Stevo Čuturilo
1846. Dabar (Lički) – 1939.
Znameniti Srbin Ličanin
Životopis ovog prećutkivanog i zaobilaženog pedagoškog pisca, rodom iz Dabra u krševitoj Lici, rastegao se kroz Bogom blagoslovenu dugovekost.
Stevo Čuturilo se rodio 1846. godine, imavši prilike ne samo da bude svedok, nego i da bude učesnik u mnogim događajima sudbonosnim za srpski narod.
Upokojio se 1939. godine. Njegov rodni Dabar nalazi se desetak kilometara severno od Otočca, na obroncima planine Male Kapele. Prema šematizmu Eparhije gornjokarlovačke za 1892. godinu, dabarska parohija (sela: Dabar, Glibrdo, Mala Kapela, Petrinić Polje i Živica) je imala 1376 stanovnika i crkvu Uspenja Presvete Bogorodice.
Čuturilo je bio obdaren onom bistrinom svojstvenom upravo narodu koji je živeo na granici, naučivši da nikome ne veruje previše, naročito ne austrijskom ćesaru kome je isključivo trebala snaga i ratnička sposobnost Krajišnika. Tako je mali Stevo nosio u genima dobro poznatu podozrivost prema austrijskoj (kasnije Austrougarskoj) državi. Onemogućavan od strane državnog aparata da znanjem i obrazovanjem pomogne srpski pravoslavni narod u svome zavičaju, moraće da ode iz Like. Naime, završivši osnovnu školu u mestu rođenja, nastavio je školovanje izučivši više razrede gimnazije u Otočcu. Nedugo potom je službovao kao učitelj u Petrinji, a zatim odlazi u Beč, gde uspeva da stegne visoko pedagoško obrazovanje. Po povratku iz moderne, ali još uvek carstvujušče Vijene, radi na mestu nastavnika u rodnom Otočcu i Novoj Gradišci.
Kao svestan i aktivan Srbin nije bio po volji merodavnim školskim i strogim državnim vlastima. Koliko god da je izražavao lojalnost uvek bi se njegov javni rad ocenjivao kroz stereotipni i zlonamerni aršin „Da bu Vlah vkral i peti čaval“, što ide pod ruku sa poznatijim: „Ni u tikvi suda nit u Vlahu druga“. Naročito u Lici, gde se uveliko širila teška tama klerikalne starčevićevske antisrpkske ideologije. Međutim, Čuturilov odlazak nije bila tiha emigracija, to je bio buntovnički zalet u redove hercegovačkih ustanika 1875, to je bilo pridruživanje pod barjak Nevesinjske puške. Njegov nemirni duh se skrasio u planinskoj Crnoj Gori. Stevo Čuturilo tamo odlazi na poziv knjaza Nikole, gde je, kao stručnjak, dobio zadatak da organizuje sistem osnovnog školstva. U crnogorskoj epohi svoje karijere bio je i urednik „Glasa Crnogorca“.
Od 1882. godine dobija nastavničko mesto u Srbiji koja je iste godine obnovila svoje kraljevsko dostojanstvo. U više mesta u Srbiji radi kao gimnazijski profesor u Velikom Gradištu, a bio je direktor gimnazije u Ćupriji. Njegov bukvar i sistem opismenjavanja bio je najmoderniji udžbenik u Srbiji. Kao pedagog-praktičar, uzimao je učešća u izradi i nekih drugih udžbenika. Ostao je upamćen i kao urednik novina „Srpska nezavisnost“ i „Srpska zastava“.
IDEJNI TVORAC DRUŠTVA SVETOG SAVE
Skrasivši se u Kragujevcu, od 3. avgusta 1883, nastavlja sa plodotvornom delatnošću. Tu se bavi političkim radom. Kao istaknuti član Liberalne stranke, izdaje list „Šumadinac“, štampajući ga u štampariji koja se vodila na njegovu suprugu. Bio je član Streljačke družine i Pevačkog društva. Nadahnute besede i programske članke je objavljivao u „Vesniku kragujevačke opštine“. U pomenutim novinama je 28. maja 1886. godine izašao sa idejom o osnivanju srpskog nacionalnog udruženja koje bi bilo pandan nemačkom „Šulferajnu“, hrvatskom „Društvu Sv. Jeronima“ i bugarskom „Sv. Kirila i Metodija“. Vatreni i praktični Ličanin je klicao: „Organuzujmo dakle takvu kulturnu vojsku i izađimo da se branimo, a ne da napadamo... Stavimo ovo društvo pod zaštitu našeg svetitelja i prosvetitelja Save i krstimo ga njegovim svetim imenom, i njegov će nas sveti genije, genije sv. kuće Nemanjića izvesti pobedonosne i lovorima ovenčane iz junačke borbe“.
