine kada je otišao u penziju.
Umro je 13. septembra 2014. u Beogradu.