To su bili temelji dobro poznatom „Društvu Svetog Save“ koje je krajem XIX veka bilo aktivno, vršeći kulturnu misiju, u krajevima od Turaka još uvek okupiranim. U autobiografskim zabeleškama S. Čuturilo opisuje svoju ulogu oko idejnog oblikovanja nacionalnog društva, pa kaže:
„Na dlaku je ista istorija i postanka i razvitka Društva Svetog Save. Bilo kom milo ne bilo, ja s ponosom tvrdim, da se ideja o potrebi osnivanja sadanjeg Društva Svetog Save rodila najpre u mojoj glavi. I prvi članci u novinama i prve besede na skupovima s reda su moje. Ja sam mu bio i prvi sekretar. Ono je postalo u Kragujevcu. U Kragujevcu je ono postojalo i onda kad u Beogradu o njemu nije niko ni sanjao. Povodom prekora kragujevačkih novina, tek posle više meseci, kad je kragujevačko društvo imalo 72 počasna člana, sa znatnim prilozima, Beograđani (su) osnovali privremeni odbor, u kom su doista bili ugledni ljudi i najviši predstavnici nauka između profesora Univerziteta.
Čim se obrazovao taj odbor, on je svom sekretaru, Sreti Stojkoviću naredio da se zauzme, da Kragujevčani beogradski odbor priznaju za glavni, našto su Kragujevčani na moje najživlje zauzimanje, traženo priznanje i dali.
Beogradski odbor iz priznanja zasluga kragujevačkih i da bi time legalizovao svoj položaj sazvao je zemaljsku skupštinu društva, ne u Beogradu već u Kragujevcu, gde je izabran novi Glavni odbor. Zauzimao sam se, da taj izbor bude jednoglasan, što je i postignuto na opšte zadovoljstvo.
Uveče je bila sednica za donošenje društvenih statuta. Tu je došlo do razmimoilaženja između mene i novog predsednika. U statima (projekt) kragujevačkim traženo je da se osnuje propaganda, kojoj bi bio zadatak, da protivstane propagandi mađarskoj, nemačkoj, talijanskoj, arbanaškoj, turskoj, bugarskoj i vlaškoj, od kojih neke uspevaju da nam za koju godinu odnarode čitava sela (navedoh čak i primere). Ali predsednik Svetomir Nikolajević ne htede o tome ništa ni da čuje, tvrdeći da bi to dovelo do žučnosti sa susedima, a novi duh demokratije, da to izbegava, na što je malo življe reagirah, sa izjavom, da ja sa takvom demokratijom koja okolnim neprijateljima ostavlja slobodu, da na našim periferijama razjedaju narodno telo kao psi strvinu nemam nikakva posla, rekoh i udaljih se iz Društva, kome sam nesumnjivo bio prvi među osnivačima. Ovo nisu reči hvalisanja, već reči istoriske istine, koja je zabeležena tačno crno na belo, u tadanjim novinama. I beogradski Glavni odbor Svetosavskog društva pre godinu dana je proslavio pedesetogodišnjicu osnivanja svetosavskog društva, nijednim slovom ne pomenuvši plemenite idealiste kragujevačke, (u)pravo inicijatore i tvorce osnivanja ovog korisnog društva.
Ponavljam: Moja pobuda za osnivanje društva pod imenom Svetitelja Save koji je zavađenu braću mirio, - beše moje tačno saznanje, da je partiski razdor srpski narod u Šumadiji dotle rastrovao i međusobno omrazio te da je potrebno svetosavski ga miriti“. (Zapisi Steve Čuturila, rukopis, str. 87-90)
JOVAN HADžI VASILjEVIĆ O DRUŠTVU SV. SAVE
Istoričar društva Sv. Save i dobar poznavalac prilika na srpskom jugu krajem XIX veka, Jovan Hadži Vasiljević, ne govori ništa o zaslugama i ulozi Steve Čuturila u osnivanju Društva Svetog Save. Prema njegovom pisanju najpre su se aprila 1886. oko osnivanja dogovarali Svetomir Nikolajević (1844-1922), Sreta J. Stojković i Đoka Milovanović, po J. Hadži Vasiljeviću, „sva trojica izraziti naši slobodni zidari“. (Inače, Svetomir Nikolajević je 1890. osnovao ložu „Pobratim“) Toj trojici pobornika za osnivanje udruženja prišli su Stevan Vladislav Kaćanski, Dimitrije S. Jovanović, Đura Kozarac, Ljuba Kovačević, Pera P. Đorđević, Milovan R. Marinković i protosinđel Firmilijan. Ideju su podržali i u radu društva se našli još i sledeći uglednici: Stojan Bošković, Andra Nikolić, Milan Đ. Milićević, Panta S. Srećković, Pera Tatić, Mita Živković, Andra Nikolić i još neki. Prema J. Hadži Vasiljeviću pravila Društva je napisao Stevan Vl. Kaćanski, a usvojena su na sednici od 31. juna 1886. godine. Suprotno svedočenju Steve Čuturila, Svetomir Nikolajević se zalagao za rad sa izrazitijim nacionalnim obeležjem:
„Što mi ne pregnemo da podgrejemo i podignemo srpski ponos onamo gde je on, pod uticajem tuđinštine, počeo slabiti. Što mi sami ništa ne radimo da se prosveta i osećanje na lepe srpske radnje širi i utvrđuje u onim krajevima, gde se tuđinština maroderski okomila da nam krade ime, jezik i veru. Što se ne ugledamo na Bugare, (Grke) i Hrvate, na koga hoćete drugog. Svi oni imaju društva da otimaju od nas; zašto se mi ne združimo, da se branimo“. Geslo pod kojim je društvo dejstvovalo pedeset godina glasilo je: „Brat je mio koje vere bio“, a kojim je trebalo da se umire političke strasti i stranačke raspre.
IZ BIBLIOGRAFIJE STEVE ČUTURILA
Savremenici su visoko vrednovali nacionalni rad Steve Čuturila. U jednoj prigodnoj publikaciji o njemu je izrečen sledeći sud: „Redak je naš Ličanin, koji bi, po prosvetnom i nacionalnom radu, mogao stati uz svoga zemljaka Stevu Čuturila. Gde god je bio, i ma na kakvom kulturnom i nacionalnom poslu, S. Čuturilo je bio cenjen kao spreman, vredan i odan prosvetni i nacionalni radnik; kao dobar savetnik i iskren saradnik“.
Ostaće prepoznavan po delima: Osnovi etike ili nauke o dobroj naravi kao uvod u nauku o vaspitanju (Beograd 1892), Uputstvo za nastavni postupak sa bukvarom (Beograd 1922), Istorija metodike početnog pisanja i čitanja - dodatak uputstvu za bukvar, Moji pogledi na svet (Beograd 1931), Pedagogika - ili nauka o vaspitanju za školu i dom (Beograd 1937), Sveti Sava kao filozof-pedagog (Novi Sad 1938). Nadamo se da će istoričari srpske pedagogije u najskorije vreme vrednovati njegov rad, odnosno da će Stevo Čuturilo u istoriji srpskog obrazovanja dobiti časno i zasluženo mesto. Dotle, ovim tekstom zastupamo mišljenje da je nesumnjivo stao u red naših hrabrih, poštenih i na nacionalni poduhvat i podvig uvek spremnih Likota.
Autor: Radovan Pilipović, „Pravoslavlje“
Bajka o učitelju
Od 1878. do 1938. godine, pedagogu Stevu Čuturilu objavljeni udžbenici i priručnici u više od 30 miliona primeraka
Na sahrani Jare Ribnikar na Novom groblju, prošlog ponedeljka, priđe mi simpatična gospođa i blagim zahvatom ispod ruke povuče u stranu. Upita me da li sam ja taj i taj... Da. Vi ste pisali o dr Stevanu Litvinjenku? Da. Je li vam doktor pričao nešto o svom dedi po majci, Stevu Čuturilu, učitelju, o kome postoji prava dokumentaristička bajka. Ne. Dokumentaristička bajka, hm? Da, da, prava bajka o učitelju i njegovom bukvaru iz kojeg je još od 1878. godine u Crnoj Gori, Kraljevini Srbiji, Vojvodini, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj 60 generacija naučilo da čita i piše. Bajka o čoveku čije su knjige štampane u 30.900.000 primeraka i koji je živeo 93 godine. I, zaista, posle dva dana imao sam u rukama kompletnu dokumentaciju o neponovljivoj ličnosti Steva Čuturila, junaka istinske bajke.
"Primičući se sve bliže kraju svog života i rada na zemlji ovde, češće mi se nameće pitanje: Zašto si živeo i jesi li svojim životom i radom štogod korisnoga doprineo svom narodu? Pa, vršeći smotru nad samim sobom i svojim radom, zapazio sam, zbilja, u tom pogledu da ima stvari koje vredi zabeležiti. Pre svega, mislim da mi je najvažniji rad u stvari vaspitna književnost, koja je kao moj umni proizvod po količini svojoj neverovatno ogromna", napisao je ove redove Stevo Čuturilo pred smrt 1939. godine. I tom prilikom je sam sabrao, računajući gde su mu i kada sve knjige štampane, da je to više od 30 miliona primeraka. Sve udžbenike koje je napisao podnosio je na uvid i odobrenje Srpskom školskom savetu u Sremskim Karlovcima, koji je ocenjivao vrednost knjiga i davao saglasnost za štampu. Srpskim školskim savetom je uvek predsedavao patrijarh. Čuturilove najpoznatije knjige su Bukvar za crnogorske škole iz 1878. godine, zatim Bukvar za osnovne škole u Kraljevini Srbiji, 1886, Srpski pravopis za školsku upotrebu, 1884, kao i čitanke za prvi i treći razred osnovnih škola. Tu su i Osnovi psihologije sa nekoliko predavanja o poznavanju duše, knjigu koju je učitelj Čuturilo "napisao svojim učenicima", onda Osnovi etike ili nauke o dobroj naravi, kao uvod u nauku o vaspitanju, opet "napisao za svoje učenike Stevo Čuturilo", potom Moralne i građanske pouke za školu i porodicu, 1899, Pedagogika ili nauka o vaspitanju za školu i dom, 1937, i knjiga "Sveti Sava kao filozof pedagog" iz 1938. godine. Sve su to udžbenici koji su bili u upotrebi u Kneževini Crnoj Gori, Kraljevini Srbiji, Turskoj carevini (knjige štampane u Skoplju), Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca i u Kraljevini Jugoslaviji. Na nemački je preveo i Mažuranićev ep "Smrt Smail age Čengića".
Gde počinje bajka o učitelju? U ličkom selu Dabar kod Otočca, 1846. godine, u kući Petra i Stake Čuturilo bi rođen sin Stevo. Bistro čeljade u rodnom selu završi dvorazrednu narodnu i trorazrednu nemačku školu. Nemirnog duha i željan znanja, Stevo dabarski ubrzo ode u Otočac gde izuči Višu narodnu školu sa pedagoškim kursom. Vrati se u Dabar i postade taj dečak najpre pomoćnik učitelja, a 1861. sa petnaest godina, ehhhej! stalni učitelj trorazredne nemačke škole. Ni to ne bi dosta Stevu, nego požuri da u Petrinji završi još dva razreda niže realne gimnazije i viši pedagoški kurs. Osećao je da mu još nešto fali u obrazovanju, pa Čuturilo kasnije položi i završni ispit na bečkom Pedagogijumu. Posle toga poče ozbiljno da prosvećuje narod. U Okučanima i Rakovici postade niži učitelj u Ćesarskoj kraljevskoj trivijalki, a onda i glavni nastavnik na Višoj narodnoj školi u Otočcu.
Na mitingu na Plitvičkim jezerima, svojim vatrenim govorom spreči mađarsku vladu u nameri da posle ukidanja Vojne krajine 1871. godine sve graničarske šume proglasi državnom svojinom. Učiteljovao je u Karlobagu i Novoj Gradiški.
Stalno je bio u sukobu sa austrougarskim vlastima. Zbog toga 1875. godine Stevo Čuturilo napusti službu u Hrvatskoj i ode u Hercegovinu u ljuti boj, pridružujući se odredu Ljubibratića u Nevesinjskoj buni.
Godinu dana kasnije odmarao se od oružja i bitaka, pa se Čuturilo vrati katedri. Predavao je u Pomorskoj školi na Srbini, u Boki Kotorskoj. Knjaz Nikola primeti inteligentnog i disciplinovanog nastavnika, pa ga pozva da dođe na Cetinje i bude glavni školski nadzornik, a bogami i da do završetka rata sa Turcima uređuje "Glas Crnogorca". Nije bio Stevo samo urednik već i ratni izveštač sa čuvene bitke na Vučjem Dolu.
Sa ovlašćenjima koja mu je dao knjaz, Čuturilo reformisa nastavu u crnogorskim osnovnim školama na savremenoj stručnoj osnovi. Ne bi mu teško, te formira i Pansionat za sinove najzaslužnijih Crnogoraca. Te 1879. godine, uz dozvolu knjaza Nikole, otvori na Cetinju i realku, prvu srednju školu u Crnoj Gori. Stizao je da srpskom jeziku podučava i prestolonaslednika Danila. Pomogao je 1882. godine i bokeljsko-hercegovački ustanak. Mislio je da u Crnoj Gori ostane zanavek, ali mu se desi nešto nepredviđeno.
Kad Stevo Čuturilo obavesti crnogorski dvor da ima nameru da se ženi sa Ankom Inđić iz Nove Gradiške, koju je oduvek voleo, nastadoše nevolje. Vojvoda Božo Petrović, predsednik vlade, i Stanko Radonić dobiše zadatak da ponište tu veridbu, obrazlažući time da mu verenica nije "ravnorodna", jer se Čuturilo smatra dvorskim licem. On to odbi i 1883. godine, s tugom, ali sa suprugom Ankom napusti Crnu Goru i doseli se u Srbiju. I trideset srećnih godina provede s njom u braku. O tome u svojim "Bilješkama jednog pisca" ostavi zapis i Čuturilov prijatelj, književnik Simo Matavulj.
Tada započe Čuturilov prosvetarski rad u Srbiji. Predavač je u Gimnaziji u Velikom Gradištu, zatim u Kragujevcu i Leskovcu. Ali, politički protivnici mu ne daju mira. Čuturila premeštaju za nastavnika gimnazije u Paraćinu. Za sve to vreme sarađuje i uređuje više liberalnih listova u Srbiji. Već 1890. godine vlasti ga postaviše za nastavnika Prve gimnazije u Beogradu, a i da na Ženskoj učiteljskoj školi predaje pedagogiku. Uskoro postade i predavač istorije na Beogradskoj bogosloviji.
Zbog političkih aktivnosti, u vreme prvoaprilskog prevrata 1896. godine, otpustiše, pa ga ubrzo vratiše u službu. On zatraži da bude penzionisan. Posle nekoliko godina, vlasti ga opet vratiše na posao u Prvu gimnaziju u Beogradu, a dve godine kasnije, evo ga, već je okružni školski nadzornik u Nišu. Bio je kraljevski poslanik u Narodnoj skupštini, ali kao protivnik ženidbe kralja Aleksandra Obrenovića sa udovicom Dragom Mašin bi po kazni poslat u Svilajnac. Ponovo 1901. godine zatraži penziju. Taman se navikao na mir, a vlasti ga aktiviraše i poveriše mu dužnost upravitelja Građanske škole u Beogradu. Onda 1904. po treći put ode u penziju.
E, ali to je učitelj Stevo Čuturilo, nikad miran i uvek u službi naroda. Opet je službovao u Svilajncu, Paraćinu i Ćupriji, gde 1921. godine bi izabran za direktora gimnazije. Živeo je potom u Beogradu, ali bi često odlazio u Novi Sad kod ćerke Milke, gde 1939. godine napusti ovaj svet. Sahraniše ga u Beogradu, na Novom groblju.
Dva puta bi, za zasluge koje je učinio narodu, odlikovan Ordenom Svetog Save. Njegov Bukvar za osnovne škole u Kraljevini Srbiji, štampan 1916. godine na Krfu, kao prva školska knjiga koja je ugledala svetlost na ovom grčkom ostrvu, ostade da blista još zadugo kao delo koje potvrđuje da postoje bajke i o istinskim ljudima.
Autor: Ferid Mujezinović, „Politika“
